Деконструкција српске ЕУтопије: из главе бриселског бирократе

UtopiaГромогласно најављивано придруживање Европској унији већ годинама је неизоставна мантра сваке српске странке решене да се огреје на ватрици власти. Заклињање на верност европском златном телету достојно је заменило подједнако бесмислене идеолошке кованице попут „власти радничке класе“ из доба реалног социјализма. Заузврат, европски инжењери меке окупације на последњим српским изборима дозволили су прескакање изборног цензуса само правоверним странкама. Хм, еврофанатичне странке воле Брисел, а Брисел због тога подједнако воли њих!?

Ова „обострана љубав“ је утолико занимљива за анализу уколико смо свесни да Србија никада неће постати члан Европске уније.

Последња тврдња многима ће зазвучати радикално, а у њену тачност неће бити уверени ни бројни српски евроскептици с дна каце. Не треба да се правдају, потпуно их разумем. Размере гебелсовског испирања мозга (brainwashing) у нашем јавном простору су застрашујуће. Европска мантра одавно се запатила и на спортским страницама новина, да оне културне не помињемо. „Јавни сервис европске Србије!“, годинама је папагајски одзвањало са све блеђег РТС-а. Телевизијски Игмански марш самозваних аналитичара a la Предраг Симић не показује знакове посустајања. Све у свему, тешко је одупрети се таквом свеобухватном и трајном атаку на човеков централни нервни систем, јер и наша подсвест успут неминовно страда.

Ако се питате где ми је доказ за изнету тврдњу о неуласку, одмах одговарам – немам га. Авај, ни друга страна нема доказ за своју причу, осим ако у доказе не рачунамо рутинске изјаве професионалних бриселских лажљиваца. Ово свакако није егзактна наука, те неупоредиво више верујем у сопствени gut feeling, него у мишљење свезналица симићевског кова. Целовита Србија свакако никада неће ући у Унију. Тврдим да неће ни ова, крња и бедна.

Било како било, горња теза отвара читав низ занимљивих питања. Због простора овде ћу се позабавити само следећим: шта ће уопште европским бирократама фарса с наводним придруживањем осиромашене балканске државице, ако већ добро знају да од тога неће бити ништа?

До одговора ћемо доћи ако утврдимо који су стварни (а не декларативни) циљеви Уније, тј. релевантних сила унутар ње. Треба најпре рећи да је у геополитичком смислу ЕУ најобичнија трансмисија Империје, ентитет без властитог ја у светским пословима. Украјинска криза нам то савршено јасно показује. Америка (или дибук Империје који ју је запосео) је ту главни играч, док је ЕУ попут пудлице само верно следи.

Главни средњорочни циљ Злог демијурга на српском простору је довршетак формирања самозване државе косметских Арбанаса. Тиме би се накнадно оправдало злочиначко бомбардовање из 1999. и уједно наставило са спровођењем генералне стратегије слабљења српског (и, последично, обуздавања руског) фактора на Балкану. Велика Албанија је само једно средство за остварење тог циља, никако циљ по себи. Ово је дугорочна оријентација Запада, јер се политике САД, Немачке и других значајних држава по том питању увелико поклапају. Народ би рекао: можеш дубити на глави, ово променити нећеш.

Није међутим свеједно како се долази до поменутих зацртаних циљева. Безусловна европска оријентација (било које) српске власти потребна је Бриселу као залог за вечито уцењивање. Много је боље по имиџ бриселске бирократије ако она може да наступа у рукавицама. Пузање Србије ради европског чланства омогућава управо то. Осетљива европска јавност неупоредиво боље реагује на веселост „шаргарепе“ него на грубост „штапа“. Наиме, неко ново увођење санкција, друге врсте притисака, да о евентуалним војним мерама и не причамо, све би то захтевало брижљиву и дуготрајну пропагандистичку подршку. Чак и ако би се она остварила у пуном обиму, поприличан део јавности западних земаља остао би сумњичав.

Такве непријатности еврократама уопште нису потребне. Лепше је постављене циљеве остваривати милом него силом. Управо зато су им на власти у Србији просто идеални Вучић, Дачић, Пајтић, Живковић, Чеда, речју – било који еврофанатик из велике српске подгрупе бескичмењака. Јер, такви ће само климати главом док се бриселски геополитички циљеви беспоговорно остварују на штету Србије.

Трошкови ове политике ништавни су у односу на њену корист за Унију. Уосталом, ко се још сећа када је Турска започела свој европски пут? Зна се само да јој нема места у Унији. И то је једино важно. Све шарене лаже о приступању на крају се забораве.

За свакога ко разуме праву природу Европске уније, тог тужног симулакрума праве, историјске Европе – неулазак Србије је у суштини сјајна вест. Међутим, тек у том случају дугогодишња политика разних српских власти са становишта обичног човека дефинитивно добија печат потпуне бесмислености и промашености. На путу који има лажни циљ и све успутне станице једноставно морају бити лажне. Свака животна нада наслоњена на тековине таквог пута такође је лажна.

Због тога не могу замерити читаоцу ако све напред изнето одбаци и одлучи се за наставак сна о „бољем животу“, који Србију наводно очекује у Европској унији. Плава пилула, та згодна метафора из Матрикса, некако је увек при руци. Довољно је узети редовни церебрални тајм аут, укључити било који национални телевизијски канал и – наставити сањарење…

Објављено под Колумна | Означено са , , ,

Патриотска опозиција не чини ништа да постане видљива, стога су њени изгледи веома рђави

Logorska vatraАко би парламентарни избори били одржани данас, за Српску напредну странку гласало би 51.1 одсто бирача, за социjалисте 10.8, а за демократе 6.6 одсто бирача, показало jе истраживање агенциjе Фактор плус.

Сви остали били би испод цензуса. Радикали имају 4.6 одсто подршке. Странка Бориса Tадића СДС добила би 4.5 одсто, СДПС 3.6 одсто, странке мањина четири, а неке друге странке укупно 10.9 одсто гласова.

*****

Редовни посетиоци патриотских форума после објављивања оваквих резултата реагују препознатљиво. Признајем, забављају ме њихови коментари, јер их је лако предвидети. Резултати су намештени, веле они. Такве примедбе се понављају, неуморно, од истраживања до истраживања.

На крају дођу и избори, а њихови резултати се мање-више поклопе с истраживањима. Реакција наших јунака и тада је слична: и избори су, је л’ да, намештени. Па ни излазност није нека! А онда Јово наново…

Загњуреност у патриотске форуме доводи до својеврсне одвојености од реалности. У питању је синдром Zaglupitis patrioticus. Пошаље се коментар, прочита још неколико истих или веома сличних и брзоплето се закључи да то мора бити и „мишљење народа“.

Ништа погрешније од тога.

Тиха већина која одлучује изборе не виси на патриотским форумима. Многи не користе интернет, нити би то умели да чине. Многи су полуписмени. Не треба имати никакве илузије: то су људи који се обавештавају скоро искључиво путем телевизије.

Истраживања јавног мњења нам заправо сваки пут дају једну прилично реалну слику стања. Примера ради, горњи резултати савршено подупиру мени блиску теорију по којој је харизма најважнији услов за освајање власти у Србији. Према истом истраживању, чак 80 одсто бирача СНС не би гласало за напредњаке кад их не би водио Вучић. Sapienti sat.

Поменута теорија нити је оригинална, нити је везана искључиво за Србију: и у другим земљама ситуација је слична. Али, уместо да нам је та једноставна истина стално пред очима, заборављамо на њу, а заносимо се шареним лажама какве су програми, идеје, саопштења, петиције, сплетке, трачеви…

Главни стратешки проблем патриотске опозиције је њена невидљивост. Она постоји из два разлога. Први разлог је незапамћени медијски мрак Вучићевог квислиншког режима. Други, коме сам посветио ове редове, је вриштећи недостатак харизме у редовима саме опозиције. Сцена за будуће изборне поразе опозиције тако је већ намештена.

Да се разумемо, не љути мене то што неко није харизматичан. То је особина од Бога дата. У хришћанству је харизма дар Светог Духа, благодат. Сумњам у теорију по којој се харизма може научити. Или је имаш, или је немаш.

Али, веома ме љути што опозиција својом не-стратегијом заправо пристаје на невидљивост. Веома ме љути што нема ни покушаја. Том покушају морају претходити једноставан увид који овде нудим и одбацивање моралистичких расправа о томе да ли је добро ако се народу свесно нуди харизма.

Не знам чему се ти људи уопште надају. Ако не успеју да пронађу и у први план избаце јаког, харизматичног лидера, никада ништа неће урадити, на било којим наредним изборима.

За Србију нема поштенијег програма од оног чију основу чине напуштање тзв. ЕУропског пута и окретање Русији. Међутим, измучена нација од десет милиона душа већ годинама није у стању да у прве редове избаци једног јединог јаког човека који би безрезервно промовисао тај програм.

Без таквог човека, прича о стварном народном расположењу, проруском и антиЕУропском, остаће само легенда о којој ће се приповедати уз логорске ватре.

Објављено под Колумна | Означено са , , | 1 коментар

Могу ли родољуби извући поуку из изборних победа напредњака?

Dilemma1. „Какав народ, таква и власт!“

Колико пута сте чули, а можда и сâми резигнирано изговорили, ову паролу? Кажу да је у питању мисао Маркса, главом и брадурином. Не намеравам да поричем њену тачност, али свестан сам да поунутрење те поруке лако може да нас одвуче на странпутицу. Самомрзачку, рецимо. Уместо тешке филозофске расправе о односу народа и његове политичке елите, предлажем промену оптике. Можда највреднији део народа једног дана ипак завлада, те коначно усмери поредак ствари путем општег бољитка?

Премда су недавне изборне победе напредњака несумњиво и тријумф најгоре малограђанштине и показатељ страшног моралног пада једног дела народа, основна премиса овог огледа је да би родољубиве странке из тих поразних исхода могле извући важну поуку. Уместо гнева усмереног ка гласачима, потребна је стратегија њиховог придобијања. Изборно тело, какво год оно заиста било, тешко да се може променити до следећих избора; стога би разумно деловао покушај родољуба да свој приступ бирачима прилагоде извесним непроменљивим датостима, које ћемо у наставку покушати да осветлимо.

2. Пролегомена за колективно освешћење

Како су напредњаци засели на власт у Србији? Nota bene, Тома Николић се, после Ђурђевданских избора, негде „хвалио“ како је његова странка победила без икаквог програма. Народ каже, чега се паметан стиди, будала се поноси. Пословицу на страну, Томина тврдња јесте потпуно тачна. Напредњаци су ономад просто прекопирали суштину плесњивог програма жутих и – победили, најпре на председничким изборима. Овогодишњи њихов резултат је, према очекивањима, само подигао претходну лествицу, јер са позиције моћи није тешко поентирати.

Аналитичари који резултате напредњака посматрају стриктно кроз призму разума праве грешку самим приступом. Није спорно да је један број људи гласао за вучићевце ради директне личне користи. Узмимо да је приближно тачна бројка од око 100.000 људи, којима су кобајаги штедљиви напредњаци подарили положаје у јавним предузећима, или сличне маснокопитарске синекуре. Заједно с члановима њихових породица, то даје неких 400.000 гласова. Премда и та бројка делује прилично надувано, анализа од нечег мора почети, па ради тога усвојимо наведену процену. Међутим, за напредњаке је на последњим изборима гласало невероватних 1.736.920 грађана. Дакле, чак и да прихватимо недоказану процену, да око пола милиона људи види директну личну корист од напредњачке власти, при чему им за остатак народа и судбину отаџбине пуца прслук, то је још увек далеко од укупног броја њихових гласача.

Ако искључимо привлачност политичког програма (кога по признању самих напредњака није ни било) и директну личну корист (којој се нада ипак ограничен број људи), зашто се тако масовно гласа за напредњаке?

3. Напредњачки хардкор и барон Субота

Присетимо се, тврдо језгро напредњачких гласача некада је било радикалско. Када су Тома и Вучић променили плочу, ова маса је по инерцији наставила да гласа за њих. Пазите, не ради се о незнатној промени политичке приче: од Велике Србије, релативно брзо и сасвим отворено, стигло се до велеиздаје, неосетно оверене Бриселским споразумом. А река гласова на изборима је свеједно притицала. Најгнуснију издају у савременој политичкој историји Србије немали број грађана је тако наградио гласовима. Да ли је право значење речи преобраћених Томе и Вучића уопште доспело до свести њихових бирача?

Пре извесног времена указала ми се прилика да поразговарам с једним простодушним човеком, невеликог образовања, који упорно одбија сваку могућност да се Тома Николић икада окренуо против тада још заточеног Шешеља. Брзо сам схватио да напросто не постоје аргументи којима се до тог нашег сународника може допрети, толико је убеђен да су Тома и Шешељ и даље у некаквом, само њему схватљивом, дослуху. Да ствар буде тужнија, ради се о избеглици с Космета. Док његови љубимци отворено издају несрећне косметске Србе, ангажујући чак и криминалце, разбијаче гласачких кутија, он и даље гласа за Тому као патриоту, супротно свему што би му разум могао препоручити.

Поменути Тома Николић је пре Ђурђевданских избора изјављивао да је политика Бориса Тадића добра, али се лоше спроводи. Ни то му није окрњило гласове. Можете ли замислити изазивача на америчким председничким изборима како изјављује да је политика владајућег председника добра?! Извесно је да би сходним наступом такав јавни делатник запечатио своју политичку каријеру.

Да ли сте се срели с питањем „а за кога другог да гласам?“, у контексту изговора за давање гласа напредњацима? Питање је врло карактеристично и чујем га чим искорачим из круга мојих истомишљеника. Људи гласају тако како чине, јер напросто не виде алтернативу у облику политичара који би им се допао. Не постоји никаква шанса да они почну да гласају за идеје уместо за људе. Размишљање типа „не желим у ЕУ, ерго гласаћу за тог-и-тог“ за огромну већину народа је чиста апстракција. Овде се не гласа за идеје, гласа се пре свега за човека, за појединца. Док се грозничаво тражи и ишчекује јак вођа, његове идеје заправо остају у другом плану.

Из свега наведеног јасно је да је гласање у Србији у великој мери ирационално. Овде лавовски део народа гласа за ликове који се често појављују на телевизији. Страшно је што поруке тих политичара остају у потпуној сенци допадљивости самих ликова. Преобраћени Тома и Вучић су еклатантан показатељ тог феномена. Успех се дакле своди на харизму политичара, ствар непрозирну, ирационалну, тешко схватљиву.

Реч харизма означава ретку особину људи да поседују јак шарм и привлачну личност, а некад и јаку способност убеђивања и неприсилног усмерења тока разговора у жељеном смеру. После ове дефиниције осећам хук жестоког незадовољства: „ма каква харизма, какав шарм, побогу, па мени је Вучић одвратан!“ И мени је, верујте на реч. Али, поента је да о овом питању не можемо судити на основу интроспекције. Пустите ваш (и мој) осећај! Рачуна се осећај фамозне тихе већине. А она није гадљива на Алека. Напротив! Или хоћете да кажете да је популарност Вучића обична измишљотина?

Можда ономе што су урадили Тома и Вучић боље пристаје следећи шаљиви опис харизме: поседовање способности да кад прошеташ са мртвом патком на глави или маскиран у барона Суботу изазовеш колективно дивљене широке масе – па онда видиш како те копирају нехаризматични, да би они бивали проглашени лудацима.

У Србији грађани непрестано траже јаког лидера са месијанским особинама. Ова неуротична потрага кулминира на изборима и све друго баца у запећак. Људи масовно гласају за харизму, за политичаре који су их целокупном својом појавом освојили. Феномен је веома сличан заљубљености. Чињеница да су Тома и Вучић извршили неокрњен трансфер ауторитета од радикала до напредњака, уз окретање наглавачке њихове политичке приче, најбољи је доказ изнете тезе. О истом трошку закључујемо да политички програм у земљи Србији нема готово никакву практичну вредност.

4. Родољуби и одбачена харизма

У светлу наведеног, истражимо како родољубиве странке стоје с харизмом. Кренимо од Двери. Дверјани су се, необјашњивим инсистирањем на ауторитету старешинства, сами одрекли било какве харизме. Учинили су то без икакве принуде са стране. Харизма је увек везана за појединца, па сакривање иза колективитета значи бежање од харизме. Челни људи Двери на тај начин свесно из сопствених руку избијају оруђе које им може донети политичке поене у условима патријархалне Србије. Не знам да ли би Бошко Обрадовић или неки други њихов челник могао бити носилац харизме. Али знам да Двери, бежањем од хијерархије, саме чине све да до промоције харизме било ког њиховог представника не дође. То не личи на понашање искрене деснице, већ пре на поштоваоце Париске комуне и власти совјета. Парафразирајући француског дипломату Талерана, то је горе од злочина, то је грешка.

Сличан је случај и са ДСС-ом. Ова странка већ традиционално више подсећа на дебатни клуб, него на озбиљну политичку организацију која се енергично бори за власт. Салонско опозиционарство и успављујућа саопштења, посебно из времена Коштунице, као да су намерно остављали странку на маргинама политичког утицаја. Харизме на тој адреси напросто нема. Премда је добро што је Санда Рашковић Ивић изабрана уместо аутистичног вођства, које би сасвим сигурно наставило губитничким путем све до коначног нестанка странке, умесно је поставити питање о изгледима њене харизме. Чини ми се ипак да је стицање лидерског ауторитета у Србији много тежи задатак за једну жену. Поред тога, њени последњи медијски наступи не одају утисак нарочите политичке вештине.

Преостају радикали и харизма Шешеља. Не само да је та харизма неспорна, већ је то још један убедљив доказ онога о чему вам упорно причам: без харизме Војводе радикали практично не би ни постојали. Међутим, они морају савладати два озбиљна проблема. Прво, Воји је здравље тешко нарушено, па је крајње незахвално било шта прогнозирати. Друго, Шешељев домет има врло видљиво ограничење: Вучићеви строго контролисани медији га у очима једног броја бирача дефинитивно претварају у дежурно страшило, при чему његов аутентичан глас систематски блокирају.

Ни најављени јединствени наступ опозиције, посматран са становишта харизме, не значи много. Сабирањем људи харизма се не повећава. Она се свакако не повећава прикупљањем „истакнутих интелектуалаца“ који, по дефиницији, могу привући само врло узан круг такође учених људи. У сваком случају и уједињена опозиција мора имати препознатљиво лице на челу колоне. То значи да сујети не сме бити места, што је у српским условима нажалост веома тежак захтев. И поред свега, уједињен наступ родољубивих снага против оваквог зла какво тренутно имамо на челу Србије намеће се као императив.

5. Уместо закључка, на грешкама се учи

Програм или харизма? На тешком путу ка ослобођењу Србије неопходно је отарасити се заблуда. Једна од најгорих је она да политички програм у Србији има одлучујући значај. Напротив, изборни тријумфи напредњака кристално јасно показују да политички програм у српском случају има само симболички значај. Свиђало се то некоме или не, програм је споредна мирођија у победничкој чорби, чији је главни састојак – харизма лидера.

Харизма у Србији има моћ магије. Одбацити ово сазнање значи свесно се лишити снажне полуге која поседује енергију крунисања. Ако родољубиве странке заиста желе долазак на власт – а у супротном би и само њихово постојање било бесмислено – оне морају усмерити своје снаге ка стварању и неговању харизме. Нема ничег неморалног у таквом захтеву. Ово није залагање за стварање новог култа личности. Не треба нам још једна група демагога и популиста, имамо их више него довољно. Али, познавање сопственог народа мора се преточити у адекватну страначку стратегију. Неопходно је усмерити страначку енергију ка избацивању у први план препознатљивих личности од интегритета. Само тако народ може уочити и препознати алтернативу. У супротном, нови бескрајни изборни порази биће неминовни.

Политички програм свих правих родољуба је љубав према отаџбини. Тај програм је непроменљив и вечан. Потребна су препознатљива лица, која ће га најпре предочити широким народним масама, а затим и претворити у изборну и националну победу. Ови редови писани су у молитвеној нади да је описана промена приступа политичкој борби у табору родољубиве опозиције још увек могућа.

Објављено под Колумна | Означено са , , , , , , | 5 коментара

Повратак Шешеља или ближи ли се журка мишева крају?

MiseviВојислав Шешељ се после дванаест дугих година вратио из Хага. Његова јуродива појава никога не оставља равнодушним. То ствара плодно тло за обе врсте претеривања, било на једну (белу), или на другу (црну) страну. Покушаћу зато у наредним редовима да замешам своју нијансу сиве, свестан да се то можда многима неће допасти, али без икакве жеље да правим вештачке симетрије.

До одласка њиховог лидера у Хаг, никада нисам гласао за радикале. Постојала су два разлога за тако тврд став. Први је радикалски недостатак елементарне суптилности у формулисању српског националног програма. Најбољи показатељ тога је неуморно витлање изанђалом кованицом Велика Србија. Паралелним пропагандистичким радом здружене антисрпске кухиње она је вешто претворена у главни „доказ“ исконског српског зла, које се, ето, још од времена Гарашаниновог Нечертанија надвија над недужним јужнословенским народима и „народностима“. Родољубље захтева и некакав смисао за маркетинг.

Како треба радити? Одговор дају поједини арбанашки политичари, дакле припадници народа који је по менталитету још у каменом добу. Нимало похвално по нас Србе, али шта ћемо: тешко да смо доспели довде без имало сопствене кривице. Елем, Природна Србија је одувек била она права формулација. Наизглед, у питању је само промена једне речи. Али, у постмодерном свету форма је необично важна. У овом случају она је идентична садржају. Ни Србија за коју се залаже војвода не би била велика држава.

Други, не мање важан разлог мог негласања за радикале, је огромна антипатија коју сам осећао према појединим људима из тадашњег Шешељевог окружења. У првом реду ту мислим на Александра Вучића. Извините, али за странку која у прве редове избацује неуротичног кафанског дрекавца једноставно не могу да гласам. Што се мене тиче, лаж и неаутентичност су том човеку одувек били исписани насред чела. Неки кажу, после се он, попут других, заразио логиком антисрпских насилника, прихватио паролу might is right и постао ово што је данас, највећи амерички послушник. Већ сам писао о томе, не верујем у његову истинску промену. Одувек је то био рђав материјал, од кога се ништа добро није ни могло замесити.

Тиме сам и скицирао две највеће Шешељеве грешке, које су системске и стратешке, а не у домену променљивих и варљивих дневнополитичких потеза. Прва је, дакле, неуспех у формулисању националног програма, који би требало да звучи модерно и буде близак широким народним масама, уместо да подсећа на осликавање четника у филмовима Вељка Булајића. Друга грешка је окруживање лажним људима, које је Шешељ и увео у политику. Погледајте само колико радикала је окренуло ћурак и прешло у напредњаке. Најпре су мучки издали свог лидера, потом су, засевши на власт, потписали срамни Бриселски споразум, чиме су издали и Србију; њихова свакодневна политика је само наставак свеопште издаје.

Али зато је Шешељево држање у Хагу представљало чист хероизам и то му нико не може оспорити. По мом скромном суду, својом пркосном борбом против антисрпске хашке инквизиције Војислав је политичар који је највише учинио за Србију у претходних дванаест година. Парадоксално, али истинито. Тај податак казује много, како о њему, тако и о остатку политичке сцене. Човек који је седео у затвору учинио је за Србију више од целокупне политичке класе, разбашкарене у отаџбини. То што је његов допринос метафизички, што његова победа највише подсећа на ону кнеза Лазара, косовску, не мења ништа. Сви остали су ређали само поразе, и земаљске и „небеске“ подједнако. То је огроман капитал који ће опоненти војводе настојати да заобилазе у широком луку, јер им нема друге. Дванаест Шешељевих хашких година је, ако мене питате, једина успешна политичка рола било ког српског политичара нашег доба.

Тај Шешељ из Хага је, дакле, контрапункт свему што већ годинама видимо на политичкој сцени Србије. А видимо највише голо издајство, компрадорство упаковано у разнобојне амбалаже. Ту лежи и главни разлог паничног страха Вучићевог режима од повратка војводе: они веома добро схватају где је ко на замишљеној вертикали верности отаџбини. Шешељев повратак не одговара људима нечисте савести, онима који су били његови најближи сарадници.

Изјава министра Вулина, омиљеног Вучићевог трбухозборца, оног што је јуначки „одбранио“ Космет, а сада исто тако успешно брани раднике, да САД преко Шешеља руше Вучићеву владу, улази у анале бешчашћа. Бивши пулен Мире Марковић не жели да зна шта значи одвојеност од породице, одрастање синова без оца, дугогодишње тамновање на правди Бога, хронично нарушено здравље и, најзад, вероватно неизлечива болест. Да, Војислав Шешељ је, живећи своју политику, жртвовао заиста много. У данашњем српском свету, у коме се у политику најчешће улази само ради намиривања сопствених потреба, таква жртва је реткост своје врсте. Други наши политичари нису спремни да жртвују ништа за одбрану своје политике. Шешељ жртвује све. Ту лежи огромна разлика. Да је пристао на погодбу са хашким џелатима, одавно би Шешељ напустио тамницу. Није то учинио до самог краја, потврдивши голим животом задивљујућу чврстину карактера.

Сем тога, зашто би, за име Бога, Амери уопште мењали Вучића и његову екипу? Па реч је о најпослушнијим америчким пионима, који спроводе све осим аутентичне српске политике. Човек се пита како је могуће да тако јефтини спинови, Вулина и Вучић(евић)евог Информера, уопште пролазе код народа.

Тешко је прогнозирати какви ће бити крајњи домети Шешељевог повратка. Његова чврстина и харизма су неспорни, а управо то највише недостаје комплетној родољубивој опозицији. Међутим, ограничавајући фактор може бити његово нарушено здравље, али и неспремност за преко потребно модернизовање политичког програма, чиме би се привукли нови бирачи.

У амбијенту свеопште издаје власти и великог дела (лажне) грађанистичке опозиције, типа ДС и ЛДП, барбарогеније Шешељ се доживљава другачије. У српском компрадорском океану другачије може значити само боље. Што се мене тиче, радујем се повратку великог српског хероја из Хага, премда сам прилично скептичан по питању коначних резултата његове борбе. Смена марионетске власти Александра Вучића и његових напредњака била би благотворна по Србију и српски народ; због тога је добро што повратком Војислава Шешеља опозициони фронт постаје богатији и занимљивији, а нови оптимизам рађа се из пепела.

Објављено под Колумна | Означено са , , | 2 коментара

Лажни цар Вучић Мали и нова понижења Србије

Edi i AlekНедораслост српског премијера је свакодневно уочљива и лако доказива чињеница, добро позната обавештеном и објективном читаоцу. Постоје, међутим, и такви догађаји који имају особину својеврсног лакмус папира, с обзиром да додатно подвлаче премијерову неспособност и издајничку зависност његовог деловања од западних амбасада. Један од таквих догађаја је и посета Едија Раме.

До посете албанског премијера никако није смело да дође. Да је Србија суверена држава, да њено руководство заиста ради у корист свога народа, ниједан провокатор с мангупским манирима не би био позиван у госте. Међутим, у држави којом управљају западни амбасадори уз само незнатну аутономију челника режима, догађа се управо супротно.

Арбанаси су заклети, вековни непријатељи Срба. О томе сведочи њихово понашање током турске окупације српских земаља, за време оба светска рата и за време бруталне агресије НАТО на Србију. Ни мирнодопски периоди нису представљали изузетак, већ су брутална непријатељства према Србима и Србији само настављана. Етничко чишћење на Космету спровођено је деценијама, уз најгора зверства.

Неко ће рећи, па и Немци и Французи су били вековни непријатељи, а погледајте их сада. У реду, али за попуштање, за побољшање односа, неопходна је добра воља обеју страна. Иза међе наших комшија Арбанаса такву вољу нећете пронаћи. Напротив, примери новијих непријатељстава и безобразлука су заиста многобројни, поменимо само недавну провокацију са дроном на фудбалској утакмици. Да ствар буде незгоднија, коловођа је био нико други до брат албанског премијера, иначе амерички држављанин, Олси Рама.

Посета је, дакле, мимо логике елементарног националног достојанства, ипак реализована. Као што се могло и морало очекивати, Рама је и ову прилику искористио за нову провокацију и понижење Србије. Заједничку конференцију за новинаре с Вучићем, маниром неотесаног гилиптера, искористио је за промоцију независности самопроглашене државе косметских Арбанаса.

На Србију се насрће махнито. Није случајно што се то дешава баш сада. Ради се о добро познатом психолошком механизму, који се у сличној форми може запазити и у дивљини: лешинар напада тек када осети да је његова жртва довољно слаба и беспомоћна. Вучићева Србија је слаба држава, јер је предводи бескрајно неспособна, отуђена и аморална, марионетска власт.

Изнервирани Вучић на конференцији за штампу изјављује да „није очекивао“ такву провокацију Раме. Мада му иначе ништа не верујем, биће да ова његова изјава ипак одговара истини. Сви смо, иначе, очекивали неку нову провокацију албанског лидера. Сви, осим „нашег“ премијера, онога ко је по Уставу задужен управо за бригу о отаџбини.

Стога искључиву одговорност за најновије понижење сноси Вучићев режим, који је под притиском Запада дозволио посету доказаног непријатеља Србије.

Тако се још једном на делу показује апсолутна некомпетентност и недораслост Александра Вучића функцији коју има. Он, скупа са свим његовим службама, није способан да предвиђа збивања. Никада у Србији није постојао толики јаз између огромних претензија (и популарности!) једног политичара и његових скромних способности и достигнућа.

Србију под вођством Александра Вучића неминовно очекују бројна нова понижења. По механизму који сам описао, на Србију која нема правог домаћина, која је на коленима, зинула је и ала и врана. Имајући у виду да овакву власт у свим истраживањима јавног мњења подржава готово 50 одсто испитаника, да та власт има опробане механизме анестезирања грађана путем скоро апсолутне контроле медија, црно нам се пише.

Живот је непрестана борба, стога је и борба за слободну Србију једна манифестација живота. Не сме се никада одустати од те борбе, премда у овом тренутку, на основу свега наведеног, напросто нема места превеликом оптимизму.

Објављено под Колумна | Означено са , ,

Лажни људи: оглед о вучићевцима

NaprednjaciЛажни људи, мисле зло

лажна си и ти, плава дјевојко

Владо Георгијев

 

„Ово никад није било“, рече ми старац. „Никад гори људи нису владали Србијом.“ Поглед ми склизну ка телевизору. Први човек српске владе управо улази у скупштинску салу. Френетични аплауз његових страначких поданика одјекује, чини се бескрајно, не слабећи ни тренутка. Камера на трен открива егзалтирана лица посланика, страсно посвећена безумном подаништву. Клепетање шакама је ионако есенција њиховог посла. Ни српски Ким Ил Сунг не скрива задовољство. Разобручена воља за моћ остварила је најзад један дечачки сан: Алек је постао обожавани вођа. Старик ме тада упита: „чему аплаудирају ови несрећници…?“

Романтични наратив о Александру Вучићу који је наводно „био српски националиста“, да би се преко ноћи позитивно „променио“ и доспео на дијаметрално супротну, грађанистичку позицију, поодавно је опште место сервилних медија. С правом уплашени за своја радна места, слепо следећи диктате политичке коректности, наши новинари нису у стању да на прави начин преиспитају биографију новог српског главара. А колико год било разумљиво што је другосрбијански део Вучићу ненаклоњене блогосфере, типа Телепромтера, радо пригрлио причу о наводној Алековој промени, вазда правећи злобне излете у радикалску прошлост премијера („једном радикал, увек радикал“), толико нема оправдања када родољубива гласила упадају у исту замку.

Док је био радикал, Вучић је не трепнувши могао да изјави и ово, тражећи главе стотину муслимана за сваку српску. Национализам, према изворној француској дефиницији, представља приврженост сопственом народу и држави. Нико ме не може убедити да изјаве попут горње испољавају национализам, илити љубав према свом народу. Силеџијско понашање, улични шовинизам и изнад свега агресивни примитивизам, које је у тој својој фази пословично приказивао Вучић, говоре много више о једној структури личности, него о било каквим постојаним убеђењима. У том смислу, погрешно је раног Вучића називати и шовинистом, а камоли националистом.

У својој напредњачкој фази, пак, све у шта Вучић наводно верује дијаметрално је супротно његовим младалачким идеалима. Тако из многих његових изјава провејава уверење да је српски народ заточеник митске свести, слављеник сопствених пораза, сумњивих радних навика. Нема ни помена о постојању спољног (геополитичког) непријатеља, те народ сâм сноси кривицу за све рђаво што му се десило. Штавише, сасвим на трагу савремених германских окупационих диктата, потребно је мењати свест српског народа, мисли данашњи Вучић. Дакле, све је усклађено са другосрбијанским, родомрзачким дискурсом, који, спонзорисан извана, попут гангрене разједа меко ткиво српске културе. Некадашњи Вучић није подносио Европску унију. Данашњи је, гле, највећи еврофанатик. И тако даље, подужи списак „промена“ допуните сами.

Да ли очевидна разлика између некадашњих и данашњих ставова рефлектује истинску промену у мишљењу? Да ли се можда Вучић заиста преобратио и сазрео у процесу индивидуације? Супротно од владајућег наратива, убеђен сам да је Алек увек суштински исти и да нема ни говора о стварној промени. У чему је он то исти? Док његову рану фазу одликује лажни национализам, данашњу фазу карактерише повлађивање свему што собом доноси малигни дух меке окупације, јер је то убедљиво најлакши начин да се што дуже буде на власти. Дакле, и данас је лаж оно што најбоље дефинише Вучића.

Да ствар буде неупоредиво занимљивија, а прича о „промени“ у исти мах много неубедљивија, не ради се овде само о једном човеку. Сличну промену и просветљење је наводно доживео и Томислав Николић, па и бројни бивши функционери и чланови Српске радикалне странке, данашњи напредњаци. Можемо мирне душе у ову причу укључити и бројне напредњачке (бивше радикалске) гласаче. Дакле, сви су они били искрени националисти, да би данас постали искрени родомрсци? Па шта је то онда, можда колективно преобраћање, као у каквом архаичном религиозном култу? Не бива, пријатељи. Велим вам поново, нити су они ономад били искрени родољуби, нити су данас искрени родомрсци. Препознали смо их тако у њиховој окошталости, они су просто – људи лажи, лажни људи. Док вучићевци лажу све гласаче, њихови бирачи лажу сами себе.

Али то што су вучићевци лажни никако не значи да нису опасни по ово друштво. Напротив! Реч је, како старина с почетка текста натукну, о најгорем талогу српског народа. У питању су људи који улазе у политику и странку искључиво ради решавања сопствених егзистенцијалних питања, док их за судбину народа и Србије уопште није брига. Људи су то без икаквих чврстих моралних уверења и идеолошких ставова, да част и не спомињемо. А чињеница да данас добијају велики број гласова на изборима не говори ништа добро ни о њиховим гласачима. Велеиздаја коју је Вучић починио стављањем потписа на тзв. Бриселски споразум показује да је данас у Србији баш све на продају. Докле ће нас владавина вучићеваца довести, видећемо. Једно је, међутим, сасвим извесно, за све народе и за све епохе: владавина лажних људи ништа добро донети не може.

Објављено под Колумна | Означено са , , | 6 коментара

Одлазак сујетних кочничара као шанса за опозицију

SandaКада се слегне прашина изазвана трагикомичним метежом у ДСС-у, обележеним „принципијелним“ одласком Коштунице и његове екипе, биће лакше проценити стварне домете српске опозиције у настајању. Епохална српска криза ствара утисак да су силе деструкције толико снажне и свеприсутне да ниједна институција не може опстати, штавише и они појединци, за које бисте руку у ватру могли ставити, морају на крају да се повију, сломе и прикажу своје најружније лице.

Једно је сигурно: досадашњи ДСС није ваљао. Да јесте, некако би се већ дочепао српске скупштине. Два су разлога за неуспех ДСС-а: персонални и идеолошки. Без сумње међу њима постоји чврсто прожимање, јер је идеологија одувек производ људског фактора.

Иако је пре изборне скупштине странке упутио писмо у коме апелује да се поражени кандидат за председника обавеже да после страначких избора неће напустити странку, Војислав Коштуница је сâм напустио ДСС. Тиме је постало јасно да је његова „неутралност“ поводом избора првог човека странке била лажна. Његов кандидат био је поражени Милош Алигрудић. Сем тога, тим потезом Коштуница ће невољно дати за право многим својим критичарима: повређена сујета није се више могла сакривати. Постало је очигледно да су Коштуница и група његових некритичких следбеника чинили окоштало језгро партијских бирократа, које је онемогућавало било какав успех странке. Због тога та странка с њима на челу напросто није имала шансу за васкрснуће.

У тесној спрези с претходним разматрањем стоји фамозни концепт политичке неутралности Србије. Слутим да је најобичнија људска сујета заслужна за претварање те неоригиналне идеје у својеврсно јеванђеље поменуте групе политичара. Не спорим да неутралност садржи у себи идеал племенитости и патос романтичности. Но, само једна строго рационална анализа може осветлити стварни потенцијал те идеје.

Данашња Србија напросто не може бити неутрална. Не дозвољавају јој то. Швајцарској [*] дозвољавају, Србији не. Време велике Титове Југославије, када је Западу било изузетно стало до својеврсног геополитичког тампона према комунистичком блоку, неповратно је прошло. Савремена светска политичка и безбедносна архитектура намеће другачија правила и структуре. Зашто би, ширећи се агресивно према границама Русије, НАТО дозволио „џеп“ у виду потенцијалног руског савезника у својој позадини? Чак и када би се то десило, малена земља која пригрли неутралност обавезује се заправо на беспомоћност у било ком будућем војном сукобу. Сетимо се да је Београд својевремено имао статус „отвореног града“, што није спречило Хитлера да га сравни са земљом. И молим вас, немојте ми само причати како западни војни савез „није Хитлер“.

Уосталом, данас у српској спољној политици на делу имамо нешто у суштини слично ономе за шта се Коштуница залаже. Наравно, неупоредиво боље би било следити Војин предлог и одустати од придруживања непријатељској Европској унији. Но, ако то наводно придруживање схватимо као оно што заиста јесте, као обичан фолклор потребан Унији за меку контролу марионетских политичара и изигравање цивилизатора злосрећног Балкана, те сагледамо плодове напредњачке политике „и ЕУ и Русија“, видећемо да неутралност земљи не доноси ништа добро. Србија пропада на свим пољима и то само крајње заслепљен човек не види. Западне земље се, својевременим учешћем у бомбардовању, те признавањем независности самозване државе косметских Арбанаса, залажу за територијално комадање Србије. Ни окретање Западу, ни придруживање његовим војно-безбедносним или политичким структурама, не би донело преокрет у таквој антисрпској политици, ма колико нас домаћи шампиони самомржње уверавали у супротно.

Поред наведеног, „неутралност“ не носи никакав емотивни набој, па је у смислу политичког маркетинга то неупотребљив појам. Народ каже, „нит’ смрди нит’ мирише“. Није чудно што је идеја која изазива само равнодушност доживела неуспех на изборима.

Право питање је заправо – шта је алтернатива? Шта је алтернатива политичкој неутралности? Од тог питања можда и треба започети сваку ваљану анализу могућих праваца српске спољне политике данас.

Супротно ономе што Владета Јанковић тврди у ауторском тексту у „Политици“, Србија није суверена држава. Србија је чланица УН, ерго Србија је суверена, а сувереност је „старија“ од неутралности, пише Владета, глумећи још једног „неутралног“ и лично незаинтересованог учесника у деесесовским изборима, да би убрзо и сâм напустио странку незадовољан њиховим резултатима. Којешта! Доказа да овом земљом de facto управљају западни амбасадори има на претек. Због простора поменимо само последњи случај са пуштањем шиптарских хулигана да присуствују фудбалској утакмици Србија-Албанија, на интервенцију појединих западних амбасадора. Сличних понижења има на сваком кораку. Напослетку, око 15% територије Србије је окупирано. Упоредимо сада те чињенице са дефиницијом суверенитета, која подразумева потпуну власт владара, државе или народа на сопственој територији, али и независност такве власти у односу на било коју спољну власт.

Обавештени читалац на овом месту може упутити примедбу везану за суверенитет других држава. Тачно је, „десуверенизација“ је глобални феномен који се нипошто не дешава случајно. Тренд системске припреме терена за будућу Светску владу већ дуго је на делу. Можда су још само нуклеарне силе у правом смислу речи суверене државе. Но, разлика између Србије и, рецимо, Чешке, је евидентна: само Србију територијално комадају. Ако ни због чега другог, због тога не можемо пристати на такво стање. Најзад, борба за суверенитет у складу је са вековном традицијом српског народа, у организованом виду од Карађорђа наовамо.

Дакле, управо је суверенитет она магична реч из које на здравим и одрживим основама природно израста конкретна спољнополитичка стратегија. У питању је борба за територијалну целовитост Србије и за основно право српског народа да се развија као равноправни члан светске заједнице народа. Та борба могућа је само ослањањем на велике силе које подржавају суверенитет малене Србије. То нас доводи до Русије.

Санда Рашковић Ивић је, избором суверенитета уместо јалове неутралности, направила изванредан искорак из догматске баруштине у коју је ДСС била увучена вољом своје бивше врхушке. Санду не треба да обесхрабри срамно напуштање брода који тоне од стране појединих оснивача ДСС-а. Напротив, ову ситуацију треба схватити као одличну могућност да се најзад формулише ваљана опозициона политика. Без обзира на извесни недостатак политичке вештине, видљив у појединим новинским интервјуима, Санди треба пружити прилику, а време ће показати да ли ће она успети да је искористи.

Једина (каква-таква!) шанса за опстанак и опоравак Србије је најшире окупљање странака, удружења и истакнутих појединаца око будућег суверенистичког блока. За успех такве иницијативе потребно је пре свега лишити се сваке сујете. Тежак је то услов за уистину штеточински менталитет садашње српске политичке класе, али први корак у виду одласка групе сујетних кочничара из ДСС-а – већ је направљен. Сада је на потезу Санда Рашковић Ивић.

[*] – Швајцарска неутралност се често погрешно доживљава. Швајцарска је политички и културолошки део Запада, што ће на сваком кораку потврђивати придруживањем политици санкција према непоћудним земљама , каква је рецимо била Милошевићева Србија.

Објављено под Колумна | Означено са , , | 9 коментара