Неподношљива лакоћа робовања

Јер нема ништа тајно што неће бити јавно; нити би што сакривено, а да не изађе на видело. Марко, 4:22

Пролог

Недавно је у једном месту на северу Србије подигнут споменик Јаношу Дамјанићу. Какве су то велике Јаношеве заслуге навеле његове поклонике, локалне моћнике, да му подаре споменик и овековече га?

Јанош Дамјанић, коме је право име Јован, био је православни Србин који се изјашњавао као Мађар и који је учествовао у Мађарској револуцији 1848. на страни Мађара а против Срба у Војводини. У том рату, починио је бројне ратне злочине, а српски народ у Војводини прозвао га је љутом гујом и српским издајицом. Приписује му се следећа изјава: Срби не треба да постоје и нећу се смирити док и последњи Србин на свету не буде мртав, а кад се то догоди, сам себе ћу убити. [1]

Црни тријумвират

Није једноставно одредити тренутак када Србија дефинитивно постаје колонија оних сила које су из Хладног рата изашле као победнице. Да ли је то збацивање Милошевића 2000. године, пораз Коштунице на изборима 2008, или неки трећи моменат, уосталом и није толико важно.

Како год, мека окупација постаје свакодневица Србије, која животари као у својеврсном оваплоћењу сценарија холивудског блокбастера „Матрикс“, у коме је оно што се види као стварност заправо симулакрум праве реалности, мрачне, удаљене и недоступне оку просечног посматрача.

Мека окупација оправдава свој назив утолико више, уколико је бројнија и проминентнија политичка номенклатура која је омогућава. У овом случају реч номенклатура обухвата како странке на власти, тако и оне у опозицији. Да је другачије, сам термин „окупација“ не би имао оправдање. Окупација је „мека“ не само стога што улицама не тутње тенкови и не постоји институција полицијског часа, већ и зато што су остављени извесни вентили, како би се незадовољство могло каналисати и самим тим повећати илузија о слободи.

Три странке у Србији овог тренутка чине окосницу окупационе номенклатуре, с пуним правом назване „корисним идиотима“ [2]: ЛДП, ДС и СНС. Оваквом расподелом моћи постављене су кулисе за једну, у суштини бесмислену и лажну, поделу на „левицу“, „центар“ и „десницу“, чиме се код просечног бирача ствара илузија о постојању избора. Поред тога, чињеница да окупациона територија на више места пресеца уобичајену границу власт-опозиција ствара конфузију код бирача, који нису у стању да одреде где су то „они“, а где смо „ми“.

Овом поделом улога, наравно, није изречена целовита прича о свим оним странкама, свагда спремним да се појаве „право ниоткуда“, придруже поменутом „одабраном друштву“ и дограбе свој део колача, обично у форми некакве непринципијелне постизборне коалиције.

О Демократској странци, осовини владајуће коалиције и чланици Социјалистичке интернационале, написано је и изречено много. Можда би било сасвим довољно рећи да је то „странка – предузеће“. Тако је доживљава и већина њених чланова. Узалудно је трагати за политичким програмом демократа који истински води рачуна о јавном интересу. Авај, једини увек актуелан (премда неписани) програм своди се на похлепно пуњење сопствених џепова моћника ове странке на рачун осталих грађана. Бескрупулозни поход младих људи ка моћи обично започиње чланством у овој странци. Веома добру (више горку него смешну) илустрацију наставка процеса негативне кадровске селекције, наслеђеног још из социјалистичких времена, пружају нам познати кадрови са изложбе фотографија коју су демократе недавно приредиле у Нишу. [3]

ЛДП је једина чланица „црне тројке“ за коју се може рећи да је у читавој причи „из страсти“. Истинска мржња према сопственом народу, његовој историји и традицији, умотана у обланду празних и потрошених прича о модернизацији, захтевала би пре свега темељну психијатријску анализу. Најбоља дефиниција и својеврсни мото ове партије је свакако изјава једног њеног челника да ће „Србија ући у Европу, макар и без Срба“. За ову странку карактеристично је да у оквиру „момчади“ корисних идиота представља својеврсну идеолошку авангарду: оне позиције које данас држи ДС, некада су биле позиције ЛДП.

Трећа странка је са социолошког аспекта најзанимљивија, не само зато што је настала разбијањем некада највеће опозиционе партије, Српске радикалне странке. [4] Службе које су биле ангажоване на овом разбијању, као и сама Демократска странка, својевремено радосно прихвативши цепање опозиције, данас су изненађене развојем догађаја: уместо да се СРС подели на две међусобно супротстављене групације, приближно једнаких потенцијала, тас је дефинитивно претегао на страну напредњака. Већ дуже време све анализе јавног мњења показују убедљиву превагу ове странке у односу на све остале. Осетивши мирис власти, ка њој је попут лешинара кренула река „прелетача“ из разних невладиних организација и пропалих политичких партија, поменимо примера ради само НАТО лобисту Зорана Драгишића. [5] Најинтересантнија појединост је да никакве видљиве разлике у програмима које излажу владајућа ДС и опозициона СНС – нема. Дакле, овде је познати исказ о Курти и Мурти добио свој гротескни наставак: Мурта сада и не покушава да покаже да се макар по нечему разликује од Курте, који из неког мистичног разлога ипак треба да сјаше, само да би Мурта узјахао. Зато је прича о напредњацима заправо понајвише прича о српском бирачком телу.

Приступање Србије Европској унији је други назив за „лажну заставу“ којом се упорно маше у корист меке окупације Србије. ЕУ је претворена у кључну паролу – постмодерни тотем, који објашњава суштинску истоветност позиција ове три, наизглед различите странке. Све три машу том истом, лажном заставом. Бескрајно мантрање о одабраном европском друштву које Србију наводно очекује раширених руку, већ поодавно је претворено у главну матрицу за испирање мозга по познатом гебелсовском моделу хиљаду пута поновљене лажи која постаје истина.

„Овдашњи корисни идиоти легитимишу се свакодневно као ватрени заступници пропагандних слогана о врлинама света без алтернатива, дакле о врлинама мртвог света. ‘ЕУ нема алтернативу’, ‘НАТО нема алтернативу’, ‘ДС нема алтернативу’, ‘владајуће партије немају алтернативу’, ‘власт нема алтернативу’, само су неке од таквих парола вулгарне пропаганде које се непрекидно користе на нашој локалној сцени.“ [2]

Како је мека окупација уопште заживела и постала одрживи модел самоукидања једне државе

Неспорно је да су умор и безвољност након свих пораза, изгубљених надања и изневерених обећања у последњих двадесет година достигли свој врхунац. Такав контекст у великој мери објашњава свеопшту апатију, недостатак енергије за протесте и препуштање стихији велеиздаје.

Не треба заборавити ни „минули рад“ појединих опозиционих странака, које су свесно или несвесно деловале на промоцији наратива о Европској унији као рају на земљи. Данас, када истина о ЕУ све више показује своје ружно лице, није тако лако престројити се. Зато се уместо јасног и недвосмисленог „не“ у јавном говору користи израз „евроскептицизам“. Али, време за скепсу је прошло и ваља се определити. Одбијање појединих опозиционих странака да се јасно изјасне о ЕУ више говори о њиховом калкулантству него о искреној вери у маркетиншку ефикасност поменуте кованице.

Мека окупације омогућена је и медијским мраком, према коме је онај из времена Милошевића обична шала. Данас практично нема електронског медија спремног да отвори праве теме и позове релевантне учеснике да се о тим темама изјасне. У медијима се покрећу искључиво лажне теме и обавезно се позивају гости из екипе корисних идиота, помоћу чега се зграда српског Матрикса свакодневно одржава. Парадигма оваквог новинарства је емисија Утисак недеље на телевизији „Б92“. Ћутање и неактивност струковних новинарских удружења само доприносе таквом стању. Опозициони глас може се пратити практично само преко једног недељника и алтернативних форума на Интернету.

Овом свакако треба додати мрежу агресивних „невладиних организација“. Ове свеприсутне испоставе Империје препуне су ислужених марксиста који су своју стару идеологију спремно заменили служењем новом светском поретку. Тако се до бесвести врте пароле о демократији, људским правима, правима мањина, мултикултурализму, Европској унији као обећаном рају итд. Све ове пароле изгубиле су своје првобитно значење (чак и у земљама из којих су потекле) и сада служе само за обрачун са свима који се прогласе за заступнике политички некоректног дискурса. Овакав радикализам НВО сектора није искључиво српски феномен. Чешки председник Вацлав Клаус ту појаву назива „NGOism“. [6]

Најзад, али не и најмање важно, веома рђава образовна структура у Србији представља плодно тло за одсуство критичке свести и прихватање јефтиних демагошких парола. „Једна петина становника Србије или 21,9 одсто има непотпуно основно образовање, једна четвртина или 24 одсто има основно образовање, четири од десет (41,1) завршило је средњу школу, док 6,5 одсто има факултетску диплому.“ Дакле, готово половина становника Србије има завршену само основну школу, а по броју факултетски образованих људи налазимо се на дну листе Европе. [7]

О нади

Циљ овога текста није ширење дефетизма и осећања безизлаза. Сваком успешном стратешком плану треба да претходи темељно разумевање сопствене позиције. Пре обрачуна са злом ваља то зло препознати кроз, најчешће болно, суочавање са истином. Стога и ове реченице треба разумети као ауторов покушај да посведочи своје виђење истине, а на читаоцу је да процени да ли се слаже или не.

Поред вере у Божју промисао и позивања на ону народну „ничија није горела до зоре“, треба пробудити преостале ресурсе рационалног у нама. Историјски опстанак једног малог народа највише зависи од његове способности да мобилише снаге рационалног у себи. Двадесети век нам, нажалост, не пружа много доказа о таквој нашој способности.

У тренутку писања овог текста, уз све резерве које намеће опрез условљен динамиком дневнополитичких догађаја, може се рећи да четири странке чине (родољубиву) опозицију у правом смислу те речи: ДСС, СРС, СНП Наши 1389 и Српски сабор Двери – Покрет за живот Србије. Истраживања јавног мњења сведоче о њиховој очигледној маргинализацији. Прве две партије су парламентарне и са дужом традицијом; обе су данас у великој мери пасивизиране и готово у стању хибернације. Преостале две странке су новоформиране, са довољно енергије за покретање различитих политичких иницијатива, укључујући и протесте; али, њихови реални изгледи за самостални успех на изборима, у условима беспарице и медијске блокаде, нису велики. [8]

О свакој од ових странака могу се изрећи речи критике, или чак писати горки историјски осврти. Међутим, ако занемаримо злонамерне мотиве својствене типичним „партијским војницима“, каквог би то смисла имало данас?

С друге стране, не делује ли помало апсурдно и смешно када, у једној окупираној земљи, опозиционе странке, настојећи да придобију бираче, започну да излажу своје компликоване и дугачке политичке програме „за излазак из кризе“?

Није ли, напротив, једини логичан и рационалан програм данас могуће сажети у једну једину реч – ослобођење?

Из свега наведеног, излазак на наредне изборе у једној колони намеће се као оптимално решење за ситуацију у којој се Србија данас налази.

Треба одбацити наслаге ирационалног, сујету и надгорњавање између оних странака које у овим тешким условима јесу и морају бити савезници. Искуство и традицију ДСС и СРС треба објединити са енергијом и идејама које су у тешким условима демонстрирале преостале две странке. Излазак у једној колони треба да буде праћен формирањем једноставног заједничког предизборног програма. Веома је важно препознати лозинку коју диктира сâм дух времена и којом се раскидају окови окупације – Србија изнад свега, не Европској унији! Европску унију не треба схватати као некакав заверенички антисрпски пројекат, већ као замисао која није доказала усклађеност сопственог постојања с исконским интересима оних народа који су се тамо већ „удружили“.

Путем оштрог повлачења границе између „нас“ и „њих“, следећим изборима треба дати значај народног референдума, јер тешко је поверовати да „поправног испита“ уопште може да буде. Аутошовинистички пројекти Друге Србије, формулисани кроз лажни наратив о модернизацији, попримили су размере епидемије и прете да од Србије направе пустињу у сваком погледу. Национална политика очувања територијалног интегритета Србије, од почетка погрешно постављена и вођена („и Космет и ЕУ“), доживела је једини могући исход – крах. Институције науке и културе, укључујући оне најважније (САНУ), „падају“ једна за другом. Политички живот свео се на редовни одлазак корисних идиота у Брисел по сопствено мишљење. Потпуно одсуство емпатије и одговорности према грађанима, културни и духовни геноцид, бесомучно уништавање привредних ресурса, лоповлук огромних размера и „продаја вере за вечеру“ политичке елите већ поодавно су постали наша мучна свакодневица. „Уосталом, рећи данас да је Србија у дубокој кризи и пред колапсом који се одиграва или се можда већ и догодио, исто је што и открити да је вода мокра.“ [2]

Зато, ма колико то многима данас утопијски зазвучало, опозиционе странке би требало да сакупе снаге и супротставе се троглавој аждаји корисних идиота, у једној колони, тежећи синергији и следећи крајње једноставан и разумљив предизборни програм. Само на тај начин и у случају евентуалног пораза на следећим изборима могли би се мирне душе поновити стихови народног песника:

„Све је свето и честито било,

И миломе Богу приступачно!“

Постскриптум

Аутор је свестан да баруштина дневнополитичке реалности обећава нове непринципијелне предизборне коалиције, званичне или незваничне. Свака предизборна сарадња било које странке из табора данашње окупационе номенклатуре са неком странком која се на папиру противи уласку Србије у ЕУ само би отупела оштрицу истинске опозиционе борбе, повећала дружину корисних идиота и замаглила оне праве границе, границе између слободне и неслободне Србије.

Ако би се у наредној српској влади нашла барем једна странка из данашње окупационе номенклатуре, прилично је извесно да би се тиме стекли довољни услови за констатацију – српски Матрикс се наставља.

Упутнице

[1]    http://www.slobodanjovanovic.org/2011/03/28/milan-damjanac-slucaj-janosa-damjanica-i-nepostojanje-drzave

[2]    http://www.slobodanjovanovic.org/2011/02/23/lj-kljakic-korisni-idioti-i-kolaps-srbije

[3]    http://www.youtube.com/watch?v=iIhdecs4QME

[4]    http://srb.fondsk.ru/news/2011/02/10/srbia-priprema-se-udar-na-uzhni-tok.html

[5]    http://www.nspm.rs/komentar-dana/dobro-al-ja-sam-probo.html

[6]    http://www.klaus.cz/clanky/2171

[7]    http://www.politika.rs/rubrike/tema-dana/Svaki-peti-u-Srbiji-bez-zavrshene-osnovne-shkole.sr.html

[8]    http://www.nspm.rs/politicki-zivot/dveri-kao-stranka.html

Advertisements

О Стефан Душан

Књиге су хладни, али поуздани пријатељи.
Овај унос је објављен под Колумна и означен са , , , . Забележите сталну везу.