Један поглед на наредне изборе: Србијa између континуитета и цементирања владајуће политике

Ужас је моја фурка – Бранимир Џони Штулић

 

Увод

Наредни редови садрже једно „гласно размишљање“, на тему резултата недавног истраживања јавног мњења којег је спровела агенција „Стратешки маркетинг“. За потребе овог текста претпоставља се да резултати истраживања нису кривотворени, а занемарују се фактори попут статистичке маргине, питања тренутно неопредељених бирача, утицаја евентуалних „тектонских потреса“ (што би вероватно био повратак Војислава Шешеља из Хага), као и (иначе важно) разматрање излазности на наредне изборе. Другим речима, с обзиром да текстописац не претендује на звање независног аналитичара, претпоставља се да се резултати истраживања верно пресликавају у виртуелни српски парламент.

Када би парламентарни избори били одржани данас, Српска напредна странка освојила би 38,9 одсто гласова, а Демократска странка 23,5 одсто, показује истраживање рађено од 27. до 29. априла, непосредно после штрајка глађу лидера СНС Томислава Николића. Ово истраживање, рађено на узорку од 1.013 испитаника, показује да би коалиција СПС-ПУПС освојила 8,3, СРС 7,9, ЛДП 6,7 и ДСС 5,9 одсто гласова. Испод цензуса од пет одсто остали би Нова Србија са 3,4 и Уједињени региони Србије Млађана Динкића за које би гласало 3,3 одсто испитаника. Ово су подаци за опредељене бираче, док је неопредељених тачно 10 одсто.

Више од половине испитаника (51,2 одсто) лично највише занима како да очувају посао, борба против корупције је приоритет за 24 одсто испитаних, док су инвестиције у пољопривреду најбитнија ствар за 20,5 одсто анкетираних. Европске интеграције су на осмом месту по интересовању грађана са 8,8 одсто, док је питање Космета на десетом месту са 8,6 одсто. Кад је реч о ЕУ, позитивно мишљење о Европи има 55, а негативно 30,2 одсто испитаних. [1]

О пласману странака

И птице на грани знају да су досадашњи резултати вођења Србије владајуће коалиције предвођене Демократском странком – катастрофални. Економија у стању колапса (уз алармантан пораст броја незапослених [2] и сиромашних [3], потпуно супротно бајковитим предизборним обећањима из 2008. [4]), спољна политика у замци погрешно одабраног геополитичког правца притерана уза зид непрестаних попуштања на штету Србије, те незапамћено културно и духовно пустошење, чине разумљивим ширење концентричних кругова безнађа. Меки трбух власти због свега је толико изложен, да су напади очекивани и готово подразумевани независно од идеолошких позиција критичара. Чак и преостале две чланице неформалне коалиције (ЛДП-ДС-СНС), коју је писац ових редова на другом месту означио тренутном окосницом „окупационе номенклатуре“, слободне су да у борби за свој део колача дограбе најближи камен и баце га на ДС. Немогуће је промашити.

Стога се и број гласова које у овом тренутку „добија“ ДС чини превеликим. За подробнији коментар било би занимљиво видети детаљну социолошку мапу оних гласача који су, и поред свега наведеног, спремни да гласају за тако очигледан пораз Србије. Извесно је да постоји тврдо језгро бирача демократа које редовно гласа за „бренд“, а не за странку.

С друге стране, већ постојано висок рејтинг СНС не изненађује. Приоритети испитаника (очување посла, борба против корупције, инвестиције у пољопривреду) кореспондирају с јефтином социјалном демагогијом напредњака („власт је лоша, а ми смо добри“). Као што је већ речено, ништа лакше од критиковања садашње власти, али поред тога ваљда треба понудити какав-такав програм који показује по чему се то разликујете од ње. Тај једноставан услов напредњаци не испуњавају. „Ова прича о програму је веома важна. Пазите, глас за промене тражи странка која тврди да хоће да спроводи исти програм као они на власти.“ [5]

Разлоге за популарност СНС ваља тражити пре свега у инерцији једног дела бирача, наиме оног дела који се лако везује за личности, а не за програме. Конвенција поводом двогодишњице оснивања странке, на којој су симпатизери СНС звиждуцима дочекали бившег америчког амбасадора Монтгомерија, док је руски амбасадор Конузин поздрављен аплаузима и узвицима одобравања [6], показује да за СНС вероватно још увек у већини гласају људи уверени у родољубиву и проруску оријентацију вођства ове странке. Авај, демантују их сâми челници напредњака. „Група Николића – Вучића, која је створила Српску напредну странку, апсолутно је нова појава у политичком животу Србије, која је изразито антируске природе. Антируски мотиви чули су се од Т. Николића одмах након трансформисања ’групе’ у странку: после парламентарних избора у Србији маја 2008. године он је торпедовао стварање владине коалиције, оријентисане на Русију, и сам је касније прокоментарисао то овако: ’…таква влада засигурно би била тесно везана са Руском Федерацијом, и у старту би имала проблем са ЕУ, јер би била против било какве сарадње са ЕУ по питању Косова…’ [7]“. [8]

Не треба искључити ни могућност да иза високог рејтинга напредњака стоје знатно моћније снаге у односу на бледи двојац који је на челу ове странке. „А њену безусловну и поуздану разлику у односу на Демократску странку или Либерално-демократску партију прадставља много еластичнија популистичка реторика, која одговара свим политичким захтевима и сваком укусу. Ту се осећа искусна рука политичких технолога, према многим извештајима, израелских, француских и др., који су помогли политички раст СНС.“ [9]

ЛДП се може протегнути само до оних граница које су одређене њеним програмом у чијим коренима лежи аутошовинизам. Лажни наратив о „благодетима“ економског ултралиберализма (уз некритичко величање свега што стиже са Запада) ефектно звучи једном броју изразито младих људи, махом из урбаног миљеа. Након вишедеценијске изложености бирача жестокој антисрпској пропаганди, парадоксално прихватање самомржње делимично се може објаснити „Стокхолмским синдромом“ [10]. Међутим, колико год један такав политички програм био уносан за челнике ове странке кроз јавне или тајне „грантове“ [11], те разне врсте нелегалних донација [12], толико он „на крају дана“ не може донети велику популарност међу бирачима. Стога је мало вероватно да ће ЛДП остварити запаженији резултат у случају самосталног изласка на изборе. Ову странку ипак не треба изгубити из вида, пре свега због велике програмске блискости (а самим тим и вероватноће формирања постизборне коалиције) с демократама.

СРС и ДСС настављају таворење на листама популарности, што се само донекле може оправдати одиста незапамћеном медијском блокадом. Према горњем истраживању, рејтинг ДСС није далеко од границе цензуса. Летаргија, која понекад личи на „дизање руку од свега“, даје предвидиве резултате.

Треба приметити да се новоформиране странке, Двери – покрет за живот Србије и СНП Наши 1389 уопште не појављују у резултатима оваквих истраживања.

Коалиција СПС-ПУПС је солидно пласирана, што потенцијално може обрадовати готово све остале странке: бројне изјаве функционера СПС-ПУПС потврђују да је и у овом случају власт једини циљ и да ће тек постизборно пребројавање гласова одлучити ком ће се царству приволети ова групација. Сувишно је наглашавати, и ова врста „морала“ довољно казује о времену у коме живимо.

Евроинтеграције у контексту наредних избора

Премда позитивно мишљење о ЕУ има 55 одсто испитаних, за три странке које упорно негују реторику еврофанатизма (ЛДП, ДС и СНС) гласа укупно 69,1 одсто испитаних. Заједно с бирачима СПС-ПУПС добило би се чак 77,4 одсто гласова за евроинтеграције. С друге стране, иако негативно мишљење о ЕУ има „солидних“ 30,2 одсто испитаних , СРС и ДСС заједно једва „добацују“ до 13,8 одсто гласова. Дакле, испоставља се да ниско (осмо) место које евроинтергације имају на листи интересовања бирача доводи до даљег (нехотичног) промовисања еврофанатизма као колатералне штете наредних избора.

Опет се показује да очување посла, борба против корупције и сличне социјалне теме које су (сасвим разумљиво) на врху интересовања бирача, појединим политичким групацијама служе као одлична камуфлажа за провлачење других, фаталних идеја и геополитичких странпутица, чиме се нарочито успешно користи СНС.

Закључак

Ако би се избори одржали данас, постојала би два сценарија за расплет. У оба сценарија кључну улогу има СНС као појединачно најјача странка.

Према првом сценарију, напредњаци као носиоци будуће владајуће коалиције улазе у савез с неком трећом странком или коалицијом, док ДС одлази у опозицију. С обзиром на већ поменуту подударност програма ДС и СНС, као и евидентан недостатак квалитетних кадрова код потоњих, најбоље што бисмо у том случају могли очекивати је континуитет једне погубне политике. „Најгора ствар код СНС је фрапантан недостатак кадрова за било шта. Погледајте шта се све слива у ову странку само зато што су им странци рекли да ће ови убрзо да буду власт. То је, да извините, најгори шљам који можете да нађете на нашој сцени: људи који су мењали по пет партија како би стално били власт, кадрови које странци шаљу да буду министри итд. А о коалиционим партнерима тек не треба трошити речи.“ [5]

Други сценарио подразумева формирање „велике коалиције“ коју би чинили СНС и ДС. Према појединим аналитичарима, то није реалистична претпоставка. „Плен ко­ји се де­ли до­ла­ском на власт је фик­сан и за­то при­ли­ком фор­ми­ра­ња ко­а­ли­ци­ја по­сто­ји за­ко­ни­тост по ко­јој се фор­ми­ра ’ми­ни­мал­на ве­ћин­ска ко­а­ли­ци­ја’, до­вољ­на да се до­би­је тек ма­ло пре­ко по­ло­ви­не по­сла­ни­ка у пар­ла­мен­ту, јер кад се на­пра­ви пре­ши­ро­ка ко­а­ли­ци­ја она се рас­па­да.“ [13] Ако би се „велика коалиција“ ипак формирала, тиме би се цементирали сви постојећи безалтернативни путеви, при чему би сигуран био само један – пут у пропаст. Поред осталог, тиме би се гарантовао имунитет кадровима ДС, међу којима је, након свега, немали број кандидата за оптуженичку клупу, по разним основама. У случају формирања „велике коалиције“, будућност српског државно-етничког простора била би под великим знаком питања.

Основни узрок оваквог кретања Србије између Сциле и Харибде, између квислинга и њихове лажне алтернативе, је један политички инжењеринг који је у почетку вероватно за циљ имао само слабљење тада најјаче опозиционе партије (СРС). Касније је све резултирао каналисањем народног незадовољства у правцу масовног гласања за отцепљену и убрзано „бриселизовану“ странку без јасног политичког програма и озбиљних кадрова (СНС). Да ли се експеримент отео контроли, или је напротив све текло по плану, остаје отворено питање. Тек, тиме су створене две близаначке странке које сада заједно контролишу између две трећине и три четвртине гласова бирача, чиме је марионетски карактер српске политичке сцене окамењен. У том политичком камењару реч „алтернатива“ губи сваки смисао.

Најзад, без обзира што до избора има доста времена, резултати овог истраживања јавног мњења требало би да представљају још једно звоно за узбуну некада моћним странкама (СРС и ДСС), новоформираним партијама (Двери и Наши), али и независним интелектуалцима родољубиве оријентације. По свему судећи, истинске промене које би пружиле шансу Србији за преокрет и опоравак у виду бољег живота велике већине њених грађана, а не само однарођене политичке елите, нису на видику.

Упутнице

[1]         http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/160254/Strate%C5%A1ki+marketing%3A+SNS+ubedljivo+ispred+DS.html

[2]          http://www.biznisvodic.net/info/ekonomske-vesti/2394.html

[3]          http://webrzs.stat.gov.rs/WebSite/public/PublicationView.aspx?pKey=41&pLevel=1&pubType=2&pubKey=532

[4]          http://www.youtube.com/watch?v=GbIQdj05BkY

[5]          http://standard.rs/vesti/49-kolumne/6570-mia-urkovi-o-sns-za-kraj-ili-zato-toma-mora-da-uvaava-deretu-.html

[6]          http://www.vesti.rs/Vesti/Naprednjaci-obelezavaju-dve-godine-postojanja.html

[7]          http://www.nspm.rs/prenosimo/samo-lud-covek-bi-sada-usao-u-vladu.html

[8]          http://srb.fondsk.ru/news/2011/02/10/srbia-priprema-se-udar-na-uzhni-tok.html

[9]          http://srb.fondsk.ru/news/2011/04/14/grupaciia-nikolih-vuchih-americhka-kreatura-se-bori-za-vlast-u-srbiii-i.html

[10]        http://cgo-cce.org/saopstenja/12%20Stokholmski%20sindrom%20i%20EI.pdf

[11]        http://www.vidovdan.org/2010-03-28-13-57-42/5896-kako-se-finansiraju-kvinslinzi

[12]        http://www.politika.rs/pogledi/Slobodan-Antonic/STRANACHKE-GOTOVINE.sr.html

[13]        http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Srbija-dvopartijska-ili-dvoipopartijska-drzava.sr.html

Advertisements

О Стефан Душан

Књиге су хладни, али поуздани пријатељи.
Овај унос је објављен под Колумна и означен са , . Забележите сталну везу.