Да ли ће Србија имати снаге за преокрет?

Само наивни људи могу веровати да изручење генерала Ратка Младића означава крај захтевима који се као на каквој покретној траци неуморно испостављају Тадићевој влади. Ипак, за очекивати је да ће неумитно приближавање избора постепено спутавати жуте револуционаре. Сва је прилика да ће због тога бити одложене неке одлуке од далекосежног значаја по биолошки опстанак српског народа. Спровешће их канда нека будућа, свакако еврокооперативна влада.

Три кључна захтева које Империја намеће психологу из круга двојке, реформатору српског културног бића и државнику у покушају, све у једном лицу, су признање лажне државе Косово, укидање Републике Српске и прикључивање остатака Србије НАТО савезу. Сва три пузајућа процеса увелико су у току. Природа ових захтева није садржана ни у заштити људских права нити у било којој од сличних бомбастичних неолибералних парола којима се обично маркетиншки покривају интервенције широм света. Њихова суштина је у пуком антисрпству као једном „рукавцу русофобије“. Реч је дакле о једноставној геополитичкој стратегији добијања што лабавије Србије у циљу систематског и планског слабљења сфере утицаја Русије.

Најлакше је, у познатом лаконском стилу „добили сте шта сте тражили“, за све данашње недаће оптужити оне бираче који су на прошлим изборима гласали за тако примамљиву, а опет тако утопијску паролу „и Косово и ЕУ“. Међутим, тиме се превиђају два битна момента.

Први је везан за број гласова додељен демократама, који није био довољан за формирање владе. Подсетимо се, кључни преокрет десио се тек након избора када је Ивица Дачић, некадашња Милошевићева омладинска узданица, одлетео „преко баре“ по сопствено мишљење. Владу су дакле обликовали западни амбасадори уз помоћ Слобиних конвертита. Стога нема места чуђењу што власт сада свира по нотама Вашингтона.

Други моменат односи се на стреловиту постизборну трансформацију ДС у правцу који медијски бучно промовишу ЛДП и другосрбијански невладин сектор, на фону инструкција добијаних са Запада. Наиме, да ли је ико од обичних присталица демократа својим гласом на изборима истовремено подржао све оно што је потом уследило: срамну Резолуцију о Сребреници, Статут АП Војводине, капитулантску Резолуцију УН о Космету, политику мењања српског националног идентитета, гушење слободних медија, економску деструкцију државе итд? Да ли су дакле ти бирачи гласајући пожелели себи и својим ближњима свеопшти кошмар у коме се Србија налази већ три године? Биће ипак да је реч о једној злоћудној мутацији сâмог Државника из круга двојке: тесто од кога је он састављен идеално је за справљање сваког специјалитета којег западна кухиња пожели.

Нажалост, ова промена није остала једина, већ је пропраћена паралелним урушавањем других значајних политичких чинилаца. Мека окупација Србије произвела је на тај начин марионетску слику већег дела српске политичке сцене. Најважнија промена десила се разбијањем некада најјаче опозиционе странке и издвајањем из ње преумљеног, изненада еврофанатизованог крила названог СНС.

Вододелница која раздваја истинску од лажне опозиције дефинитивно је одређена односом према Европској унији. Безалтернативна ЕУ је у данашњој Србији врхунски табу. Читав низ потеза и изјава власти може послужити као доказ те тврдње. Поменимо неке недавне догађаје примера ради. Тако се Државник из круга двојке у интервјуу немачком листу „Франкфуртер алгемајне цајтунг“, старијим читаоцима познатом по текстовима Виктора Мајера и других новинара испуњених духом отровне србофобије, пожалио на писање дневног листа „Ало“. Само неколико дана доцније, глодур тог листа Антоније Ковачевић бива смењен. Његов главни „пропуст“ био је третирање евроскептичних садржаја равноправно са Државниковим бајкама за одрасле. Поред тога, након недавне судске забране превише несташног Националног строја, из „реформисаног“ судства стижу најаве још хитрије забране Образа и Наших 1389, двеју организација младих чији главни грех лежи у противљењу уласку Србије у Европску унију.

Ако на следећим изборима заиста победе власти ожеднели и огладнели напредњаци, Србија ће поново бити у шакама конвертита, овог пута изашлих не из Милошевићевог, већ из Шешељевог шињела. Кључне одлуке с почетка текста, које значе сламање кичме српства, може донети само влада коју поново формирају западни амбасадори. Зато таква влада мора бити састављена искључиво од лојалних еврофанатика. И зато ће западни гаулајтери Србије састав будуће владе потражити управо у оквирима трилинга који чини окосницу меке окупације (СНС, ДС и ЛДП), уз неке минорне партије које евентуално пређу цензус, попут Динкићеве или Дачићеве, те представнике мањина. Потписник ових редова искључује могућност кохабитације еврофанатика и евроскептика у наредној влади.

Имајући у виду да по свим истраживањима јавног мњења напредњаци са својом наврат-нанос склепаном коалицијом (Веља Илић, Карић, Вулин) убедљиво воде, питање из наслова овог текста добија конкретни смисао. Изгледа да би само неко истинско чудо (или убрзани крах Запада, сценарио који одавно више у чуда не спада) могло да преокрене кобни ток ствари.

Напослетку, намеће се и питање тако велике прихватљивости једне странке настале на огољеној издаји. Није ли то знак социопатолошких промена које су знатно шире и много дубље од онога што је један просечан ум у стању да прихвати? Није ли то израз својеврсне модификације српског колективно несвесног, његове дефинитивне измене тако да више не препознаје дубоко укорењене и одвајкада неодвојиве појмове чојства и јунаштва, након деценија свеобухватних притисака наших вајних пријатеља са Запада?

„Што се грбо роди, вријеме не исправи“ – тако је, још у 19. веку, народним језиком говорио наш врсни правник Валтазар Богишић. И разумели су га. Данас, у устима остаје горак укус: чини се да многи баштиници косовског мита његове речи више не могу разумети.

Advertisements

О Стефан Душан

Књиге су хладни, али поуздани пријатељи.
Овај унос је објављен под Колумна и означен са , , , . Забележите сталну везу.