Отимачи бирачких гласова родољуба – некад и сад

Родољубље је у предмодерним временима било подразумевано. Примера ради, епски хероизам српске војске у Првом светском рату последица је дубоко укорењене патријалхалне свести. Али, историјски развој са неминовним упливом модерне и постмодерне мисли разводнио је и у великој мери циљано обесмислио и сâм појам родољубља. Младалачки идеали о томе да се држава, баш попут мајке, мора безусловно волети, болно се сударају са цинизмом нових класа: национализам је последње уточиште хуља, веле „просвећени“ англоамерички агенти утицаја. Судар традиционалног и постмодерног природно доводи до савременог хаоса у коме међусобно супротстављене егоистичне јединке, олако заборављајући Сократово „знам да ништа не знам“, коегзистирају у стању перманентних приватних ратова, непоколебљиво доказујући како су управо оне једине власнице Истине. Тако је и родољубље постало легитимни предмет подсмеха и изругивања.

Након полувековне хибернације, зора српског плурализма је пре двадесетак година избацила на јавну сцену неколико странака које су се радо китиле родољубљем. Углавном прихваћене од „обичног света“, истовремено тобоже презрене од дегенерисане елите која данас саможиво влада уморном и опустошеном Србијом, годинама су излазиле на изборе и постизале мање-више запажене резултате. Парадигма ове повести је пре свега СПО и његова персонификација – Вук Драшковић.

За подробно описивање свих метаморфоза кроз које је прошао некадашњи „краљ тргова“ били би потребни читави томови. Од убеђеног титоисте и личног секретара Мике Шпиљка, преко пробуђеног новочетника и аутора романа „Нож“, те националисте који на хрватско бојиште шаље паравојне формације познатије као Српска гарда, успут лидера деветомартовских демонстрација, до агента евроатлантских интереса који отворено заговара признавање тзв. државе Косово… Типична српска прича?

Данас је Драшковић без сумње засвагда потрошен политичар, део мале, али медијски врло агресивне групе промотера евроатлантских интереса у Србији. Његов стварни политички утицај је суштински миноран и наредни избори би требало да потврде ову оцену. Али зато се на овом месту ваља упитати: а шта је са гласовима родољуба који су годинама одлазили овој данашњој перјаници антисрпства? Није ли реч о баченим гласовима, о гласовима који су завршили управо у супротном табору? Чини се да и одустајање од гласања има више смисла од гласања за опцију коју читавим својим бићем одбацујеш. „Колатерална штета“ свеприсутног политичког конвертитства у Србији су и многи обични бирачи који нису у стању да препознају шта се крије иза махања лажним заставама.

Имајући пред очима текућу политичку метаморфозу некадашњег дела Српске радикалне странке, данашњих напредњака (ако је веровати истраживањима јавног мњења, најпопуларније српске странке), упитајмо се напослетку: коме ће то припасти гласови истинских родољуба на наредним изборима? Није ли баш ово, у строго политичком смислу – који ће један назвати профано дневним, а други суштинским – питање свих питања?

Advertisements

О Стефан Душан

Књиге су хладни, али поуздани пријатељи.
Овај унос је објављен под Колумна и означен са , , , . Забележите сталну везу.