Некада ЈУ, данас ЕУ – о парадигми српског самопоништавања

Ближи се стогодишњица протеривања Турака са Балкана. Са ове дистанце, након трагичног националног биланса прохујалог столећа, биланса испод кога црта нажалост још не може бити подвучена, чини се да су управо балкански ратови врхунац вишевековних српских слободарских прегнућа. Јер, испоставља се да примери Кумановске и Брегалничке битке (вођених 1912. односно 1913.) представљају онај последњи чин у коме једна генерација Срба војује и побеђује за Србију, за једну непомућену, кристално чисту српску идеју, која свакако истовремено чини идеју Слободе.

Одређивање српских ратних циљева у Првом светском рату – зачудо већ 1914, путем прокламације регента Александра о рату, циркуларне ноте и коначно Нишке декларације српске Народне скупштине – означава да Србија жели да оствари свој историјски идеал уједињењем свих Срба и (авај!) своје „угњетене браће“, Хрвата и Словенаца.

Речи младог песника Ива Андрића, изговорене 1919, да је стварањем Југославије завршена „она кобна линија српске хисторије што се без престанка креће између клања и орања“ [1], данас, након најцрњег биланса клања и посртања, која су тек уследила управо као последица незналачког уједињења са „браћом“, звуче готово нестварно.

Али овај текст никако нема амбицију да буде хроника битних националних догађаја из протеклог века, тих специфичних „дворских интрига“ које чине сâмо ткиво историје. Заправо, свака дискусија о Југославији врло лако може да се насуче на спруд оне познате мисли да су „после битке сви генерали паметни“. Ово је стога само прича о једној националној парадигми. Јер, за потписника ових редова дилеме нема: стварање Југославије једна је од најтрагичнијих грешака у целокупној документованој српској историји.

Како смо се то, баштиници немањићке традиције, после вишевековног ропства, разбијености у неколико држава, те жилавог отпора као оваплоћења животности поруке косовског мита и славних ослободилачких битака од Карађорђа наовамо, одлучили да утопимо себе у нешто непознато? Зашто то наше самопоништавање има већ тако бескрајан ток, тако безумно упоран карактер? Зашто смо пристајали на све оне безбројне компромисе на штету сопственог националног интереса? Напослетку, како је могуће да смо испољили толику „великодушност“ према душманима, после једног од најгорих геноцида које је свет забележио? Зашто смо, дакле, тако лако одустали и напустили обичну српску идеју, презревши у слепој и грешној мегаломанији сву њену једноставност и лепоту? Одговорити на ова и многа слична, овде непостављена питања, значи продрети у Сенку националног бића.

То наше олако самопоништавање, то утапање себе у нешто што суштински не познајемо и чему дубински не припадамо, ни у ком случају нема карактер љубави, љубав будући схваћена идејом превасходног давања себе оном што волиш. Не, управо супротно, ово наше оргијастично одустајање од себе говори пре свега о нашој несолидности, говори о неизграђености и незрелости нашег националног бића. Јер, мржња према себи уместо самокритичности, недостатак трезвеног, рационалног промишљања и издајство елита, све су то већ доказани крајпуташи нашег историјског бивствовања. (Али, подвести сва наша страдања само на издају елита, значило би неопрезно одбацити онтолошку повезаност елите и народа из кога је она потекла.)

И тако, Југославија је била и прошла, изгледа на велику и трајну жалост немалог броја Срба. Поставља се питање – а шта сада, шта учинити са собом после ње, после слома те велике неузвраћене љубави?

Када прочитамо изјаву тобоже опозиционог политичара којом се подржава пропала политика власти, познатија као „и Космет и ЕУ“, ради чега се Космет и ЕУ пореде са своја два сина [2], морамо се упитати да ли је на делу иста прича, повест о новој „љубави“, само што је уместо оног „ЈУ“, сада на реду „ЕУ“.

Ако и прихватимо да се приликом стварања Југославије о „троједином народу“ много тога није знало, што тадашњу генерацију српских политичара свакако не ослобађа одговорности, снагом информатичког доба сада се напротив о Европској унији много тога зна [3]. Међутим, мека окупација Србије, са своје три стожерне странке, проповеднице еврофанатизма, ЛДП, ДС и СНС, праћена тоталитарним медијским ординаријумом главних електронских медија [4], којим је ЕУ претворена у нови постмодерни тотем, ствара једну специфичну друштвену климу која у великој мери подсећа на еуфорично доба стварања Југославије.

Политика приступања Србије Европској унији лишена је стварног садржаја. Толико присутна опаска да су и много уређеније земље од Србије постале чланице овог савеза руши се једноставном логиком. Наиме, ЕУ се није подухватила територијалног разбијања рецимо Словачке, Француске, или Италије. Али, зато су поступци њених водећих држава према Србији отворено непријатељски [5]. При свему томе, ЕУ се у Србији претвара у својеврсну јавну лозинку, комуникациони токен, аусвајс којим се амбасадорима водећих западних држава непрестано доказује сопствена лојалност.

Грешити је људски, чак и када грешке имају монументални карактер. Али, смисао увиђања сопствене грешке лежи управо у избегавању њеног понављања. Уосталом, само будала се два пута спотакне о исти камен, вели пословица. Не само увиђање направљене грешке, већ изнад свега разумевање суштинске сличности пројекта названог „ЕУ нема алтернативу“ са непромишљеним стварањем Југославије, делује зато као императив овог историјског тренутка.

Ко не воли себе, не може волети ни друге. Стога, одбацивање свих химера [6] и окретање вечној идеји Србије, разумевајући њену метафизичку лепоту, у непрекидној тежњи да сопственим доприносом доградимо и унапредимо њен посрнули овоземаљски лик, остаје национални пут коме се ваља вратити. Под условом да желимо да нас има у српству, под условом да од тога већ нисмо дигли руке.

Упутнице

[1]    Наведено према: Милорад Екмечић – Дуго кретање између клања и орања, Евро-Ђунти, 2010, стр. 371

[2]    http://www.nspm.rs/hronika/tomislav-nikolic-kosovo-i-eu-su-mi-kao-dva-sina.html

[3]    Наведимо само мали део корисних информација о ЕУ које се могу пронаћи на слободним сајтовима. Пре свега, ваља прочитати капиталну студију Љубомира Кљакића, ЕУ као „мека“ империја и Срби (http://www.slobodanjovanovic.org/2010/11/08/ljubomir-kljakic-eu-kao-meka-imperija-i-srbi/). У њој се, између осталог, може пронаћи занимљива анализа „лика и дела“ Роберта Купера, за дивно чудо посредника у преговорима Тадићевог режима и Приштине. Ваља запазити да ЕУ има посредника у овим преговорима, иако пет земаља чланица ЕУ не признаје тзв. државу Косово. И овај детаљ говори колико се те чланице уважавају у том савезу. За препоруку су практично све анализе Синише Љепојевића које се тичу ЕУ (http://www.slobodanjovanovic.org/author/sinisa/). Корисно је прочитати и текст Слободана Самарџића Порекло и функција европске догме (http://www.slobodanjovanovic.org/2011/05/09/slobodan-samardzic-poreklo-i-funkcija-evropske-dogme/), као и бројне друге анализе на исту тему.

[4]    О овоме сам писао у тексту Неподношљива лакоћа робовања – https://stefandusan.wordpress.com/2011/04/20/неподношљива-лакоћа-робовања

[5]    Прочитати говор Војислава Коштунице (можда превратнички, јер се млаки „евроскептицизам“ најзад замењује врло јасним ставом према ЕУ) – http://dss.rs/obracanje-vojislava-kostunice-glavnom-odboru-dss-2/ Томе треба додати да доминантно својство ЕУ као меке трансмисије таласократских геополитичких амбиција обећава само нове кораке на путу даљег освајања евроазијског римленда помоћу необузданог територијалног комадања Србије, у идеалу све до њеног потпуног нестанка. Приступ ЕУ Србији, као проказаном „савезнику Русије“, по свој прилици биће дијаметрално супротан оном који је коришћен у случајевима Румуније и Бугарске, као „тампон зони“ према Русији.

[6]    Химера (грч. chímaira) је легендарна, страшна неман код старих Грка (спреда лав, у средини коза, а позади змај); фигуративно ова реч означава варку, самообману, уображење, сањарију, неизводљиву мисао. Треба прочитати саопштење за јавност Светог Архијерејског Синода СПЦ од 02.12.2011. – http://www.spc.rs/sr/saopshtenje_za_javnost_0

Advertisements

О Стефан Душан

Књиге су хладни, али поуздани пријатељи.
Овај унос је објављен под Колумна и означен са , , . Забележите сталну везу.

2 реаговања на Некада ЈУ, данас ЕУ – о парадигми српског самопоништавања

  1. Повратни пинг: Стефан ДУШАН: Србија после фајронта – Српски културни клуб | Српски културни клуб

  2. Повратни пинг: Стефан ДУШАН: Србија после фајронта | СРБски ФБРепортер

Затворено за коментаре.