Уметност могућег или могућност уметности: да ли ће преображај В. Коштунице напослетку бити крунисан?

Недавно обраћање Војислава Коштунице члановима ГО ДСС [1] означава, за потписника ових редова предуго очекивани, отклон од вишегодишњег магловитог евроскептицизма и ваљда коначно уобличење једног јасног става ове партије да Србија треба да напусти мазохистичку политику давања свега за добијање мање од ничега.

Али, пуко преметање евроскептицизма у евро-гађење није довољно за описивање поменутог преображаја, речи која ће по свој прилици фанатичним присталицама ВК зазвучати јеретички.

Када је 2008, након проглашења независности Косова праћеног лицемерним ставом свите дорћолског мангупа, „понудио свој мандат народу“, што му многи и данас замерају, Коштуница је, и нека то буде једна пука маштарија или пак смела хипотеза овога текста, посејао клицу преображаја, који једног дана може резултирати променом владајуће парадигме у Србији.

Управо те године, након постизборне комбинаторике диктиране из страних амбасада, формирањем владе „скупљене с коца и конопца“, започиње период меке окупације Србије. Могло би се рећи, тада је једна парадигма која држи до принципа одступила и препустила место онима чији се једини принцип састоји у грабљењу што више власти и моћи. Много је нажалост у Србији тих који грабе власт, а бескрупулозни су, не хају за принципе и не маре за одговорност. Овде већ годинама царује парадигма неодговорности оних који би морали бити одговорни.

Тиме Коштуница дефинитивно постаје икона, нека врста вуду-лутке у коју и левица и десница по навици забадају своје отровне оштрице. Напади преокреташа су разумљиви – Воја је све оно што они нису и никада неће бити. Али и патриотска блогосфера препуна је периодичних излива мржње, јер „он је одговоран за све ово што нам се данас дешава“. Греси се ту не праштају.

Нема сумње, Коштуница је правио грешке. И управо на том месту се најчешће заборавља оно хришћанско „нек’ се први баци каменом који није (са)грешио“. А ко то није грешио? Много важније, олако се заборавља огромна разлика између глагола „грешити“ и „издати“. Коштуница наиме Србију никада није издао, његове грешке се просто не могу подвести под ту категорију. И то је та једноставна истина коју многи не желе да прихвате. А да ли се исто може устврдити и за друге српске политичаре? Авај, Викиликс депеше пружају немали број горких одговора… [2]

У чему је, дакле, смисао овог наслућеног, хипотетичног преображаја? Управо у томе да долази време одустајања од модела који је примењен приликом рушења Милошевића, модела који подразумева окупљање под барјак звани „шут с рогатим“ и људи којима би грех било поверити управљање кућним саветом, а све ради једног гласања против. Србија треба коначно да добије прилику да гласа за; и то би била та дуго очекивана, драгоцена промена у начину размишљања.

Највећа опасност за ДСС лежи у потурању кукавичијег јајета сарадње с напредњацима. Наиме, један део патриотске блогосфере као да не жели да види да је „танка црвена линија“ између еврофанатизма и евро-гађења заправо једна тектонска раселина на ткиву Србије; и да се она не сме занемаривати ако уопште желимо да сачувамо мрвицу интелектуалног поштења.

Политика као „уметност могућег“ налаже да се размотри опција кохабитације еврофанатичних и еврогадљивих у наредној влади. Оставимо за тренутак по страни разматрање кохабитације као такве, у условима српске архетипске неслоге. Замислимо например да се један део будуће владе супротставља економски погубној једностраној примени ССП, док се други, бриселизовани део, силом датих обећања, грчевито бори за очување истог. Зар барем једанаест последњих година не говоре да нам таква врста „компромиса“ више није потребна?

Не треба сумњати да ће напредњаци имати још прилика да покажу свој неоспорни таленат за коперниканске обрте кључних политичких ставова. Али после свега тешко је поверовати у искреност таквих промена. Сем тога, Империја сурово кажњава своје отпаднике, прекршиоце политичке омерте. А разних договора је свакако било, Брисел се труди да чува своје тајне, тек ту и тамо понека процури. [3]

Дакле, преображај о коме је реч у наслову није ни налик преконоћним променама конвертита попут Драшковића или Томе. Његов смисао мора бити у нараслој свести да се свака сарадња с политичким нитковима завршава трулим компромисима на штету аутентичних српских интереса, те да је зато више не сме бити. Стога се та промена може крунисати само одбијањем сваке понуде еврофанатика за учешћем у наредној влади. У супротном би се и ова фаза Војислава Коштунице лако могла завршити неславно, јер би по већ виђеном сценарију био оптужен за саучесништво у процесима који поново резултирају нарушавањем интегритета Србије.

Србија заслужује предизборни блок странака које се противе приступању Европској унији. Напослетку, можда је јака еврогадљива опозиција након наредних избора онај оптимум коме се Србија у овом тренутку може надати. То је наравно сувише мало за многе који сањају потпуни преокрет. Али, они који призивају владу СНС-ДСС треба да објасне како је могућа успешна сарадња с толико компромитованом напредњачком групацијом, уз истовремено очување парадигме коју, свидело се то некоме или не, у Србији једино Војислав Коштуница оличава.

Упутнице

[1]    http://dss.rs/obracanje-vojislava-kostunice-glavnom-odboru-dss-2

[2]    http://www.pecat.co.rs/2011/09/vikiliks-americke-depese-i-srpska-politicka-kaljuga

[3]    Исто

Advertisements

О Стефан Душан

Књиге су хладни, али поуздани пријатељи.
Овај унос је објављен под Колумна и означен са , , , . Забележите сталну везу.