ЕУ као штап и шаргарепа

Увек сам чуо реч Европа са усана оних политичара, који су желели нешто што нису смели да траже у своје име – Ото фон Бизмарк (1815-1898)

Свет још није дочекао Фукујамин „крај историје“, али зато увелико проживљава орвелијанско, или можда хакслијевско, постварење. Огрешили бисмо се о истину устврдивши да је Србија некакав светски изузетак, а да свуда наоколо напросто цветају руже. Али, ако већ ствари посматрамо батргајући се у српском делу земљиног шара, хајде да обратимо пожњу на оно што је баш ту специфично.

Океан српског медијског матрикса непрестано нас запљускује Европском унијом. Колико пута је само та магична реч „Европа“ изговорена и написана за мандата садашње владе? [1] Да ли је та невероватна учесталост можда само тренд, некакав израз духа времена?

Вишедеценијска интеграција, својевремено резултирајући стварањем, сећамо се, некада угледне Европске економске заједнице (ЕЕЗ), свакако је обележила послератни развој Европе. После распада социјалистичког блока, ЕУ постаје паневропски пројекат. Бивше чланице Варшавског пакта пожурише тада да се истргну из загрљаја страшног руског медведа.

Али, неуспех европских планера да једну економску заједницу претворе у чврсту политичку унију, створио је основу за доцније посртање ЕУ. Данас је то већ евидентно, ЕУ представља неуспешан политички пројекат. Да ли ће евро ипак опстати, како ће Унија изгледати у будућности, мање је важно. Већ сада је успостављена структура ЕУ којом би један од првих жреца уједињене Европе, Адолф Хитлер, вероватно био задовољан: прву лигу чини Немачка са развијеним северним државама, у другу улазе земље познате по љупкој скраћеници PIIGS, а трећу лигу формирају државе својеврсне тампон зоне према Русији: Бугарска и Румунија.

За нас је неупоредиво важније нешто друго – наиме, водеће државе Европске уније доследно спроводе отворено непријатељску политику према Србији и српском националном корпусу на простору бивше Југославије. Ово се огледа пре свега у признавању тзв. државе Косово и притисцима на Србе из Републике Српске да постану лојалан део некакве будуће унитарне босанске џамахирије.

Дакле, ЕУ је с једне стране неуспешан, а с друге непријатељски пројекат. Позната метафора о штапу и шаргарепи у случају Србије претвара се у занимљив парадокс: оно што политичка елита представља јавности као шаргарепу (ЕУ), уствари је штап којим се немилосрдно удара по српским националним интересима.

Ови редови неће се бавити ни „спасавањем“ ЕУ, ни дроњавом доктрином преокреташа како би поменуто непријатељство нестало, само ако би Срби пристали да постану нешто друго, прихватљиво и пожељно са становишта антируских и/или мултикорпорацијских рецептура. Занима нас само следеће: шта је ЕУ заправо за Србију данас? У чему је тајна „европске“ магије?

Зато будимо слободни да уваженој групи грађана [2] предложимо следеће истраживање: колико често се у водећим телевизијским студијима појављују представници еврофанатика из наводне опозиције (ЛДП и СНС), а колико чланови оних опозиционих странака које се отворено противе приступању Србије Европској унији? (Намерно су изостављени представници владајуће коалиције, као прочитана и одбачена књига.)

Дакле, колико у разним телевизијским емисијама виђамо „драга лица“ Чедомира & компаније (лидера и чланова једне минорне парламентарне странке), Томе и Вучића (вођа партије која на претходним изборима није ни учествовала), а колико пак гледамо оне српске политичаре који о Унији немају лепих речи?

Извесно је да би резултати једног таквог истраживања кристално јасно показали да ЕУ, данас испражњена од сваког реалног садржаја, у Србији представља још само лозинку меке окупације. Наиме, бесомучним заклињањем на верност ЕУропи, представници квазиопозиције зарађују тапшање по рамену од стране амбасадора водећих западних држава, тих гаулајтера ове унесрећене и уморне земље. Не, не желе они Србију у Унији, наречени гаулајтери само желе да Србија одустане од свог геополитичког субјективитета, да заиста постане једно велико ништа, terra incognita, земља очишћена од сваке могућности руског утицаја, потенцијални полигон за испробавање најморбиднијих идеја неоколонијалног глобалног поретка преобученог у постмодерно рухо. Ако би је једнога дана и примили у тај наводни рај на земљи, за Србију би била резервисана четврта лига, јер би је третирали као најобичније европско сметлиште.

Ради тога је Империји важно да под контролом држи не само власт, већ и што већи део опозиције. Оно што је за Србију штап, за њену власт и марионетски део опозиције постаје шаргарепа. Тако се „тапшање по рамену“ претвара у конкретне видове помоћи опозиционој петој колони. То подразумева пре свега финансијску подршку, али и медијску промоцију која треба да доведе до што бољих резултата на наредним изборима. Изборна трка је дакле неравноправна и можда унапред одлучена.

Политика приступања Србије Европској унији превише подсећа на улазак јагњета у вучју јазбину. Стога свако супротстављање таквој политици, без обзира да ли нас у јазбину уводи Борис Тадић, Чедомир Јовановић, или пак Томислав Николић [3], значи да још опстају вера и нада у боље сутра Србије.

Граница меке окупације не пролази очекиваном линијом поделе власт-опозиција, већ је изломљена и нажалост указује на фронтални слом једног друштва. Штавише, поглед у историју открива да је и раније било немало политичких представника Срба који су радо пристајали на одустајање од себе [4], ради утапања Србије у неодрживе и утопијске наднационалне творевине. Тек једним ширим сагледавањем политичке сцене, уочавањем подземних токова иза кулиса меке окупације Србије, постајемо отрежњени и спремни на отпор. Лозинке које види Орвелов Винстон Смит исписане масним великим словима – „Рат је мир“, „Слобода је ропство“, „Незнање је моћ“ – по природи су истоветне празној пароли у коју се заклињу, запамтимо добро, и Борис и Чедомир и Томислав – „ЕУ нема алтернативу“.

Ни политичка турбуленција која већ потреса Унију, ни њен евентуални крах, не би нужно означили завршетак меке окупације Србије. Јер, лозинке се могу променити, зар не, а Империја поседује завидну способност прилагођавања новим околностима. Зато треба за сва времена запамтити имена јефтиних политичких профитера који су пристали да служе туђим интересима, заборављајући онај основни, интерес отаџбине. Јер, као што се данас вешто сакривају иза једне пароле (ЕУ), тако ће сутра – иза било које друге.

Упутнице

[1]    Истраживање: Колико пута днавно чујемо реч „Европа“?http://www.slobodanjovanovic.org/2011/04/28/koliko-puta-dnevno-cujemo-rec-„evropa“

[2]    Исто

[3]    http://www.nspm.rs/hronika/tomislav-nikolic-sns-ce-sledece-godine-biti-na-vlasti.html

[4]    Стефан Душан: Некада ЈУ, данас ЕУ – о парадигми српског самопоништавањаhttps://stefandusan.wordpress.com/2011/12/09/некада-ју-данас-еу-о-парадигми-српско

Advertisements

О Стефан Душан

Књиге су хладни, али поуздани пријатељи.
Овај унос је објављен под Колумна и означен са , , , . Забележите сталну везу.

2 реаговања на ЕУ као штап и шаргарепа

  1. Станимир Трифуновић каже:

    Постоји у психологији учења феномен познат под именом „режими поткрепљења“, илити народскије речено, режими награђивања. Њима се објашњава учење неког понашања и његова трајност. Постоје дакле: 1) Режим фиксне количине награде; 2) Режим варијабилне количине награде; 3) Режим фиксног интервала награде; и 4) Режим варијабилног интервала награде; Свака награда следи понашање којима је субјект подвргнут. Бројне студије су показале да варијабилни режими награђивања, како у количини награде, тако и у временском интервалу након којег награда следи, имају предност у смислу одржавања наученог понашања. При томе, варијабилни интервал има предност у односу на варијабилну количину. Дакле, можда се ЕУ ентузијазам Народа,који додуше опада, може објаснити и чињеницом да су нас протеклих 11 година предстзавници ЕУ успешно моделовали у одустајању од сопствени националних интереса, у неправилним размацима и и неуједначеним „поклонима“ нас поткрепљујући. Елем, можда је шаргарепа била, некада мала, некада већа и свакако је нисмо добијали увек када смо нешто урадили што је ЕУ од нас тражила, а опет нам повремено благо тапкајући по раменима.
    О неким аспектима ове теме сам и сам написао текст који је објавио В. „Србија-експериментални кунић“

    Уз бојазан да нисам претерао са покушајем објашњења, поздрављам Вас.
    Срдачно
    С.Т..

    • Напротив, драго ми је што је неко спреман да одвоји извесно време да да свој прилог некој теми, а при том је и компетентан. Горњи текст је на неки начин посвета истраживању „групе грађана“ које сам навео. Изузетан ангажман – да ме неко сада пита „а шта је то патриотизам“ упутио бих га управо на њихов подухват. Упорно „занемарујемо“ гебелсовштину („хиљаду пута поновљена лаж постаје истина“). Можда и зато што подсвесно одбијамо да прихватимо да неко ко је био део толиког зла може истовремено бити и врло интелигентан, образован и за сва времена оставити свој допринос правилима пропаганде. Тако да ми не успевамо да изађемо из тог зачараног круга, где је ЕУ синоним за „европске вредности“ (нетачно! али намерно гебелсовски подгрејавано). Однос према ЕУ је изузетна прилика да се прозбори о ПРОМЕНАМА појединаца. То сам учинио текстом о ВК, чија промена је за мене (потенцијално!) величанствена, и како написах, може бити крунисана тек 2012. Да ли ће бити? Мени је то централна тема 2012. и сигурно ћу јој се вратити. Промена није по себи нешто рђаво, у супротном би нам Јово Капичић свима могао бити узор.

      Вама и свима који сврате на ове странице желим срећну 2012, као и предстојеће божићне празнике – Христос се роди!

Затворено за коментаре.