Реч године

Не покушавајући да створим утисак о некаквом непресушном познавању родољубиве сцене на Интернету у протеклој години, нека ми ипак буде допуштено да дам скромни допринос избору свега, свачега и још којечега [1], уобичајеном за завршетак сваких 365 дана. Овога пута то је – реч 2011. године.

И добитник је – без озбиљне конкуренције – жеђогладомор [2], реч аутора Николе Турајлића.

Права је реткост да се у једној јединој речи сакупи толико медног сока истине о феномену који она описује. Већ заборавивши на поруке чланка, пуко подсећање на реч би ми мамило осмех на лице. То је заиста пример израза који се рађа, прераста и најзад напушта свог аутора, те тако започиње самостални живот. Ова ће реч, и без овог писанија, у својој духовитости и финој иронији бити утолико више сачувана, уколико опстане сећање на беспризорни политички перформанс који је она, као каква нежна усамљена дама, тако убедљиво описала.

Јер, прошле године ништа није толико оголило напредњаке као фарсични „штрајк глађу и жеђу“ Томислава Николића. Била је то неуспела манифестација постојања гриже савести у једном човеку, у облику лакрдијашког пренемагања, наместо истинске опозиционе делатности. Једноставно, да је правог опозиционарства на тој страни заиста било, уз толико извикану народну подршку, и превремених избора би већ било, још како. И ослобођења! Подвлачимо, независно од фамозног добијања кандидатуре за приступање Европској унији, кога на крају, авај, ионако није било. Па и без било каквих популистичких штрајкова. Али, није ту било ни „о“ од опозиције: требало је само каналисати народно незадовољство у задатом правцу и тај луциферски задатак успешно је обављен. Паметноме доста, рекли би стари Латини.

Познајући (само виртуелно!) Турајлића као рођеног контраша, иначе мог дежурног критичара на појединим патриотским страницама, питам се шта ли би овога пута смислио, само ако би ове редове видео. С обзиром да, за разлику од већине осталих полемичара, он просто увек мора бити у праву – унапред се предајем.

Претходне речи не би имале смисла без пригодног завршетка у виду „жеља и честитки“ за већ пристиглу 2012. А где су жеље, ту је и неизбежна патетика, да све буде баш у стилу Томиног жеђогладомора. Зато пожелимо Србији у овој години што мање неверних Тома и Јуда Искариотских, а што више истинских хероја у свим областима живота. И још много лепих речи, што крепе и чувају наду у опстанак српског духа.

Упутнице

[1]    http://www.nspm.rs/politicki-zivot/2011-iz-ugla-nspm.html

[2]    Никола Турајлић: У Србији после штрајка ипак нешто новоhttp://www.nspm.rs/politicki-zivot/u-srbiji-ipak-nesto-novo.html; на реч жеђогладомор осврнуо се и Слободан Антонић у тексту Николић и бриселско „изгубљено поверење“ http://www.nspm.rs/kolumne-slobodana-antonica/nikolic-i-briselsko-izgubljeno-poverenje.html

Advertisements

О Стефан Душан

Књиге су хладни, али поуздани пријатељи.
Овај унос је објављен под Колумна и означен са , , , . Забележите сталну везу.