О Дверима

Празнина на десници настала програмираним разбијањем радикала, у режији књаз Томе и његових евроатлантских компањона, дуго је зјапила, дубока и пуста попут Гранд кањона. Прва реакција на прерастање Двери у странку беше – улазак у баруштину српске политичке арене неминовно ће укаљати једну од најугледнијих родољубивих невладиних организација. С друге стране, можда је баш то цена коју треба платити за сламање окова меке окупације? Не заборавимо ни да та цена може бити неупоредиво већа.

Енергија коју Двери исказују несумњиво у себи носи сву искреност једног антиокупационог покрета. На већину самопоражавајућих потеза, којима нас је тако издашно частила марионетска власт, реаговало се приправно. Посебан успех био је својевремено организовање „породичне шетње“, ефектног одговора на најављену параду срама, чији краткорочни циљ заиста беше „тријумфално и изазовно освајање физичког простора као метафора за намеравано господарење културним простором“. И наредне године Двери су остале доследне својим ставовима.

Управо енергија недостаје аутентичној парламентарној опозицији. Једнима зато што су обезглављени и грогирани после политичког утамничења харизматичног лидера, те накнадног бруталног цепања у режији тајних служби, другима зато што је тромост нажалост саставни део њиховог политичког хабитуса.

И поред тога, истраживања јавног мњења не дају велике шансе Дверима за улазак у парламент. Шта је узрок томе и шта се може поручити дверјанима?

Најпре ваља поменути једну од кључних ставки меке окупације – медијску блокаду, према којој је она у време Милошевића била обична дечија игра. Ако је и аутентична парламентарна опозиција жртва српског медијског матрикса, шта тек рећи о ванпарламентарној? Веровање да Интернет може равноправно да се носи са телевизијом једна је од заблуда модерног доба, поготово у Србији са њеном неразвијеном интернетском инфраструктуром. Редовни посетиоци патриотске блогосфере изгледа упадају у замку заблуде да коментари које напише мала група истомишљеника представљају мишљење већине становништва. С друге стране, предизборна кампања „од врата до врата“, на коју ће Двери бити принуђене, тешко да може донети резултат у друштвеном амбијенту свеопште апатије и презасићености.

Друга заблуда је веровање да политички програм може представљати некакво убојито предизборно оружје. Напротив, у земљи Србији политички програм, какав год он био, не игра значајну улогу. Зар је потребан бољи доказ од напредњака? Странка која дуго није презентовала било какав програм на крају је просто преписала кључне ставове владајућих демократа и ипак (п)остала водећа у истраживањима јавног мњења. Зато се овде уопште нећемо играти целомудрених аналитичара и сецирати програм дверјана. Међутим, ако се кампања Двери сведе само на антиокупациону реторику, тешко је рачунати на било какав успех. Најпре зато што „тиха већина“, која одлучује изборе, исказује пре збуњеност него јасну свест о томе да се Србија налази под својеврсном окупацијом, а затим и зато што правила политичког маркетинга налажу да се пред јавност изнесе пакет извесних „позитивних“ порука.

На крају (last but not least!), челни људи Двери треба да обрате нарочиту пажњу на питање харизме. Без обзира на неспорну мистичност коју тај појам носи, харизма у Србији игра огромну улогу. И поново нам напредњаци служе као убедљив доказ: исти они људи који су се годинама заклињали у границу Карловац-Карлобаг-Вировитица постају преко ноћи највећи еврофанатици, па ипак задржавају претходни изборни колач. Разлози су дубоко ирационални и нимало похвални по односни део бирачког тела. Стиче се утисак да би двојац напредњака био једнако обожаван и да предложи присаједињење Србије Северном полу. Зато реторика Двери о непотребности лидера не улива поверење. На овим просторима таква стратегија просто не успева. С друге стране, харизматични лидер се не рађа лако и не формира преко ноћи.

Све напред наведено треба да буде предмет анализе руководства Двери. Дакле, поставља се питање вероватноће разбијања медијске блокаде, али и извесне наивности самих дверјана. У случају њиховог самосталног изласка на изборе, обичном симпатизеру преостају две могућности. Или ће поверовати испитивањима јавног мњења и одустати од гласања за Двери, убеђен да би у супротном његов глас силом неумољивих изборних правила завршио у табору марионета, или ће гласајући за Двери помислити како ће ова странка ипак успети да прескочи фамозни цензус од пет процената и тиме постати изненађење наредних избора.

Тешко је поверовати да се окови меке окупације могу раскинути на наредним изборима. Формирање јединственог опозиционог блока, састављеног од ДСС, СРС, Двери, патриотских организација и истакнутих појединаца, пружило би ипак прилику свима који прижељкују слободну Србију, а одбојни су им како странчарење тако и Европска унија и сви безалтернативни путеви, да са извесним поуздањем изађу на следеће изборе. Улазак Двери у парламент само у том случају био би осигуран. „Велики“ би такође требало да се пресаберу – отимачина гласова унутар родољубивог блока тиме би била искључена. Извесно је да такав блок не би био близу победе на изборима, али, у специфичним условима у којима се Србија нажалост налази, бити трећи постаје ствар престижа. Снажна патриотска опозиција у парламенту барем би ојачала наду да у некој наредној итерацији може изникнути слобода.

Advertisements

О Стефан Душан

Књиге су хладни, али поуздани пријатељи.
Овај унос је објављен под Колумна и означен са , , , . Забележите сталну везу.