Кондуктер који ме није волео

1. О полемикама и хедонизму

Уопштено говорећи нисам љубитељ полемика. Не пишем то због некакве моје нетолеранције према супротним ставовима. Такве расправе ме сувише подсећају на праћење шпанских сапуница, где мораш остати tuned на појављивање нових и нових наставака, што је поприлично монотоно, поготово за неког ко је заузет и не претендује на медијску „идеолошку“ доминацију. Да не помињем квалитет садржаја који те запљусне након толиког ишчекивања, или узалудност одговарања на коментаре читалаца, врло често будући испод сваког нивоа. Има много лепших начина за „убијање времена“. Тек, угледавши „одговор“ Александра Дикића на мој чланак Помахнитали воз колаборације, са занимањем сам га прочитао. Авај, тај текст као да полемише с неким другим, толико је далеко од оног што код мене заправо пише. Зато је расправа овде беспредметна. Међутим, имајући у виду изненађујуће позитивну рецепцију тог мог текста у једном делу блогосфере, бројне похвале, али и интелигентне критике, из осећања дужности према оним читаоцима који су у ово зло доба инвазије напредњака одвојили извесно време да својим примедбама допуне или коригују текст, осећам потребу да чланак на неки начин расветлим. Дакле, на страну писменост мог гневног критичара, распет између бројних изазова хедонизма и писанија у времену дубоког снега, овде се појављујем пре свега у улози тумача сопствених речи.

2. Мека окупација

Најпре о централном термину који се користи – мека окупација. Дикић покушава да семантичком декомпозицијом, стављањем акцента на другу реч, ослика портрет потписника ових редова као некаквог прикривеног следбеника Мирјане Марковић, другим речима инкарнацију „зла из деведесетих“, што је заправо типични другосрбијански говор. Подсетимо се, Србија је деведесетих, у време колапса јељциновске Русије, била увучена у грађански рат против сецесиониста, а непријатељску страну подржали су НАТО и западне силе које стоје иза тог пакта. Сâм термин – мека (прикривена или „својеврсна“) окупација – иначе се користи у читавом низу чланака, чији потписници су Љубомир Кљакић, Слободан Антонић, Коста Чавошки и други ангажовани српски интелектуалци. Ни на крај памети није ми да се овде заклањам иза значајних имена, нити суштину мог чланка чини распредање да ли Србија јесте или није у блатишту меке окупације. Просто, ако мислиш да мека или прикривена окупација нема никакве везе са савременом Србијом, немој трошити време на даље читање. Стоп. Јер, већ на том месту отвара се огромна раселина између оних који размишљају на начин Александра Дикића и моје маленкости. Срж текста заправо чини оперативна раван меке окупације, феномен који мене највише занима. Бавећи се тиме, свесно скачем у баруштину, што је чин који ће сасвим разумљиво избећи сваки онај што својим текстовима зарађује за живот. Тек ту је место за праве критике. Под условом да ниси другосрбијанац. Чланак је наиме посвећен улози трију странака у пропадању Србије и на известан начин представља наставак претходног, написаног као одзив на веома љубазно предложеније г. Остоје Симетића.

Осврнућу се на још једну Дикићеву подметачину, наиме тврдњу да сам написао да „ова окупација“ траје дванаест година. У тексту заправо стоји следеће: „По мом скромном суду, тек тим чином (цепањем СРС 2008, прим. СД) заокружена је западна стратегија меке окупације Србије“. Дакле, двехиљадеосма, која се у тексту штавише појављује неколико пута, врло експлицитно, укључујући међунаслове. Да будем сасвим јасан, сматрам да мека окупација Србије ескалира демисијом Коштунице и разбијањем СРС. Тиме не идеализујем ни период 2000-2008 ни сâмог Коштуницу.

О дубоком смислу коришћења термина „Империја“ нећу много говорити критичару држећи да је пунолетан те се о истом може самостално обавестити. Да је био имало вреднији, уместо ове неуспеле персифлаже већ би то учинио и не би се овако јавно срамотио. Читаоцу напомињем да је још оснивач модерне геополитике, енглески географ Халфорд Џон Макиндер (1861-1947) био један од утемељивача доктрине атлантског, односно англо-америчког либералног империјализма. Дакле, помињањем Империје не уводи се никакав „имагинарни непријатељ“, нити је то покушај „дражења и дезоријентације бирачког тела“; просто, Дикићу недостају основна знања да би се овде појавио у улози критичара.

У наставку текста дотакнућу неке примедбе коментатора које су много смисленије од конфузног и бучног Дикићевог чланка.

3. О недоречености

Нисам имао намеру да састављам некакву целовиту хронологију меке окупације. Било би то прилично претенциозно, зар не? У том случају морао бих обрадити и планско разарање српског националног идентитета и паклену улогу медија и економско пустошење Србије и претварање војске Србије у ловачко друштво итд. Баш много. Независно од тога да ли неко поседује знање које би му омогућило да о свим поменутим аспектима нашег колапса пише подједнако компетентно, дужина таквог штива сасвим извесно би досегла габарит подебље књиге.

4. О другим странкама

Због концепта и простора нисам писао о СПС, Г17+ и осталим странкама које су, нека мање нека више, допринеле пропадању Србије. СПС ће се придружити сваком ко може да оствари већину. Г17+ ће вероватно пропасти на наредним изборима, а и да се то не деси, ради се о гласноговорницима неолибералног уређења државе, без јасне идеологије и харизме. О осталима ни овог пута нећу писати.

5. О аутономији појединца

Ово сматрам најинтелигентнијом примедбом коментатора на мој текст, без обзира на лакоћу с којом се она обара. Колико има смисла говорити о аутономији појединца унутар данашњих српских странака? На основу исказа свих који су напустили ЛДП, ради се о странци у којој доминира ауторитарна личност лидера. Ту места за аутономију напросто нема. СНС је странка у којој постоје двојица лидера. И поред просто невероватног прилива „голубова превртача“ из разних странака и НВО, не назире се ко је ту „трећи“. Нешто сложеније стоји ствар с демократама. Ту постоји Вук Јеремић. Колико је он аутономан а колико „пројекат“? Ово изазива жестоке поделе, међутим резултати политике коју Јеремић персонификује су поражавајући, што сâмо питање баца у други план. Дакле, и онај ко би по неким спољним знацима могао бити аутономан, изолован је и неуспешан. Једноставно, водеће српске странке су недемократске, што реско дерогира иначе легитимно питање аутономије појединца.

6. На крају

Слоган омиљене емисије људи попут Дикића гласи: „Ако вам је добро, онда ништа“. На крају користим прилику да таквим љубитељима пожелим срећан живот у „слободној Србији“. Тежина ланаца на глежњевима отаџбине притиска ме. Њих то не жуља. И поред тога – уопште им не завидим.

Advertisements

О Стефан Душан

Књиге су хладни, али поуздани пријатељи.
Овај унос је објављен под Колумна и означен са , , , . Забележите сталну везу.