Антонети, српска наивност и борба за вечност

Тек што је француски судија Жан-Клод Антонети, председник судског већа на суђењу Шешељу у Хагу, ономад „издвојио мишљење“ у односу на правило 98 бис, зашиљила су се дежурна патриотска пера проглашавајући овог судију некаквом моралном громадом. Антонети, Србине! Зазвучало је то као одвећ препознатљива српска реакција. Ако двоје отворено желе да ти одрубе главу, а трећи би потајно само да те стреља, радосно му кличеш и не знајући да већ у заносу истураш прса јуначка.

Иначе, поменуто правило омогућава браниоцима да, по окончању доказног поступка оптужбе, затраже ослобађање својих клијената ако сматрају да није понуђено довољно доказа који би, у случају да буду усвојени, довели до осуђујуће пресуде. Како је заправо том приликом поступио Антонети? Он је сматрао да Шешеља треба ослободити по шест тачака оптужнице, док би по три тачке (прогони, депортације и присилно премештање) вођа радикала у том тренутку био крив, при чему би наравно имао могућност доцнијег изношења одбране.

У оној причи о добром и лошем полицајцу испоставља се на крају како су обојица на истом послу. Зато је и Шешељ, коме је јавност рада Трибунала после девет дугих година једини савезник, велики део прошлог излагања посветио управо Антонетију. Мучнина – коју изазива цинизам што избија из разних „издвојених мишљења“ француског судије, поменимо оно о Војином „енциклопедијском познавању детаља, због чега му заправо није потребна правна помоћ“, или оно о непотребности финансирања одбране зато што „оптужени поседује велики број симпатизера у Србији и Русији који му могу новчано помоћи“ – делује отрежњујуће.

Пратећи снимке садистички успореног пресуђивања Шешељу, заправо немо зуримо у искежено лице онога у шта се претворила цивилизација што је изродила Шекспира, Њутна, или Сервантеса. Звона париске цркве Нотр Дам звонила су у част вести о победи српских хришћана на Косову. Та Европа више не постоји, као што не постоји ни она Србија што је изабрала част уместо препуштања ропству.

Ова вишевековна метаморфоза Европе и брзометна промена некадашњих фанатичних Шешељевих следбеника, за које Воја Војвода преко ноћи постаје „црвени Хрват“, деле исту естетику ружног. Није онда необично што је „плодоносни дијалог“ између овакве Европе и бивших радикала на време успостављен. Србија, са својим легитимним националним интересима, у тој причи је само монета за поткусуривање.

Као косовским јунацима некад, Војиславу Шешељу данас преостаје само борба за небеску Србију. Када је реч о оној земаљској, фигуре на великој шаховској табли су пажљиво намештене, како ни њему ни малобројним српским политичарима од интегритета не би била остављена шанса. Народу припада улога збуњеног кибицера. Ни реми није на видику.

Advertisements

О Стефан Душан

Књиге су хладни, али поуздани пријатељи.
Овај унос је објављен под Колумна и означен са , , . Забележите сталну везу.

2 реаговања на Антонети, српска наивност и борба за вечност

  1. VaseljenskaTV каже:

    Изггледа се неким посетиоцима допада Ваш чланак…

    http://www.vaseljenska.com/misljenja/antoneti-srpska-naivnost-i-borba-za-vecnost/
    http://www.facebook.com/VaseljenskaTV

Затворено за коментаре.