Вук Јеремић против Друге Србије или утисак несреће

Последње фебруарско издање некад хиперпопуларног Утиска недеље донело нам је још један „узбудљив“ телевизијски дуел: Вук Јеремић – Соња Бисерко. Врло занимљиво, двобој се одиграо свега два дана после бриселске фуснотизације Србије. Ако мислите да ћу сада да вам приповедам о својим импресијама гледе те епизоде, варате се: нисам је ни одгледао.

Иако не спадам у врсне познаваоце политичког програма на нашим телевизијским станицама, Утисак недеље издвајам као тужну есенцију онога у шта су се претворили медији под Тадићем. Концепт ове епизоде је адекватан пример. Наиме, организује се дуел припаднице тзв. Друге Србије и неког из круга око Тадића. Да ме сада питате ко од њих двоје је ближи моме срцу, било би то исто као да од мене тражите да из неке далеке свемирске сонде одредим да ли ми је ближи Владивосток или Енкориџ. Ма не занима ме. Ту се ради о најобичнијем продавању магле усмереном ка оном свету којег упорно препарирају не би ли Соњу и Вука доживео као некакав српски јин и јанг. У језгру тог концепта бљешти још једна премиса: наиме, ту је чак и један Војислав Коштуница приказан као угледни пример екстремисте, а његови поштоваоци су неки затуцани људи заглибљени у мраку средњевековља, илити „поражене снаге мрака и хаоса из деведесетих“. Другим речима, трагови те емисије смрде другосрбијанством. Упорно се намећу лажне теме, покрећу се исте такве дилеме и доводе се томе саображени гости – све у циљу одржавања привида како живимо у једном мање-више нормалном свету у коме све функционише сјајно само ако се читав један политички спектар у потпуности елиминише из нашег видокруга.

Но, оставимо тај утисак несреће. Нешто друго ми је заиста привукло пажњу. Наиме, пажљивији гледаоци јамачно знају боље који пут се то наш млађани министар огледа у медијским двобојима с другосрбијанцима – ја се рецимо сећам његовог недавног дуела с имењаком Драшковићем званим НАТО-четник, а памтим и нешто старији окршај с Чедомиром Јовановићем званим Бели Прах. Пазите, ниједну од поменутих епизода нисам погледао, па ипак знам за њих. Другим речима, сваки пут се подигне толика прашина да се укључе и писани медији. Није ли све ово већ више него симптоматично? Наиме, свако ко у неком студију седне преко пута Соње, Чеде, Даниног супруга, или било кога из тог несрећног круга, завршетак емисије напросто мора дочекати као патентирани родољуб. На крају добро буде и министру и оном што седи преко пута: први завршава с новом звездицом (да не кажем фуснотом) патриотизма на реверу, а противнику се на водећим државним медијима отвара простор за његова другосрбијанска просеравања. И све то се после још данима препричава у штампи. Другосрбијанска менажерија се упорним понављањем овог обрасца промовише у mainstream, уместо да се жигоше као истински пример политичког екстремизма, што би био случај у свакој уређеној држави.

И тако се унедоглед репродукује матрица емисије Матијине кћери. Један координатни систем у коме нема места за значајни део политичке сцене, самим тим ни за један део овог народа, окоштава. У том моделу управо Јеремић симболизује ону крајње десну, а још увек дозвољену позицију; с друге стране, етаблирају се друштвено погубне појаве – аутошовинизам и својеврсни политички екстремизам познатији као Друга Србија. На сличан начин нам се сугерише која опозициона странка је прихватљива, док је за све друге партије изгледа предвиђена примена тадић-шаперовог вјерују: кога нема на телевизији, као да никада није ни постојао.

И заиста, ако су наше крајње координате обележене Вуком Јеремићем и Чедомиром Јовановићем, чему се уопште можемо надати?

Advertisements

О Стефан Душан

Књиге су хладни, али поуздани пријатељи.
Овај унос је објављен под Колумна и означен са , , , . Забележите сталну везу.