Србија после фајронта

Дочекасмо и тај дан. После понижавајућег натезања Србија је добила статус кандидата за чланство у ЕУ. Узгред, неколико сати уочи самита ЕУ, Србија и Румунија су у Бриселу постигле некакав споразум о поштовању права румунске мањине у Србији. Време ће показати шта тај споразум заиста садржи, али већ сада имам неугодан осећај да се отвара нови простор за истраживачко новинарство. И даље запањује лежерност с којом се склапају ad hoc међудржавни споразуми, далеко од отаџбине и још даље од „транспарентности“.

Историјски аналог оваквом издајству квазиелите постоји и не треба ићи далеко у прошлост да би се он пронашао. Приближавање Србије ЕУ неодољиво ме подсећа на стварање Краљевине СХС, највећу грешку у модерној српској историји, чије последице ће осећати генерације. Штавише, поставља се само питање да ли се спирала тада покренуте декаденције уопште може зауставити. Да се разумемо, ту нашу историјску грешку не видим као дискретни тренутак у времену (1918.), већ као деценије посртања које су је пратиле. У том смислу и данашњу политику схватам као вектор дугогодишњих грешака који не показује знаке посустајања.

Медијска машинерија се захуктала. Себе сам поштедео телевизијског програма, па о томе засигурно знате више. Ретки гласови разума се у општој халабуци не могу пробити. И док Драган Тодоровић и Војислав Коштуница упозоравају, Томислав Николић се „радује“. А док се он радује, његове испоставе на Интернету преносе некакав интервју по коме ће Тома „приближити Србију и Русију“. Е видите, чланство у ЕУ и приближавање Русији никако не иду заједно. Никако. Народ има за то једну изреку која се завршава са „али да јој не уђе“. Узалуд је Дејану Мировићу да о несагласности између приближавања ЕУ и економске сарадње с Русијом пише, кад ће медијски таламбаси надјачати сваки глас разума. Уосталом, логика Томине поруке није ни битна, та једини циљ овде је продаја магле.

Шта ово кретање према ЕУ симболизује, краткорочно и дугорочно? Присуствујемо тријумфалистичком оглашавању једне Србије која сматра да сама није у стању да уреди своје послове, па су потребни други, моћнији, да то учине за њу. То је Србија нерада, фалширања, корупције, неодговорности, компрадорства, Србија паразитизма оличеног у очекивању да се фамозни приступни фондови најзад отворе како би „нешто кануло“. То је Србија која све глупости овога света покрива светим кравама „европских“ парола. Све ће дакле бити у реду само кад уђемо у ту фамозну Унију. Не липши магарче до зелене траве!

Дугорочно гледано, ово је „успех“ тврде вере групе људи чије језгро је својевремено углас певало „рођен сам деветсто педесет и осме, над Београдом је дувао југо“. Њихова владајућа парола се кондензује у следеће: „ако их не можеш победити, придружи им се“. То није ништа друго до кондензација једне глупости. То је продужетак пута у коме Србија одустаје од свог геополитичког субјективитета и пристаје на улогу разваљеног сплава који плута усред узбурканог океана. Веровање да отуђене западне елите, којима није стало ни до сопствених нација, уопште маре за прокажене „балканске дивљаке“, кад-тад мора бити проглашено за миленијумску глупост. Но, свим еврофанатицима желим дуг живот и издржљиву меморију како би једног дана били у стању да упореде своју данашњу веру с овим текстом.

Advertisements

О Стефан Душан

Књиге су хладни, али поуздани пријатељи.
Овај унос је објављен под Колумна и означен са . Забележите сталну везу.

5 реаговања на Србија после фајронта

  1. Cernisevski каже:

    Saberimo podrsku koju imaju DS i SNS, i prostom matematikom cemo doci do podrske koju danas medju Srbima ima evro-atlanska opcija. Podrska Nikolicu nije nista drugo nego svesno ili nesvesno pranje savesti – nije Tadic, ali gura istu, nedosanjanu evrospku pricu.

    • Cernisevski каже:

      Samo jedna napomena, koja potvrduje gore izneti stav: SNS uopste ne krije da zeli da sprovodi Tadicevu politiku bolje nego Tadic. Jednostavno je nemoguce da to nije doslo do svesti njihovih simpatizera. To treba citati bas kako je i napisano. I onda, ako su toga svesni (a jesu), sta drugo moze biti razlog, nego neka zelja da se ta politika „unapredi“ ? Za one medju njima, koji imaju neke dileme, sad je u pricu ubacena i Rusija. E, tu vec padaju i najsumnjicaviji, pri cemu je unurasnji dozivljaj potpun : Rusija koja nas za ruku vodi u EU !

      • Подршка Томи је у потпуности у сфери ирационалног. То је оно што мене највише ужасава. Зато и мислим да су проценти који им се приписују у основи тачни. Изузев пароле „ови морају да оду“ не постоји ништа, баш ништа: ни програм, ни нови људи, ни нека нова идеја за боље сутра. И то је страшно. И ћутање аналитичара је страшно: могу да се сетим само двојице који су поштено писали о њима. С друге стране, и да се деси неки невероватан преокрет па Тома после избора окрене ћурак (у шта изгледа многи верују), нема разлога да се одрекнем било ког текста. Само узимам њихове изјаве онако како су дате и не бавим се заверологијом. Кључно питање је ово: ко нам гарантује да од ове власти нико не може бити гори? На основу којих доказа то можемо да устврдимо? Зашто интелигенција ћути, не само на ову тему – то је још једно велико питање овог времена…

      • Cernisevski каже:

        @Стефан Душан
        „Подршка Томи је у потпуности у сфери ирационалног.“

        – Probao sam da je racionalizujem, nemoguce da tu postoje neki neobjasnjivi razlozi.

        „С друге стране, и да се деси неки невероватан преокрет па Тома после избора окрене ћурак (у шта изгледа многи верују)“

        – Pogledajte njihove simpatizere. Nesto ih ne cujem da pominju Kosovo, koliko pominju EU.

        „Зашто интелигенција ћути, не само на ову тему – то је још једно велико питање овог времена…“

        – Zato sto se sa nama definitivno dogadja nesto vanserijsko i neuobicajeno, a na dobro ne lici.

  2. Све што помене њихов вожд, понављаће следбеници. Детаљније обрадио у новом чланку.

Затворено за коментаре.