Председнички избори као кец из рукава?

Евентуално расписивање превремених председничких избора објавило би urbi et orbi тачну процену ризика, али и нарасле амбиције руководства жутих. Ако би на пролеће поново освојили место председника државе, а на парламентарним изборима били барем „јаки други“ иза напредњака, био би то с њихове тачке гледишта, после уистину катастрофалног учинка Цветковићеве владе, историјски успех. Спајање избора би се наравно популистички правдало (рецимо) жељом да се остваре уштеде у буџету.

Добијање статуса кандидата за приступање ЕУ нема нарочито јак предизборно-маркетиншки потенцијал. Многи ће вероватно говорити и о тежњи демократа да напредњаке „ухвате у раскораку“ – Тома не може истовремено бити и председник државе и председник владе – али ни то није нарочито важно.

Одлука жутих имала би чврсто упориште у неоколонијалном положају Србије скрупулозно „култивисаном“ готово четири године. Главна полуга за доношење такве њихове одлуке крије се у схватању да се граница коју чувају јаничари меке окупације Србије не поклапа са оном очекиваном, између власти и формалне опозиције. Оно што отуђена политичка елита разуме, обичним гласачима се вишегодишњом вештом злоупотребом националних медија усађује као циљана конфузија. Та збуњеност се у свакодневном говору најчешће исказује простодушним питањем-резигнацијом „за кога бре да гласам?“ или много погубнијим исказом „ма сви су они исти“. Властодршци стога знају да је ризик понављања Милошевићевог изборног усуда сразмерно мали.

Делује извесно да би Тадића мање-више отворено подржала целокупна другосрбијанска менажерија са својим испоставама у бројним странкама. Било би велико изненађење ако рецимо Чедомир Јовановић или Ненад Чанак не би стали иза данашњег председника. А већ најављена кандидатура Ивице Дачића личи на сличне подухвате из Милошевићевог времена: подигне се велика прашина, само формално се агитује за председничког кандидата, суштински циљајући на изборни успех странке, а ту је наравно и неизбежни новац.

С друге стране барикаде налази се аутентична опозиција, премда поједини томоентузијасти у исти кош још увек смештају и Томислава Николића, чији патриотизам, после надгорњавања с Тадићем у гротескном и антисрпском еврофанатизму, се може доказивати још само теолошком аргументацијом типа credo quia absurdum est (верујем јер је бесмислено). Аутентична опозиција, пак, болује од хроничне кризе харизме.

Радикалима је харизма ароганцијом западних моћника отета и само из тог разлога завршила у Хагу, ДСС већ дуже време недостатак харизме „негује“ као неодвојиви део свог политичког хабитуса (изборни резултат из 2000. је данас незамислив), а Двери су се саме определиле да личну харизму замене колективитетом, нудећи образложење да јаки лидери нису потребни. И тиме је затворен зачарани круг.

У тако структурираном политичком миљеу могући излаз за опозицију лежи у проналажењу заједничког кандидата, неке угледне нестраначке личности која би желела и могла да изађе на црту Тадићу. У том смислу, недавна вест о кандидатури Матије Бећковића била је вероватно само пробни балон. За лансирање заједничког кандидата преостало би изузетно мало времена, а брзо политичко активирање „новог лица“ уопште није једноставан посао. Тадићево одуговлачење с подношењем оставке и расписивањем председничких избора тиме добија јасно објашњење, док се лични и страначки интереси по ко зна који пут стављају далеко испред интереса државе и грађана. Додамо ли томе улогу медија, поменути кец из рукава није метафора за победу, већ пре свега за преварантску игру и нефер услове.

Песимизам који попут сенке прати ове редове није себи циљ: стигли смо до темеља који у великој мери објашњавају данашњу немоћ опозиције, наиме до цепања некад моћних радикала „одвајањем савитљивије фракције“, како то назива академик Коста Чавошки. Реч је о вештом политичком инжењерингу. Тако се може испоставити да расписивање председничких избора у једном готово перверзном смислу одговара напредњацима. Ето, на председничким изборима смо противници, како онда можемо бити потајни савезници на оним скупштинским? У чему је иначе смисао изјаве с којом је Тома на сам помен председничких избора истрчао пред јавност?

Јер, без заједничког кандидата опозиције, по свему судећи изборна прича би се свела на дуел Тадић-Николић. Био би то још један доказ поражавајућег стања комплетне српске политичке сцене и својеврсна потврда бизарне напредњачке мантре по којој се само Тома може супротставити Борису. Већ сада је могуће изложити целокупну листу напредњачких предизборних „аргумената“, почев од доминантног видовњачког „од овог што имамо данас не може бити горе“, преко окултно-локалпатриотског „Тома нема резервну отаџбину“, до парапсихолошког „Тома данас говори једно, мисли друго, а сутра ће радити нешто треће“. Искуство нас учи да у Србији нажалост увек може горе. Иза сваке српске Сциле последњих деценија стоји нека Харибда и та спирала пропадања не може се зауставити новом стихијом уместо трезвеног расуђивања. Србији су изнад свега потребни повратак наде и повратак себи, а њих је прилично тешко пронаћи у папагајском понављању пробриселских парола које вређају здрав разум. Додајмо томе да резултати неких истраживања јавног мњења наговештавају да би Борис у другом кругу вероватно поново дотукао „вечито другог“. Зашто понављати већ виђено?

Без привременог пригушења радикалско-напредњачког конфликта макар кроз обострану прећутну подршку заједничком председничком кандидату опозиције, ризична зона за Тадића била би релативно мала. С друге стране, ако би опозиција ипак успела да уђе у предизборну кампању са заједничким кредибилним кандидатом, своју прилику могла би потражити у разумљивом одијуму који садашњи председник изазива код многих бирача. Само у том случају други круг председничких избора могао би бити кобан по Тадића.

Премијерско место јесте најважније у Србији, међутим нови Тадићев председнички мандат представљао би ветар у леђа поодмаклим антисрпским процесима и пројектима у читавом региону, а удружен с евентуалним успехом странака које су на бриселској узици, можда и надгробни споменик модерној српској државности.

Не заборавимо ипак да се ова анализа лако може претворити у „прављење ражња док је зец још у шуми“: појави ли се у задњи час какав „заменик трећег секретара“ (а такви су све чешће уважени гости званичног Београда) да нешто у поверењу саопшти Борису Тадићу, од председничких избора неће бити ништа, вероватно до децембра.

Advertisements

О Стефан Душан

Књиге су хладни, али поуздани пријатељи.
Овај унос је објављен под Колумна и означен са , , , . Забележите сталну везу.

Једно реаговање на Председнички избори као кец из рукава?

  1. Повратни пинг: Стефан ДУШАН: Јадранка Шешељ као председнички кандидат – Српски културни клуб | Српски културни клуб

Затворено за коментаре.