Ко ће с ким после избора или синдром куплераја

Политичка сцена Србије подсећа на куплерај. По завршетку гласања брзо се покаже да готово свако може са сваким. Без обзира на разноразне предизборне изјаве политичара, мени не изгледају вероватни само парови ДС-ДСС, ДС-СРС, ДСС-Преокрет, СНС-СРС и СРС-Преокрет, премда ни за поједине од њих не бих ставио руку у ватру. Уколико прорежимски настројеним бирачима такво стање представља доказ политичког здравља нације, утолико је мој доживљај управо супротан. Где је ту принципијелност, где су политички програми иза којих се чврсто стоји, на концу – на основу чега неко уопште очекује подршку бирача?

Синдром политичког куплераја добио је на замаху 2008. када је после избора Ивица Дачић једноставно превео своју странку из једног у други табор. Његов бивши шеф окреће се у гробу. И данас СПС остаје синоним за политичку проституцију. Знате ли шта лежи у основи тог проблема? Бирачи не кажњавају голубове превртаче. Све им је опроштено и све им је дозвољено. Када би на неким изборима странка била сурово кажњена због очигледних лажи и лицемерја, такво понашање у будућности било би мање вероватно. Овако, остаје само да се нагађа о чему размишљају људи који и после свега на изборном листићу заокружују Дачићеву партију.

Ипак, зависно од изборних резултата назиру се три могуће постизборне комбинације. Прва варијанта: у случају тријумфа жутих, владајућа коалиција би се вероватно образовала с Преокретом и омнипотентним Дачићем. Све данашње тенденције, чија резултанта је сурово пустошење економске супстанце земље у корист мултинационалних корпорација, наставиле би се. Јер, зашто мењати стратегију која побеђује? Долазак на власт политичких екстремиста из Преокрета учинио би ствари свакако још горим него што су данас.

Другу комбинацију чине СНС, ДСС и, треба ли уопште помињати, „неизбежни“ СПС. На основу досадашњих истраживања јавног мњења, једино ова коалиција би представљала могућност за какву-такву промену владајуће политике, те јој стога ваља посветити највише пажње. Право питање гласи – да ли је ова коалиција уопште могућа и у случају најбољих резултата поменутих странака? У једном ранијем тексту поставио сам једноставно питање: какву политичку платформу би имала влада у којој би седели СНС и ДСС? Можда обичном бирачу питање чланства у ЕУ заиста не значи много. У реду, „ЕУ се не маже на хлеб“. Међутим, политичке странке напросто немају право да једно тако важно државно питање занемаре. Где је онда простор за компромис између напредњака и ДСС? Да ли ће напредњаци напустити свој еврофанатизам и пригрлити неутралност? Или ће ДСС поново прећи на евроентузијазам? Ни једно ни друго не изгледа вероватно. Готово је извесно да би се пронашла некаква немушта формулација која би дефинисала платформу нове владе, чији један део би наставио своју излизану европску причу, а други инсистирао на неутралности. На шта вам личи такво вођење државе? Одговори у стилу „ово је Србија, овде је све могуће, ништа нас више не може изненадити“ припадају познатом српском арсеналу нихилизма. Слично томе звучи израубовани слоган из напредњачке кухиње: „све је боље од садашње власти“. Типичан ДСС-овски одговор био би пак: „хајде да покушамо, па ако ствари крену рђаво није тешко напустити владу“. Остављам по страни питање да ли би евроатлантске газде уопште дозволиле улазак ДСС у владу. У сваком случају, мој утисак је да ДСС прави рачун без крчмара и да у својим калкулацијама озбиљно греши. Неко може приговорити како критикујем једину могућност да ДСС после наредних избора дође на власт. Али, ако је Коштуница до сада више него било који други српски политичар личним примером доказао да не жели власт-по-сваку-цену, да ли се нешто у међувремену променило?

Трећу комбинацију чини „бетон-коалиција“ ДС-СНС. Направиле би је две странке чији политички програми су готово идентични. Једини „проблем“ ту се јавља око борбе за прерасподелу плена, који искрсава због јачине обеју странака. Не мислим да је то нерешиво и не мислим да је таква коалиција немогућа. Она би такође озваничила континуитет досадашње политике.

И поред тога што је вероватноћа да ће наредни избори донети суштинске промене веома мала, наводна алтернатива у виду „белих листића“ би напротив у самом корену сасекла сваку могућност промене. У сваком случају, интереси западних господара у Србији су препокривени њиховим кључним играчима: ДС, Преокрет и СНС. Влада у којој не би учествовала барем једна од ових странака/коалиција је просто незамислива. Другим речима, све фигуре су постављене мајсторски. Запад ће по свему судећи после ових избора преко својих марионета поново формирати српску владу. А где су у тој причи грађани Србије и њихови интереси? О томе нека размисле грађани сами, али пре гласања. После ће бити касно.

***

У овој анализи занемарено је да су поједине странке формирале предизборне коалиције (изузимајући ЛДП и његов Преокрет); поред тога, у тексту није помињан ванпарламентарни покрет Двери.

Advertisements

О Стефан Душан

Књиге су хладни, али поуздани пријатељи.
Овај унос је објављен под Колумна и означен са , , , , , , . Забележите сталну везу.