Ћириличари против ћириличара

Ових недеља сведоци смо праве поплаве критичких расправа о угрожености српске ћирилице у којима доминира захтев за враћањем ћирилици као једином српском писму. Истовремено, портали који приређују те текстове негују двоазбучне приказе страница и уредно објављују латиницом написане коментаре читалаца.

Ћирилица – историјско писмо српског народа – нестаје. У то се лако може уверити свако ко се прошета улицама српских градова или погледа програме српских телевизијских станица. Као што је ред и обичај у Србији, предсмртни хропац ћирилице прате чак три школе мишљења. Једни су за повратак ћирилици као једином српском писму, други (да ли и најбројнији?) неуверљиво уздижу двоазбучност као некакво велико цивилизацијско достигнуће, а трећи се залажу да ћирилица и званично буде одбачена и замењена латиницом.

Срби су тако, после завршетка самоубилачког експеримента званог Југославија, можда и једини прави двоазбучни народ на планети. Неки аутори погађају у сам центар упозорењем да „такво стање представља знак културне и друштвене шизофреније“. Двоазбучност је у сваком случају (још један) израз неуређености. Пролазите ли улицама српских вароши приметићете натписе на оба писма. Све подсећа на организовани хаос, што се можда најбоље може илустровати на примеру нових регистарских ознака моторних возила. Српска власт не само да је у нове таблице увела „хрватска“ латинична слова, укључујући она с дијакритичким знацима (попут č или š) чија „препознатљивост“ на толико глорификованом Западу није већа од ћириличних слова, а употребљивост у модерним уређајима може бити проблематична, већ им је придодала и слова енглеског алфабета (q, w, x, y) која немају пандане у српској азбуци. Да није тужно, било би смешно. Узгред, потписник ових редова имао је срећу: само једно слово делило га је од „добитне“ комбинације – EU. Не можете ни замислити какав би то ударац судбине био.

Шалу на страну. Тако то иде у култури и тако то бива када се води накарадна културна политика. На самом почетку одбаците ћирилицу и замените је латиницом, сматрајући да је реч о једном неважном питању. А на крају сасвим закономерно дочекате да скоро сваки дугометражни играни филм снимљен у Србији, финансиран уз помоћ новца српских пореских обвезника, има антисрпску потку. Исти механизам (домино ефекат) дејствује у државним пословима. Данас власт признаје Космет као независну државу. А већ следећи нараштај ће бити принуђен да преговара о Нишу.

Очекивање да ће држава предузети нешто по питању оживљавања ћирилице звучи веома наивно. Уосталом, ћирилица је већ сада уставно писмо српског народа, па ником ништа. Није згорег поновити да се први „упад“ латинице у Србију десио по њеној окупацији у Првом светском рату, 1916. Један од почетних потеза окупационих власти био је да се забрани употреба ћирилице, чиме је извршен плански удар на српски национални идентитет. Окупатор је знао шта ради. Исту судбину ћирилица је имала у злочиначкој НДХ. А у време титоизма српско писмо је таворило због одсуства српске културне политике. Данашње потискивање ћирилице у Србији представља органски део феномена унутрашње окупације о коме ће тек историја једнога дана дати коначну реч, преживи ли Србија ова оловна времена.

Главни проблем с којим би се суочила државна политика повратка сопственом писму био би оличен у очувању српске културне баштине створене на латиници. Постоје бројни докази да западне комшије не губе време кад год је у питању крађа и присвајање нечег туђег. Без обзира што је у питању веома озбиљан изазов, сви проблеми били би решиви да се на челу Србије налазе људи посвећени њеном укупном напретку. Данас то није случај.

Посебна прича су појединци који без икакве присиле употребљавају туђинско писмо у јавном опхођењу. Овој појави погодује како вишедеценијско одсуство иоле озбиљне државне културне политике те последичан недостатак свести о важности употребе сопственог писма, тако и врло рђава образовна структура грађана. Може ли се ипак нешто учинити? И у оквирима меке окупације простор слободе је најмањи на нивоу државе, нешто је већи на нивоу институција, а највећи је на нивоу појединца. Једном давно Сократ је својим ученицима говорио о животу у складу с врлином, а Шешељ већ дуже од девет година  даје бесплатне часове живота у складу с уверењима свима који су у стању да то виде. Једно је сигурно, од типичне српске националне кукњаве нема никакве користи: acta, non verba! С тим у вези, учестало објављивање радова у којима се доказује (уставна категорија) да је латиница страно тело у српском културном простору, уз истовремено припуштање тог писма на странице које свакодневно посећују хиљаде читалаца делује, у најмању руку, чудно, недоследно и противречно.

Advertisements

О Стефан Душан

Књиге су хладни, али поуздани пријатељи.
Овај унос је објављен под Колумна и означен са , , . Забележите сталну везу.

2 реаговања на Ћириличари против ћириличара

  1. Драгољуб Збиљић каже:

    1. Драгољуб Збиљић:
    29/07/2012 at 4:27 AM
    Господин, боље речено, цар (по имену) Стрефан Душан,између осталог,каже:
    “Главни проблем с којим би се суочила државна политика повратка сопственом писму био би оличен у очувању српске културне баштине створене на латиници. Постоје бројни докази да западне комшије не губе време кад год је у питању крађа и присвајање нечег туђег.”
    Тога се боје само они који нису прави стручњаци за језик. да је гдин Стефан Душан лингвиста, знао би да писмо јесте пратилац језика, али не утиче на природеу језика. Односно, писмо не мења власништво над језиком, па не може нико да само на основфу писма премешта неку баштину на српском језику у неку другу баштину без обзира на то којим је писмом писан српски језик. Национално својство, на пример, књижевности не може да одреди само писмо, па ни ово које користимо данас и ми православни Срби од Срба католика и Хрвата. Можемо ми сутра да почнемо српски језик да пишемо и кинеским писмом, пау том случају нам Кинези не би могли одвужи српску књижевност у кинеску башптину. не само зато што то Кинези сигурно не би радили него и зато што се на основу писма не може преузети нешто што је створено на језику Србина. Уосталом, историја је забележила да су АСрби преузели латиничко писмо под насиљем катзолчичке вере и културе.Први су то учинили уоквиру српског језика Срби католици и Хрвати, па тек на крају су под насиљем латиницу морали да преузимају и Срби православци, и то тек под насиљем и

  2. Драгољуб Збиљић каже:

    Додатак коментару, 2. део
    … заблудама које су спроводили комунисти током комунистичке диктатуре и под утицајем лажних струлњака за српски језик, тзв. сербокроатиста.
    То је једини „приговор“ наш ивим одличном тексту о ћирилици и ћириличарима.

Затворено за коментаре.