Вожња у жутој траци или не причај док таксираш!

Ретко се возим таксијем. Жестоко срозавање личног стандарда – директна последица рђаве симулације економске политике како жутих тако и њихове квазиопозиције у лику Динкићевих региона – данас смешта такав подухват у раван чистог луксуза. Ипак, пре извесног времена, будући у великој временској стисци, морао сам да ускочим у једно такво возило.

После краћег договарања с таксистом о путу којим ћемо јездити, започиње поскакивање преко ударних рупа велеграда. Шта ли би Руди Ђулијани, „борац за већу улогу НАТО“ и новопечени пријатељ Аце Вучића, рекао да је којом несрећом био присутан? Возач гунђа док му се осиони нетаксисти у журби убацују у жуту траку. „Ето, да их види полиција, одмах би их казнила“. Убрзо се показује да је он један од оних „причао ми деда“ ликова, што су уверени да знају све. Такви су најопаснији. Јер, пусти књиге и замлаћивање читањем, деда је ипак деда. Бескрајно далеко од Тревиса Бикла, јунака Таксисте, филмског ремек-дела Мартина Скорсезеа, мој возач није какав неприлагођени бунтовник. Напротив, реалан човек за реалну политику за реалну Србију. Јавља ми се, таквих ће и у наредном парламенту бити тушта и тма.

Кад год сам у прилици, разменим мисли с такозваним обичним светом. Помаже да се барем на трен изађе из учаурености у коју сви временом неминовно утонемо. Тако се и овог пута неприметно зачела прича о свему и свачему. Ничим изазван, таксиста започиње политичку исповест о томе како је прошли пут гласао за жуте, како то више не може, али да није баш ни сигуран за кога ће. Ту је он негде, наговештава, ипак у срцу није одмакао далеко од жутих. Дирљиво.

Као у трену опседнут духом детектива Поароа, на лицу ми се оцртавају уредно поткресани брчићи, а у глави се пали лампица. Будући да знам шта значи бити „недалеко од жутих“, истог тренутка се појављују два главна осумњичена. Био је жут, па постао 1) унапређен или 2) преокретен? До завршетка вожње има доста времена, те сав горим од жеље да сазнам одговор.

Возач наставља са надасве поучним казивањем те наједном прелази на историјске теме. „Ето, например, кнез Милош. Па он је урадио праву ствар. Убио је Карађорђа! Тај је бре био један обичан разбојник. Хајдук! То се тада морало учинити, таква су времена била. Није било друге!“

Од свега што је Милош као државник учинио, мој драјвер бира управо чин мучког убиства човека кога је народ на скупу у Орашцу изгласао за вожда. А народ је тада – верујте – тачно знао зашто бира баш Њега. Друга су то времена била, ове предизборне лагарије нису се тада могле ни замислити. Иначе, Милош је доцније мукотрпним преговорима – уз дипломатску подршку Русије без које никада не би успео – утврдио границе Србије све до оних линија до којих су Карађорђеви устаници јуначком борбом допрли. Тада је то била у правом смислу речи ничија земља, насељена живљем који је говорио чудном мешавином језика (да ме не чује она опасна бугарска министарка или пак неки ентузијаста који се подухватио решавања влашко-румунског галиматијаса). Стога је одлучено да се мешовита комисија као на војним маневрима пробија од села до села како би се уз помоћ очевидаца утврдиле чињенице. Те границе Србије су и дан-данас уцртане на свим мапама. Авај, деда није сматрао да о томе ваља приповедати своме унуку. Уместо тога, дедица је будућем таксисти испричао како је вождова глава морала уредно спакована да путује у Стамбол и то је унуку остало као важна поука за читав живот. То је ваљда оно исто „прихватање реалности“ о чему данас редовно мумлају тадићевци. Баш хришћански.

Ипак, помислих, овај траг ме води ближе решењу, дакле књаз Милош илити „видовдански“ књаз Тома. Био је жут, па постао унапређен? У једном тренутку учинило се да је то логична претпоставка. Јер, баш како причају о Црном Ђорђу некад, тако зборе о Шешељу данас. Руку на срце, то чешће чине радикалски конвертити него бивши жути. Црвени војвода бре! Знамо га к’о пребијену пару. Тај је одвајкада био режимски играч и дворска луда, додуше док смо и ми сâми још били радикали то није важило. Али чим смо прозрели његову подлу игру у хашком казамату, одмах смо унапређени. И како је једна глава пре два века морала да заврши у Стамболу, тако друга глава данас треба да сконча у Хагу. Опет, реалност! Хмм. Готово да сам већ био елиминисао другог осумњиченог.

Али не лези враже. Наш такси-самит на врху наставља се преласком на привредне теме. Кажем како жути баш ништа нису урадили за народ, већ искључиво за свој џеп, помињем тотално срозавање економије. „Али, сада је светска економска криза“, мој возач одједном брани српске велможе. Ту смо, мислим се, фамозна СЕКА и утицај телевизијског испирања мозга. Ова вожња трајаће сувише кратко да бих мом саговорнику објашњавао како Руси, Кинези, Индијци, Бразилци, Турци и неки други народи једва да би могли разумети шта је то СЕКА. А и они су ваљда део тог истог света?

После проласка једне оштре кривине наша агенда нагло се пребацује на државне теме. Возач прича како није баш љубитељ Запада, пу пу, далеко било, али он ипак сматра да Србија без ЕУ и НАТО напросто не може, јер добро се зна ко је убедљиво најјача војна сила света, а и „Русија нам никада није помогла“. Одговарам како нас, ако ништа друго, Руси никада нису ни бомбардовали. „Е, али причао ми деда“, тријумфално наставља таксиста, „кад је ономад Црвена армија ослобађала Београд, натртили су све женско што им се нашло на путу.“

Још један класичан случај русофобије, мислим се. Био је жут, па постао преокретен? У том тренутку морам сâм себи да признам да сам збуњен, јер се смена осумњичених десила изненадно. Овде ни капетан Хејстингс не би помогао. С друге стране, присећам се флагрантног антируског испада познате унапређене боркиње Зоране Михаиловић Милановић алијас Брлић Мажуранић. Да би се опет и опет доказивали својим западним менторима, унапређени ће многе сличне бедастоће морати да понове у будућности. Живи били па видели. Поароовско надахнуће ту ме дефинитивно напушта.

Будући да се вожња ближи крају, а самим тим ваља примити шушке, таксиста напрасно схвата да му је мудрије заћутати. Утом се возило зауставља у жутој траци као што је и ред, те плаћам и хитам ка месту које је одговорно за кобну дијету мог новчаника. Иначе неизоставно дајем напојнице, но овога пута цена је била погођена у жуту пару. Наравоученије: не причај док таксираш!

Док сам се ужурбаним ходом удаљавао плочницима узаврелог града, уистину збуњен фрапантном сличношћу могућих политичких опредељења човека који је не тако давно био легитимно жут, дуго ме је пратила до краја неразрешена дилема гледе мога таксисте: унапређен или преокретен?

Advertisements

О Стефан Душан

Књиге су хладни, али поуздани пријатељи.
Овај унос је објављен под Колумна и означен са , , , . Забележите сталну везу.