Мишко 1.0 против Мишка 2.0 или ЕУ заиста нема алтернативу

Србија ме данас неодољиво подсећа на онај расклиматани аутобус из чувеног филма Ко то тамо пева. Док Мишко везаних очију „познајући пут“ језди преко гудура, поједини путници га у паници преклињу да то не чини. Међутим, на крају друма којим јури данашњи српски државни аутобус не налази се њива са сељанином који ће дозвати своје синове-џинове и наложити им да буше гуме. Не – завршетак овог нашег пута обележен је једном зјапећом провалијом. И то није ни патетично драматизовање ни фатализам.

Парадокс постаје утолико већи уколико је присутнија свест да и сâма вожња тим изрованим друмом наноси непоправљиву штету српском државном аутобусу. Не ради се дакле о утрошку горива или замени пнеуматика. Током ове вожње одлетеће кров возила, после чега ће очајни путници бити остављени на милост и немилост ћудима природе. Најгоре је ипак што ће витални погонски систем аутобуса претрпети таква оштећења да ће последњи метри бити достижни само ако сви путници својски приону на гурање расходоване крнтије.

Управо тако гласи тачан опис српског државног путешествија које подразумева и територијално комадање отаџбине и извињавања која „остаци закланог народа“ упућују стварним починиоцима геноцида и злокобно подривање темеља српског националног идентитета и… Можда у овом тренутку не видимо јасно шта још стоји као препрека на том блатњавом путу. Које још територије треба да одлете попут оног крова, каква још понижења треба претрпети? А биће их. Јер, не заборавимо да нас је ова деоница пута довела тек до оне стационаже на којој је моћна Турска заглављена већ дуго, без нарочитих изгледа да своје путовање настави.

Здраворазумско српско становиште увиђа да ЕУ као провалија има дуалну природу. С једне стране то је недовршен, неуспешан пројекат. Та страна Уније би итекако требало да се тиче и осталих држава, како оних које имају амбицију да се придруже, тако и оних што се увелико кувају у том казану. Овде нећемо разматрати могућу рекомпозицију еврозоне, те будућност Грчке и осталих држава-чланица у невољи. Јер, с друге стране, а то је већ строго српски случај, ЕУ – односно њене водеће државе – наступа као непријатељски ентитет. Ово непријатељство, настало на пожутелој мапи древне цивилизацијске и геополитичке супротстављености, видљиво је већ попут савесно постављене и осветљене саобраћајне сигнализације дуж неке модерне аутостраде. Нико овде не доводи у питање фамозне европске вредности, али то је већ нека друга тема.

Разумном возачу аутобуса све напред наведено било би више него довољно да на време притисне педалу кочнице и промени правац. Међутим, нашем Мишку, том „генију за вожњу“, ништа слично не пада на памет. Штавише, његов могући наследник – Мишко 2.0 – подједнако је одлучан да вожњу настави у истом смеру. Мишко 1.0 или Мишко 2.0? Премда је ово питање бескрајно далеко од шекспировске дилеме, жестока расправа међу завађеним путницима ближи се врхунцу. Исти спољни импулси који су очигледно јачи од закржљалог осећања родољубља и Мишку 1.0 и Мишку 2.0 налажу да је „гас до даске“ једино решење. Заиста, да ли је битно ко је вештији возач ако је фатални удес на крају неизбежан? Јер, када ивица амбиса већ буде иза нас, реакција возача, како год се он звао, више ништа неће значити. Пуком срећом преживели путници ће, баш као у случају рахметли Југославије, једнога дана нашироко приповедати да су још ономад тачно знали да је све било обична фарса. А до тада? Вози Мишко!

Advertisements

О Стефан Душан

Књиге су хладни, али поуздани пријатељи.
Овај унос је објављен под Колумна и означен са , , . Забележите сталну везу.