Масовно гласање за напредњаке и колапс Србије

Србија неће скренути са европског пута – Томислав Николић, непосредно по проглашењу победе на председничким изборима 2012.

Сведоци смо великог парадокса. Истекао је мандат владе предвођене Тадићевом Демократском странком чији бројни неуспеси ће ући у анале. Без обзира да ли се ти неуспеси изражавају на државном, националном, демографском, културном, образовном, економском, војно-безбедносном, или социјалном плану, ваљаност њиховог документовања не може се довести у питање. И поред тога, опозиција је забележила неуспех на протеклим парламентарним и председничким изборима. Намеће се питање – шта је узрок томе?

Реч опозиција (лат. oppositio) означава супротстављеност. Следствено, српску опозицију данас могу чинити само оне малобројне странке које су се активно супротставиле владајућој политици „безалтернативног“ приступања Европској унији – централној државној парадигми која је у форми праве религиозне догме обележила мандат претходне владе – али и разноврсним дериватима те аутодеструктивне политике, као што су Статут Војводине, Декларација о Сребреници, бројна извињења која званични представници „остатка закланог народа“ упућују стварним починиоцима геноцида итд. Дакле, није довољно седети у скупштини и формално бити изван владине већине да би се неко прогласио опозицијом. Псеудоопозицију (формалну или привидну опозицију), у лику СНС и ЛДП, делегитимишу како вишегодишње бесрамно фаворизовање у строго контролисаним медијима тако и колаборација наместо истинског супротстављања влади: међусобице у том табору појављују се наиме само у виду зверолике медијске борбе за прерасподелу плена-власти, што се збуњеном бирачком телу циљано представља запаљивом и празном реториком. Као по неком правилу у Србији, тек после пребројавања гласачких листића следи отрежњујући шамар истине.

Друштвени контекст у коме су дочекани избори

Патријалхални систем вредности је вековима био чувар поретка и националне кохезије. Србија све теже саставља крај с крајем на развалинама патријалхалног друштва. То није некакав ексклузивитет ових избора. Ипак, увиђамо како пукотине рушевина традиционалног друштва омогућавају провлачење архетипа издаје и његовог первертираног етаблирања као нечег нормалног, корисног и пожељног.

Мека окупација Србије, праћена чудовишном злоупотребом медија, своје оваплоћење у реалполитичкој равни већ годинама проналази кроз осовину ЛДП-ДС-СНС. Улога масовних медија у промоцији овог трилинга је веома перфидна: не ради се само на фаворизовању кључне странке владајуће коалиције, већ се бирачу сугерише и које то наводно опозиционе странке представљају прихватљиву алтернативу режиму. Судећи по речитом ћутању београдске интелигенције, очигледан парадокс несразмерног медијског времена додељеног једној минорној парламентарној странци (ЛДП) и једној странци која на ранијим изборима није ни учествавала нити је тада уопште постојала (СНС) – изгледа да не представља ништа необично. Унутар орвелијански структурираног српског медијског простора један део политичке сцене, управо онај који другачије гледа на српско приближавање Унији, бива потпуно прећуткиван. Имамо ли онда право да говоримо о фер изборним условима?

У чланку Зашто не можемо много очекивати од избора 2012. [1] Василије Клефтакис разматра историјске узроке садашњег стања српске грађанске класе и пише: „Када би у Србији постојала довољно снажна и утемељена грађанска класа, која служи као резервоар за развој националне елите из које би се регрутовали политичари, верујем да би ствари на политичкој сцени у Србији стојале знатно другачије, али нажалост тога (још увек) нема“.

Феномен популарности напредњака

Клефтакис [2] поставља заиста кључно питање за разумевање данашњег српског политичког тренутка: „Како је могуће објаснити реалност очекивања да ће СНС својом празном реториком и хроничним избегавањем ‘отварања карата’ успети да привуче тако значајан део (30%) српског бирачког тела?“

Напредњаци су једноставно присвојили програм владајућих демократа и након тога стекли (или задржали?) наклоност готово трећине бирачког тела. Пазите, овде се ради о правом коперниканском обрту: од Велике Србије преко ноћи се стиже све до „Европе која нема алтернативу“ и – задржава се висок проценат подршке. Најзанимљивије је да стара народна изрека „сјаши Курта да узјаше Мурта“ буквално постаје транспарентна стратегија и претаче се у одговарајућу реторику. Не чини се никакав напор да се у односу на тадићевце све маскира каквом програмском разликом, новим идејама, или новим људима. Уосталом, те „нове“ чланове напредњака Антонић [3] прецизно означава као „прононсиране НАТО лобисте, бесрамне државне каријеристе и радиоактивни талог полит-економских паразита“. И тако, „власт је рђава, она краде; ми смо добри, бићемо поштени; ови морају да оду; ништа не може бити лошије од њих, ко другачије каже (клевеће и лаже!) тај ради за жуте“. Као нека покварена грамофонска плоча врти се једна празна прича која ипак доноси поене. А чим се искорачи и покуша нешто креативније, улази се у зону бизарности: сетимо се идеја као што је референдум о Косову [4], или иницијатива за промену Устава [5]. Очигледно је да демократе и напредњаци промовишу исти државни програм. Није нам познат покушај да се ово макар прикрије, те они који напредњаке називају „подвалом“ заправо праве логичку грешку. Дакле, и поред коперниканског преокрета после напуштања утамниченог и злостављаног Шешеља, истоветности државног програма са владајућим демократама и одсуства икакве супротстављености, ова странка постиже одличан изборни резултат на парламентарним, а на председничким изборима тријумфује. Како онда објаснити оволику популарност напредњака?

Приликом одговора на ово питање многи аналитичари прибегавају образложењу које не делује целовито. Наиме, велика популарност напредњака лаконски се тумачи незадовољством грађана због рђавог учинка власти. Али, то би ваљда требало да представља једно начелно образложење за гласање против такве власти. Зашто се међутим гласа за напредњаке? Чини се да разлози политичке коректности приморавају аналитичаре да на овом месту прибегну аутоцензури. Наиме, прећуткује се оно што неком може зазвучати непријатно – да се приличан број бирача пронашао у личности лидера напредњака.

Под харизмом [6] подразумевамо урођени магнетски квалитет који привлачи друге људе и нема рационално објашњење. Харизма се појављује само у интеракцији с великом већином људи који је немају. Она се не може пројавити у изолацији. Харизма је, изнад свега, један однос, узајамно мешање унутрашњих светова лидера и следбеника. Дакле, следи да ако је харизматични лидер способан да потчини, следбеник има исти такав капацитет да буде потчињен, те да бисмо разумели природу харизме морамо размотрити шта чини структуру личности како лидера, тако и његовог типичног следбеника.

У светлу ове, помало парадоксалне дефиниције харизме, није више необично ако грађевински техничар, кога је др Војислав Шешељ својевремено увео у политику, и после очигледног копирања програма владајућих демократа добија велику подршку бирача. У Србији се масовно гласа за личност, док политички програми остају у другом плану. Ова тврдња некоме може зазвучати зазорно или непријатно, али разматрана у духу горње дефиниције харизме – више не и необично.

Но, када говоримо о популарности напредњака морамо се поново дотаћи и (политичког) конвертитства. Нажалост, овај феномен (односно његове разорне психолошке последице) игра необично важну улогу у целокупној српској историји и често се не може занемарити ни приликом обичне политичке анализе. Тако многи од нас који смо својевремено штошта замерали Војиславу Шешељу, неоптерећени пратимо његову судску борбу коју крунише завршна реч у Хашком трибуналу. Насупрот томе, његови некадашњи фанатични следбеници, а садашњи напредњачки медијски јуришници [7], ликују пред „завршетком Шешељеве политичке каријере“ који ће наводно уследити након што пресуда тог корумпираног политичког суда буде донета.

Пратећи вести преко Интернета наишао сам на коментар читаоца потписаног као Vesna [8] који, емотивно и инсајдерски, још једном потврђује добро познате факте о лику и делу (сада већ Председника Србије) Николића и његове дружине. Прилажем тај коментар без икаквих измена:

„Две године сам члан СНСа и свега сам се нагледала за ово време. Потребно је само ући унутра и видети који је то ментални склоп људи, који воде ову странку, а највећи део њих је неписмен са дипломама. Део чланова су патриотски опредељен, па верују као лудаци да ће се нешто десити, упркос свим преварама које виде да се дешавају. Велики део њих је ту из интереса, па бране превару и стално људима дају наду. За то време, Тома се богати, позапошљавао је све што му је род на одличним местима, живи као цар, синови му имају по три служавке и куће у дну дворишта. Сви то виде, ал се надају. Видела сам исувише, али сам се и ја потајно надала да ће нас изненадити, да ће из издајника прећи у хероја. Али, он је рођено ђубре и ту нема шта да се тражи. Збогом, Србијо, збогом СНС, збогом Томо, срам те било! Како мислиш да ти учучићи уживају у последицама твоје издаје?“

Закључак

Овај политички тренутак Србије обележавају катастрофални учинак Тадићеве власти и њен истовремени успех на парламентарним изборима, јачање псеудоопозиције у лику СНС, те последична и давно наговештена пропаст аутентичне опозиције у клинчу између финансијски моћних, тајкунизованих демократа и напредњака. Кретање Србије ка двопартијском систему и неоколонијалном ропству које је невидљива рука Запада подстакла разбијањем некад најјаче опозиционе странке (радикала) неумољиво се наставља. Српско друштво није нашло снаге да се томе супротстави.

Основну замисао, каналисање опозиционе енергије у погрешном правцу, напредњаци су одрадили беспрекорно. Сваки долар, сваки цент уложен у стварање напредњака – без обзира да ли је искоришћен за куповину огромног стана у београдском Булевару Зорана Ђинђића (не, назив улице није промењен у Булевар Ратка Младића ни после „одлучног“ захтева некадашњих перјаница радикала Томе и Вучића), за прескупу реконструкцију хацијенде у Бајчетини, или за плаћање служавки које су поменуте у овом тексту – западним управницима Србије се максимално исплатио. Кључно је ипак следеће: без масовне изборне подршке самопронађених напредњачких гласача, наших сународника, све би то биле бачене паре. Овако су бачени само бројни гласови непросвећених родољуба: масовно се гласало против Србије. Опрости им Боже, не знају шта раде.

Напослетку, за Србију је изванредна вест што Борис Тадић више није председник Србије. О њему ће се, како то негде рече академик Чавошки, знати много више када једног дана буду објављени данас бункерисани медицински налази. Штета коју је тај човек начинио Србији не може се проценити. Али, сви они који данас славе победу Томислава Николића, а нису део његовог корумпираног страначког апарата, имаће довољно времена за трежњење. Нека овај текст буде прва чаша расола.

Упутнице

[1]    http://www.nspm.rs/kuda-ide-srbija/zasto-ne-mozemo-mnogo-ocekivati-od-izbora-2012.html

[2]    Исто

[3]    http://www.nspm.rs/kolumne-slobodana-antonica/pouke-tominog-strajka.html

[4]    http://eizbori.com/tomislav-nikolic-postici-konsenzus-o-kosovu-i-onda-raspisati-referendum

[5]        http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/147348/SNS+predala+304.580+potpisa+gra%C4%91ana+za+promenu+Ustava.html

[6]    Lindholm, Charles: Charisma http://www.bu.edu/anthrop/files/2011/09/charisma.pdf

[7]    http://www.vidovdan.org/index.php?option=com_content&view=article&id=26213:zavrna-re&catid=38:aktuelno&Itemid=59

[8]    http://www.vaseljenska.com/politika/nikolic-ucestvuje-u-drugom-krugu-izbora

Advertisements

О Стефан Душан

Књиге су хладни, али поуздани пријатељи.
Овај унос је објављен под Колумна и означен са , , . Забележите сталну везу.

5 реаговања на Масовно гласање за напредњаке и колапс Србије

  1. Aleksandar Jovanović каже:

    Večeras sam prvi put pročitao neki Vaš tekst,našavši ga na „Vaseljenska TV“.
    Pogledao sam naslove na Vašem blogu i mogu Vam reći da ste mi sada na „brzom biranju“.
    Pozdrav.

  2. Повратни пинг: Србија у чељустима томобориса и Европска унија | stefandusan

  3. Повратни пинг: Стефан ДУШАН: Србија у чељустима томобориса и Европска унија – Српски културни клуб | Српски културни клуб

  4. Повратни пинг: Последњи Мохиканац | stefandusan

Затворено за коментаре.