Србија у чељустима томобориса и Европска унија

Председник Србије Томислав Николић изјавио је после сусрета са европским званичницима у Бриселу да је „убеђен да се захтеви Европе у вези са Косовом могу испунити“. Николић је рекао да је „јасно чуо да ЕУ никад неће тражити да Србија призна Косово и ја им верујем“.

Кад је ономад исте такве реченице изговарао Борис Тадић, део српске јавности га је по аутоматизму частио бројним сликовитим надимцима, при чему „издајник“ или „продана душа“ беху блажи део тог арсенала. Међутим, кад такве дубокоумне мисли изговори Тома Николић, његове присталице и медијски чауши нас убеђују како он тиме само потврђује своју незваничну титулу Тома Лукави. Овакви двоструки стандарди су карактеристични за понапредњачену свест.

Економски колапс отаџбине (увелико се налазећи у чељустима митске немани томобориса) је вероватнији од природног процеса отрежњења опијених присталица напредњака. Подсећам да Тома само понавља оно што је његов лајтмотив од момента када је у режији западних тајних служби разбио радикале: ЕУ нема алтернативу. То је безброј пута истицано и у предизборној кампањи. Уосталом, чини ми се да је Тома једини „опозиционар“ који је отворено устврдио да „Тадићева политика није лоша, само се не спроводи“. Према томе, није фер сада причати како су напредњаци „подвала“. Људи су вам лепо саопштили шта мисле о будућој државној политици Србије, а ви сте ипак гласали за њих. Нико вам дакле није подвалио. Да ли сте међутим подвалили сами себи? Ето, за разлику од једног броја Томиних гласача, ја му у потпуности верујем.

Постоји међутим друга врста подвале. То је интелектуална подвала Томине екипе на нету. Она се састоји у вештом заобилажењу осетљиве теме Томиног еврофанатизма. Све све, само не то. О томе ваља ћутати, да се Власи не досете. Ако је обичном бирачу, скрханом свакодневним бригама о преживљавању, на изборима било дозвољено да сматра како однос према ЕУ „није важан“, дежурним Томиним колумнистима не треба гледати кроз прсте. Но, оставимо овде Тому да смишља нове изјаве, а његове лакеје на глобалној мрежи да се презнојавају у проналажењу њихових оправдања. Занима нас Европска унија.

Елем, шта ЕУ жели од Србије? Зашто је европским бирократама толико стало до тога да кључни српски политичари у форми какве религиозне мантре папагајски понављају изјаве оданости ЕУ? Ово је једно од оних питања на коме се две Србије свакако разилазе. Свесни или несвесни следбеници култа који се својевремено прозвао Другом Србијом поновиће вам овештале евробирократске флоскуле: како је Унији стало до стабилности и помирења у региону, до економског напретка држава Западног Балкана, до прихватања „европских вредности“, до бла бла бла… Негде сам већ написао да веровање како је отуђеним европским елитама стало до свеопштег бољитка прокажених „балканских дивљака“ једнога дана мора бити проглашено за миленијумску глупост. Пустимо зато српске корисне идиоте и потражимо прави одговор на поменуто питање.

А тај одговор је заправо већ дат у следећем тексту:

Ако у име лапидарности овог коментара на страну ставимо могуће геополитичке ужасе, упитајмо се у чему је ствар и шта у назначеном контексту од Србије хоће Немци и остали. Врло једноставно: неупитна „европска” оријентација српске власти („и пијан и трезан, за тебе сам везан”) једини је гарант Берлину и Бриселу да могу уцењивати Србију а да то не звучи грубо, као однос јачега према слабијем, чиме би ЕУ кварила свој имиџ. Никоме, наиме, не би било пријатно да актери ЕУ, уместо претње неуласком у Унију, као средство политике према Србији користе огољено застрашивање и опасне подухвате: подстицање нових иредентизама, санкције, можда војну претњу, можда циркус с патријархом новорегистроване косовско-албанске цркве који преузима кључеве православних светиња на Космету, док Дорис Пак чита судбинску прогнозу на РТС.

Тако се дакле сусрећемо са судбинском раскрсницом Србије. Нажалост, под велом медијског мрака она је остала скривена оку просечног српског бирача. Настави ли, наиме, досадашњим путем, српска политичка елита ће омогућити западним крвницима тихо остварење њихових геополитичких замисли које су у супротности са идејом пуког опстанка Србије. Ако би пак којим чудом домаћа елита окренула ћурак, ЕУ би била приморана да покаже своје право лице. То је лице зла. Дилема је дакле следећа: наставити примицање сопственог врата припремљеном европском свиленом гајтану, или се одважно супротставити самоуништењу, васкрснувши жртвовани геополитички субјективитет стварањем чврстих безбедносних веза са моћном Русијом, једином историјском савезницом Србије? Но, све оно што је победило на прошлим изборима такву дилему напросто не види.

А Тома и томисти? Пропалу тадићевску политику „И Косово и ЕУ“ замењује подједнако утопијска, ултрадемагошка парола „И ЕУ и Русија и Косово“. Није тешко разумети да било која будућа српска влада неће донети промену политике према ЕУ. Лица ће бити мање-више нова, а политика стара. Једини изузетак могла би бити влада у коју би ушла и странка Војислава Коштунице. Прихватам све опкладе на ову тему. Да закључим: гласали сте – гледајте!

Advertisements

О Стефан Душан

Књиге су хладни, али поуздани пријатељи.
Овај унос је објављен под Колумна и означен са , , , . Забележите сталну везу.

2 реаговања на Србија у чељустима томобориса и Европска унија

  1. Повратни пинг: Крах Бориса, рађање ториса | stefandusan

  2. Повратни пинг: СтефанДушан:Крах Бориса, рађање ториса | СРБски ФБРепортер

Затворено за коментаре.