Крах Бориса, рађање ториса

Најопипљивији резултат ђурђевданских избора није оличен у неспорном успеху Ивице Дачића, премда тако закључише поједини угледни аналитичари. Потпуни крах српске опозиције је заправо оно што је обележило ову изборну годину. Решеност руководстава опозиционих странака да на изборе изађу у три колоне претворила је на крају 400,000 гласова у маглу, а две опозиционе странке оставила изван парламента, на само пола процента од преласка цензуса. Трећа опозициона странка се на једвите јаде докопала народне скупштине. Повика о масовној крађи избора, невољно прихваћена од стране напредњака када је изгледало да им прети пораз, убрзо након Томиног „највећег личног успеха“ – утихнула је. Ту негде изгубило се још једно у мору неиспуњених обећања садашњег председника Србије.

Одлука дежмекастог Слобиног омладинца да после избора још једном промени страну као да је била камичак који је покренуо лавину пропасти демократа. Двоструки губитак – и председничке и извршне власти – из темеља је пољуљао њихов raison d’etre. Јер, овде заиста говоримо о интересној групи грађана: грабеж и лично богаћење бележимо као њихов једини прави циљ. Брига за интересе матичне државе, народа, и, нарочито, грађана – којима су им иначе пуна уста – може припадати само некој другој епоси, можда оној Давидовића и Грола, политичара на које жути воле да се позивају када их околности на то баш натерају.

Тек, потпуна пропаст демократа у блиској будућности чини нам се извесном. Сваки следећи избори биће по свој прилици све кобнији. ДС не може спасити ни поновни избор Тадића за председника странке, нити евентуални успех самопроглашеног шмекера Зорана Живковића, човека који се својевремено ни крив ни дужан обрео на челу српске владе, потврдивши тиме још једном дубину пада Србије. Свој бол због личног неуспеха на страначким изборима дуго је лечио производњом вина уз помоћ самододељеног кредита. Изгледа да је редовним конзумирањем пића богова прикупљао снагу и, како вели, сада је спреман за нове изазове.

Међутим, ту је и завршетак лепих вести. Подсетимо се, према познатој теорији Луиса Алвареза, удар астероида пречника 10 километара довео је својевремено до климатских промена, тако да је нагли пад температуре изазвао нестанак диносауруса. Авај, неких 65 милиона година касније, на брдовитом Балкану, сведоци смо рађања митолошке немани томобориса, у народу познатијег као торис. Као што јој и само име говори, ова звер настаје поглавито чудовишним укрштањем двају врста – напредњака и демократа – уз понешто динкићевског, елдепеовског, љајићевског и у овом тренутку још недефинисаног генетског материјала. Баш као што је састав Кока-коле обавијен велом мистериозности, и коначни изглед ториса остаје тајна. Зна се само да је звер изузетно опасна и да је незасити људождер.

А све је започело још пре формирања владе, кад неверни Ивица изненада положи вечно млађаног Динкића под своје скуте. Тиме беху изненађени сви, изузев западних налогодаваца. Стварање ториса наставља се несмањеним темпом након што су до јавности стигле вести о узданицама нове владе. Тако ће нову власт чинити и Расим Љајић пошто је о свом пребегу „консултовао“ демократе од којих је добио људски одговор да може чинити шта је његовом срцу драго. У тренутку писања ових редова није познато да ли ће, на лични позив Александра Вучића, у владу ипак ући и најфанатичнија од свих еврофанатика, још једна велика експерткиња без које Аца напросто не може да живи и ради – Милица Делевић. Не брините, у владину већину су се ушуњали и преокретени. Тако министар Кркобабић ненадано добија конкуренцију у виду још једног млађаног стручњака, Захарија Трнавчевића. Не знамо који ће још делови бившег режима, или можда Друге Србије, бити прикључени новој влади. Није искључено ни да ће позив за улазак у владу на крају добити и сâм Чедомир Јовановић.

Рађање ториса је, дакле, очевидно. Фамозна велика коалиција тако се ипак формира, на мала врата. Међутим, зашто је Западу уопште потребан тај франкенштајн? Та није ли Империја стварањем напредњака већ повукла победнички потез? Била је то игра на пословичну српску лаковерност и наивност, стратегија која мора донети поене. Сетимо се, западне силе су упадљиво ћутале током читаве изборне кампање, чиме се и сâм Тома похвалио као некаквим великим достигнућем његове странке. У ђурђевданској изборној партији Запад једноставно није могао да изгуби, будући да у својим шакама држи два кључна играча – демократе и напредњаке. Зато је свако излетање било непотребно. Запад насељава рационалан свет лишен како „вишка“ етичности тако и сваке емоционалности. У том смислу, никаква „захвалност“ Борису због његовог безалтернативног пузања није долазила у обзир. Но, након што су се карте сложиле, ваљало је ипак ставити прст на чело. Срби су непредвидив народ који ће на Западу вечито пратити етикета реметилачког фактора. Без обзира што су напредњаци своје конвертитство вишеструко доказали – разбијањем радикала, усвајањем еврофанатичне мантре, цинкарењем Шешеља Карли дел Понте у Бриселу и Будимпешти, редовним одласцима на поклоњење у Вашингтон, те другим непочинствима – западни стратези знају: опрез је мајка мудрости. Стварање ториса стога означава два истовремена постигнућа: (1) на власти се цементира готово све оно што је квислиншко, еврофанатично и суштински антируско у српској политици и (2) намирују се апетити оних проверених западних играча у Србији којима је запретила опасност да остану без свог дела колача власти, што би временом могло довести до њиховог незадовољства, а можда и извесне нестабилности читаве вазалне конструкције. Идеално би било, дакле, када би све скупштинске странке осим ДСС ушле у нову владу. Била би то својеврсна влада националног (америчког) јединства и најбољи гарант даље „промиџбе“ западних геостратешких интереса у Србији. Све овце тако би се нашле намирене у истом тору и њихов пастир би на дуже стазе могао да буде миран. Права опозиција је ионако, како на почетку напоменусмо, највећим делом остала изван парламента.

Стварање ториса је најбољи показатељ да се у вазалном положају Србије после ђурђевданских избора ништа битно није изменило. Без обзира на будући изглед ове немани, окупациона стратегија Амера остаће колико једноставна толико и јасна, рационална и логична – за све њихове играче у Србији потребно је обезбедити валидност древне изреке: врана врани очи не вади. Предстојећи потпуни крах демократа, најављен у горњим редовима, неће бити велика утеха, ако генетски материјал жутих, комбинован с напредњачким мутантима, настави свој живот у другим животним формама, од којих је она која се управо помаља иза мрачне копрене српске окупационе стварности – уистину чудовишна.

Advertisements

О Стефан Душан

Књиге су хладни, али поуздани пријатељи.
Овај унос је објављен под Колумна и означен са , , , . Забележите сталну везу.