Последњи Мохиканац

Лидер Демократске странке Србије Војислав Коштуница изјавио је да новој власти одговара то што ЕУ не тражи изричито да Србија призна Косово, али ће она на крају неминовно признати његову независност.

„Видимо да донекле и новој власти одговара то што ЕУ овог часа не тражи изричито да Србија призна Косово, али упозоравамо да ће тражити све друго и да ће признавање на крају бити неминовно. То је, као кад воћка зри, зри, и на крају сама отпадне“, рекао је Коштуница у интервјуу за Вечерње новости.

Није тешко сложити се с хируршки прецизним описом форсираног процеса „сазревања“ косовске квазидржаве, у режији ЕУ, а уз асистенцију нових српских власти. Међутим, необично звучи изразито хладан, академски тон, којим се говори о могућности признавања Космета. Шта су Војислав Коштуница и врх његове странке учинили да спрече такав крајњи исход масовног незрелог и самоубилачког гласања за напредњаке?

У једном ранијем тексту приметио сам како се у предизборном периоду дежурни Томини колумнисти утркују у покушајима да непочинства напредњака „покрију“ причом о наводно сигурној коалицији њихових љубимаца са ДСС-ом након избора. У овим бајкама за одрасле Коштуница и ДСС редовно су добијали улогу смоквиног листа.

Чињеница је да је врх ДСС-а у предизборном периоду играо на карту напредњака. Моје ондашње инсајдерске информације биле су потврђене својеврсним пактом о ненападању који је на крају корист донео само Томиној дружини задовољних конвертита. После првог круга председничких избора Коштуница и Николић су се састали и потписали споразум који је лидеру ДСС-а омогућио да у следећем кругу отворено подржи Тому. Суштина тог споразума садржана је у захтеву за расписивањем референдума за приступање ЕУ и ставу да промена Устава Србије не може бити остварена без сагласности обеју странака.

Резултати избора су познати. Неки аналитичари сматрају да је управо подршка Коштунице била одлучујућа за победу Томе Николића на председничким изборима. С друге стране, ДСС је данас једина српска парламентарна странка која се противи уласку у ЕУ. Као што сам својевремено предвидео (што и није било нарочито тешко), од уласка ДСС-а у Владу није било ништа, јер је исту поново саставила невидљива рука Запада. Тако је из статуса „смоквиног листа“ ДСС после избора унапређена у нешто часнији ранг „последњег Мохиканца“.

И, шта даље? Изјаве функционера ДСС-а како је на прошлим изборима поражен еврофанатизам напросто „не пију воду“: довољно је прочитати било коју изјаву лидера напредњака после њихових сусрета са истакнутим страним политичарима. О конкретним политичким потезима напредњака да и не говоримо. Подела еврофанатизма – на идеолошки (Тадићев) и прагматични (Николићев) – коју је увео потпредседник ДСС-а Слободан Самарџић, тешко да може пружити утеху: сваки еврофанатизам ће на крају приче подједнако скупо коштати Србију.

ДСС остаје једини глас разума у жалосном српском парламенту. Међутим, свођење политике на повремено издавање саопштења, већ традиционална инертност и крајње амбивалентан однос према новим властима не остављају превелику наду да би ова странка могла бити део толико потребног политичког дисконтинуитета и преображаја који би Србији отворио нове перспективе. А ако ниси део решења, да се послужимо бинарном логиком наших западних „пријатеља“, онда си део проблема.

Advertisements

О Стефан Душан

Књиге су хладни, али поуздани пријатељи.
Овај унос је објављен под Колумна и означен са , , , . Забележите сталну везу.

Једно реаговање на Последњи Мохиканац

  1. Станимир Трифуновић каже:

Затворено за коментаре.