Сумрак Пројекта напредњаци

У тексту у коме сам се бавио алтернативним порталима споменуо сам да тзв. патриотска блогосфера негује два „пројекта“: (1) Вук Јеремић је патриота у редовима издајничке ДС и (2) Напредњаци су патриотска странка. Оба пројекта се у великој мери сударају са здравим разумом, а примећујемо и да је крајња бизарност она црвена нит која их повезује. Занимљиво је да се два поменута дела блогосфере међусобно бесомучно и неукусно нападају, најчешће користећи управо мотиве проистекле из ових пројеката. У поменутом тексту устврдио сам да је Пројекат напредњаци неупоредиво опаснији по српске националне интересе, будући да Вук Јеремић има (и имао је!) веома ограничен утицај на доношење кључних политичких одлука, па и на вођење преговора о Космету; самим тим, зло које он може нанети Србији неупоредиво је мање од напредњачког.

С обзиром да ће Јеремић следећу годину провести на новој дужности у Њујорку и да ће се вратити тек када се прашина у ДС-у слегне (после чега ће, могуће, прећи у неку другу странку), може се рећи да је Пројекат Јеремић (макар до даљњег) завршен. А како стоји ствар с Пројектом напредњаци?

Знатно пре истека уобичајених сто дана за оцену неке владе, неуспеси напредњачке власти ређају се као на траци. Њихова свакодневна кадровска решења потврђују зле слутње да су мајски избори отворили врата новом таласу олхократског иживљавања над сопственим народом. Напредњаци су кукавичком релативизацијом значења фусноте изашли у сусрет озлоглашеним трговцима људским органима који се налазе на челу окупиране српске покрајине. Ово ново попуштање (потпуно у стилу претходне Тадићеве власти) у Приштини су с разлогом прослављали као вест дана. А онда је наишао немачки ултиматум у седам тачака. Антонић с правом указује „да би свака влада која је стварно патриотска ову прилику свакако искористила да јавно повуче своју црвену линију“. Напредњачка Влада међутим ћути.

Поставља се питање како ће се након свега поставити креатори и протагонисти Пројекта напредњаци. Њихов пројекат се, наиме, убрзано урушава изнутра и постаје све теже бранити тај конструкт. О стваралачком зиду у који су ови патриотски угледници ударили сведочи и чланак Драгомира Анђелковића „Вучић у Немачкој – да ли постоји стаза спаса?“. Његово објављивање несрећно се временски поклопило с немачким ултиматумом, те стога материја звучи још бизарније. Читајући те редове човек не може да се одупре питању „а зашто је онда уопште било потребно мењати жуте?“. Неверицу увећава свест да је реч о истом оном аутору који је својевремено, када се још писало срцем а не из ситносићарџијских мотива, одржао праву лекцију Оливеру Антићу, припаднику војске пребега у напредњаке, из разних пропалих странака и НВО.

Нажалост, стиче се утисак да се део српске интелигенције ставио у службу (финансијских) центара моћи којима је сметао само жути клан на позицијама власти, али не и политика коју је та отуђена групација спроводила. Оног тренутка када је ДС баченa на колена напредњаци су наставили потпуно исту националну политику. То се више не може бранити без упадања у „јаму која је копана жутима“.

Међутим, овде говорим само о „интелектуалном ризику“ да се постане предмет општег подсмеха мањине образованих. Обичне присталице напредњака су ипак прича за себе. То је збир необразованих (којима можеш продати све што пожелиш) и полуинтелигената (којима продајеш све што они сами пожеле). Ту дакле пролазе и аеромитинг у Батајници и црвени тепих за Вучића у Немачкој и празна, демагошка прича о окретању ка Русији. Све су то „успеси“, тамо где их заправо нема ни у траговима.

Advertisements

О Стефан Душан

Књиге су хладни, али поуздани пријатељи.
Овај унос је објављен под Колумна и означен са , , . Забележите сталну везу.