УН, лажи и видео траке

Чувајте се лажних пророка, који вам долазе у овчијем руху, а изнутра су грабљиви вуци. По плодовима њиховим познаћете их. Мт 7

Недавно обраћање Томислава Николића Генералној скупштини УН изазвало је подељене коментаре. Разумљиво, највеће одушевљење бележимо код присталица напредњака. „Тома је патриота“, ускликнуо је хор томиста. После праћења мање полемике која се тим поводом развила на алтернативним порталима постало је тешко отети се утиску да се кључни аргумент напредњака свео на констатацију типа „Па ето, од Тадића (ни) такав говор нисмо могли да очекујемо“. Да ли је свеопшта криза досегла такве колосалне размере да се свака утешна реч мора свести на могло-је-да-буде-и-горе мантру? Шта то поједини Срби поново олако заборављају и занемарују?

Повест о крупним неистинама и изневереним обећањима Томе Николића носи у себи бреме приповедања о већ прихваћеном. Наиме, масовна изборна подршка Томи и дружини десила се након тих непочинстава. Другим речима, један део народа не само да опрашта, већ и награђује лаж. Подсетимо се ипак неких чињеница.

Показало се да се дводеценијска припадност једној политичкој опцији, ма каква она заиста била на аксиолошкој скали, патетично заклињање у цркви на верност тим идејама, преко ноћи може напустити да би се из профаних утилитарних побуда – глади за влашћу – заузеле дијаметрално супротне позиције. Од залагања за Природну Србију (коју су радикали упорно погрешно називали Великом) изненада се стигло до бесмисленог еврофанатизма, тог својеврсног постмодерног екстремизма, који је у Србији силом евроатлантске окупације и медијског помрачења, уз подршку гомиле корисних идиота и дворских експерата, претворен у mainstream догму првога реда.

Иако га је Шешељ својевремено упорно наговарао да дипломира на Правном факултету у Крагујевцу, на коме је започео студирање, Тома то није могао: радне навике стичу се у раној младости, а факултетска диплома је пре свега резултат снажне воље и упорности. Али зато је Тома преко ноћи завршио Факултет за економију и инжењерски менаџмент у Новом Саду. Другу годину студија је наводно завршио за 7-8 дана. Иначе, нико од његових блиских сарадника није ни знао да је лидер напредњака тада студирао. Николић је 23. јуна 2010. наводно положио два испита – „Управљање финансијским ризицима“ и „Корпоративне финансије“ – иако је у то време, као члан делегације Републике Србије, боравио у Стразбуру (Француска) где је присуствовао јунском заседању Парламентарне скупштине Савета Европе. Уместо да се фокусира на ове наводе (дакле, на валидност наводно положених испита), тзв. Војвођанска просветна инспекција (sic!) утврдила је веродостојност Томине дипломе.

Николићево својевремено обећање да ће штрајковати глађу и жеђу све до заказивања превремених избора – чиме је покушао да докаже како је саздан од истог материјала као и Војислав Шешељ – убрзо је било претворено у нову фарсу. По мом мишљењу, тај догађај представља можда најбољи психолошки портрет садашњег Председника. Nota bene: истраживања јавног мњења недуго након патетичног жеђогладомора нису показала значајан пад популарности лидера напредњака. Другим речима, код народа такве ствари пролазе.

Током изборне кампање Николић је обећао да ће расветлити наводну велику крађу гласова у првом кругу избора. Ни од тог обећања на крају није остало ништа. За то време напредњаци поново бележе стални раст поверења у народу.

Тако дакле, једна лаж сустиже другу, све док се тај дугачки низ не стопи у једну велику, масну лаж, која постаје синоним за политику напредњака. Зашто би онда говор у УН био изузетак? „Па, сви политичари лажу“, гракнуће на овом месту томисти. Неки мало мање, неки мало више. У реду, тада на страну све изјаве, и прошле и садашње. Res, non verba – дела, не речи – говораху стари Латини. Нека барем за трен то постане методолошки кредо критичке јавности када је реч о оцени политике напредњака. Шта је, дакле, напредњачка Влада Србије до сада учинила за страдални народ на Космету? Постоји ли макар један потез напредњака (закон, уредба, акција, иницијатива, стратегија) који доприноси опстанку јужне покрајине у уставно дефинисаним границама Србије? Шта је учињено за слободу медија? Да ли ће се нешто предузети да се законски барем ограничи медијски терор свеприсутних антисрпских невладника попут Кандићеве, Бисерко, или разних Сарапа? Шта се предлаже за ревитализацију руинираног судства? Како ће то економију спасавати Млађан Динкић, коме су на захтев западних господара као доказаном пироману навукли униформу ватрогасца? И тако даље. Заиста, по плодовима њиховим познаћете их.

Међусобно препознавање једног дела народа и државника што плачући напушта позицију првог човека своје странке довело је до инсталирања власти која нажалост наставља државну политику Демократске странке. Често помињана „патриотска обланда“ је пре израз слепе вере присталица напредњака, али и заточника лукративне фантазмагорије познатије као Пројекат напредњаци, него било која изјава или поступак врха СНС. Оптимисти још увек очекују онај први превратнички потез, који ће нас најзад демантовати и доказати да напредњачка врхушка може понудити нешто суштински другачије у односу на њихове неуспешне претходнике из Демократске странке.

Што се мене тиче, међутим, од напредњака не очекујем баш ништа. Чврсто наиме верујем да њима идеално пристаје чувена мисао Валтазара Богишића „Што се грбо роди, вријеме не исправи“. Јер, шта би на њиховом месту учинио Војислав Коштуница? Једноставно би прогласио завршетак фамозног европског пута Србије. И следећег јутра сунце би као и увек изашло (на истоку, а не на западу, како нас годинама убеђују агенти утицаја Империје). И не бисмо се пробудили под тепихом америчких бомби. Ни тог, ни наредних дана. Па ни економска катаклизма не би била ништа већа него што је данас. И Србија би напокон, после толиких деценија, добила прилику да се окрене видању сопствених рана. Но, у томе и јесте разлика између једног честитог политичара осуђеног на опозиционарство и гомиле превртљиваца и шампиона демагогије који су гласовима великог броја грађана данас на власти.

Advertisements

О Стефан Душан

Књиге су хладни, али поуздани пријатељи.
Овај унос је објављен под Колумна и означен са , , , . Забележите сталну везу.