Парада срама и будућност Србије

Вест да је Влада Србије донела одлуку о забрани одржавања овогодишње Параде поноса није била неочекивана. Суштину ове одлуке видим у бојазни власти да би тај догађај и евентуални сукоби на улицама Београда могли да пољуљају популарност новог режима. Ако изузмемо странку Драгана Марковића Палме, остале партије које чине ову Владу заправо немају изграђен став према Паради, из простог разлога што се у Србији политика већински доживљава као језуитска технологија освајања и остајања на власти. Као што видимо, вирулентни аморал технократског схватања политике, чији моћни расадник је Демократска странка, веома ефикасно се проширио на њене наследнице. Парада је стога, попут других сродних тема, за многе српске политичаре потпуно небитно питање.

Већина људи ће се сложити да је сексуална оријентација приватна ствар сваког појединца која логично треба да остане између четири зида. Чему онда парадирање? Као и друге антипородичне и друштвено погубне појаве (попут радикалног феминизма) и тзв. геј активизам стиже нам са Запада. Најпре морамо поставити питање да ли је заиста реч о угроженим људским правима овог дела популације. Да ли је некоме познат случај да хомосексуалац није добио посао у Србији због своје сексуалне оријентације? Или да је неко изгубио посао из истог разлога? Чињеница је да два мушкарца који се љубе на улици могу добити батине. Но, вероватноћа да ће управо ова двојица налетети на хулигане није већа од оне да ће се то десити особи која на улици носи обележја неког популарног фудбалског клуба. У оба случаја реч је о насиљу које се мора осудити. Међутим, ако изузмемо могућност изненадног блиског сусрета са батинашки расположеним уличним групама, којима је иначе место иза браве, поново се враћамо на питање: о којим наводно угроженим људским правима је реч?

Процеси који су увелико у току у појединим земљама Запада пружају нам одговор на ово питање. Крајњи циљ геј лобија је легализација истополних бракова и, коначно, могућност усвајања деце. Једном када нека мањинска група постане политички доминантна неће јој бити нарочито тешко да ова питања протури све до нивоа наводно угрожених људских права. Тако и долазимо до (скривених) циљева парадирања. У сада већ давном тексту др Срђа Трифковић прецизира:

Краткорочни циљ несуђене геј параде у Београду био је тријумфално и изазовно освајање политичког простора као метафора за намеравано господарење културним простором. Дугорочни циљ пак јесте револуционаран: да се земља Србија, која је духовно, морално, економски и демографски ионако ослабљена до крајности, радикално преваспита у складу са идеолошком матрицом западног постмодернизма, по мери и укусу идеолошких бојовника који су тај посао на Западу добрим делом већ обавили.

С обзиром на напред образложену прагматичност власти која заправо стоји иза одлуке о отказивању овогодишње параде, уверен сам да ће поменути идеолошки бојовници на крају постићи свој циљ и да је само питање времена (или календарске године) када ће та парада бити одржана. О томе сведочи и изјава Председника Србије Томислава Николића како следеће године Влада неће моћи да, под изговором да је угрожена безбедност, забрани одржавање те манифестације. Николић је објаснио да би, да парада није забрањена и да је постојала опасност да њене учеснике неко нападне, он био на челу колоне.

Не сећам се да се Борис Тадић, чувен по бројним малоумним и усташоидним изјавама из његовог државничког периода, икада трсио да стаје на чело ове колоне веселника. Напротив, у први план је избацивао сопствене корисне идиоте, попут ноторног Саше Јанковића, наводног Заштитника грађана Републике Србије. Но, и овога пута се показује да је Борис добио наследника баш по мери Запада. Зар је онда чудно што је ЕУ честитала Томи Николићу победу на председничким изборима три сата пре затварања бирачких места? Стога је и на овом месту прилично тешко бити оптимиста када је у питању будућност Србије: уместо простог избављења државе од жуте пошасти и њених разнобојних модификација, бројним гласовима неуких, заведених и томозаљубљених бирача на мајским изборима та будућност је додатно поткопана.

Advertisements

О Стефан Душан

Књиге су хладни, али поуздани пријатељи.
Овај унос је објављен под Колумна и означен са , , . Забележите сталну везу.

4 реаговања на Парада срама и будућност Србије

  1. У оквиру тзв. Параде антифашистичког поноса у Новом Саду у колони су били и представници ЛГБТ популације који су поносно вијорили своје заставе…

    • Мене овде фасцинирају две ствари: (1) све што долази са Запада глорификује се без икакве упитаности о стварној вредности увезене робе и (2) изабрани представници народа желе да постану предводници манифестација које Србију уопште неће учинити бољим, толерантнијим и срећнијим местом на свету; тиме они поново показују да им до интереса народа заправо није стало.

      • Зашто Вас нема у последње време?
        ОСТАЈТЕ у здрављу!
        Срдачно,
        С.Трифуновић

        • Понекад ваља стати на лопту. Као што видите, ништа ново се не дешава. Нажалост, оно што смо одавно најавили у неким текстовима сада је наша реалност. Хвала на интересовању 🙂 Пуно поздрава!

Затворено за коментаре.