Горак укус издаје или зашто избори не могу решити ништа

IzdajaСкоро две године након првог у низу чланака у којима сам Тому, Алека и њихову дружину унапређених издајника сврстао у окосницу окупационе номенклатуре, раме уз раме са тада владајућим Тадићевим демократама, већи део данас поприлично разљућених коментатора на националној блогосфери дошао је на исто становиште. Помало касно, зар не? Издаја увелико ескалира и Србија доживљава нова понижења равна онима из Борисовог периода.

Обичном човеку било је тешко да прихвати управо то: Запад је своје људе брижљиво распоредио по свим кључним странкама у Србији. Уосталом, није ли то свет који је изумео знамениту мисао „никад не стављај сва јаја у једну корпу“? Логично је онда да се и сами придржавају тог савета.

Урушавање Србије започело је чином изручења бившег председника, те политичког и војног врха државе хашкој инквизицији. Јасно је да вишегодишња мека окупација земље не може почивати само на кадровима једне странке. Феномен је свакако знатно сложенији. Кључни тактички продор Запад је ипак начинио формирањем напредњака. Након што су психолошки профили Томе и Вучића скувани у евроатлантској кухињи, схватило се да је у питању „двојац који обећава“. Првобитна идеја била је само да се разбију Шешељеви радикали. Међутим, временом се испоставило да је напредњачки двојац спреман за потпуну сарадњу. Тако су напредњаци постали нови миљеници Запада.

Кључ меке окупације лежи у злоупотреби медија те бескрупулозном телевизијском коришћењу дворских интелектуалаца који су народу представљени као независни политички аналитичари. Тако је вишегодишњим бесомучним испирањем мозга постигнута виртуелна слика пожељног политичког простора. Само оне странке које се заклињу у Јевропу могу бити саставни део тог простора. Оне пак странке које на то нису пристале – или су разбијене или су маргинализоване.

Обичан народ се у свему томе очито није најбоље снашао, те је невољно постао саучесник у једном мрачном политичком инжењерингу. Резултати гласања на мајским изборима то непобитно доказују. Гласајући за СНС, део народа је показао да прихвата људе који забијају нож у леђа своме куму и дугогодишњем пријатељу онда када му је најтеже, када је на правди Бога заточен у кафкијанском антисрпском казамату. Овде смо фокусирани само на елементарну људску етику. На људскост. Гаднија оптужба на рачун поменутог дела народа готово да не може бити смишљена. Руски филозофи су писали да је човек који не уме да види зло пред њим беспомоћан, будући да се личност кује у разликовању добра и зла, у дефинисању граница зла. Када се те границе бришу почиње деградација личности. Дакле, реч је о забрињавајућој и застрашујућој епидемији аморалности у Србији. Једна сјајна Симетићева анализа убедљиво показује да широке народне масе не могу бити изузете од одговорности и да је погрешно за сва наша страдања окривити само отуђену групу људи која се професионално бави политиком.

Данас је евидентно да гласачко тело није у стању да искорачи из оквира који су диктирани грубом злоупотребом медија. Због тога је вероватноћа да ће се окупација Србије окончати на (било којим) изборима веома мала. Преостаје тек врло танка нада да ће се десити неки нови 5. октобар, али овога пута у режији Русије.

У супротном, свеопште пропадање Србије ће се наставити, у режији њених западних непријатеља. Тако ће Ратко Младић, Радован Караџић и Војислав Шешељ бити осуђени на вишедеценијске казне затвора, или ће бити погубљени у тамници уз измишљање „несрећних случајева“. А чим се питање Космета дефинитивно затвори, приступиће се даљем територијалном комадању Србије све до њеног свођења на Београдски пашалук. Притисци на Републику Српску ће јачати све до њеног укидања. Уз помоћ српских корисних идиота (а њих никада не мањка!) ови антисрпски планови могу бити остварени веома ефикасно.

Ипак, мањина која је свесна ових опасности никада не треба да одустане од борбе за Слободну Србију. Ма колико јој све често деловало бесмислено и узалудно. Јер, само Слободна Србија може пружити неопходан оквир за свеукупни напредак њеног становништва, хуманије односе међу људима и заштиту Срба који живе ван њених граница. Стога се за почетак треба потрудити да поправимо себе и своје непосредно окружење и да покушамо да разумемо свет око нас. А нада ипак умире последња.

Advertisements

О Стефан Душан

Књиге су хладни, али поуздани пријатељи.
Овај унос је објављен под Колумна и означен са , , , , . Забележите сталну везу.

Једно реаговање на Горак укус издаје или зашто избори не могу решити ништа

  1. …И наш „горки талог искуства“ са њима!

Затворено за коментаре.