Немоћ опозиције или тачка на „i“ српског безизлаза

Figura nemoćНаше досадашње испитивање претпоставки меке окупације било је највећма усмерено ка језгру данас ескалирајуће велеиздаје. Окупирани медији и њихов декор – дворски аналитичари – истурени су у први план српског пропадања, вешто испирајући мозак пострадалог, исцрпљеног и немоћног плебса. Данас је незамисливо да било која телевизијска станица са националном фреквенцијом покрене какво питање од националног значаја, или, послужимо ли се прецизнијим речима Црњанског – да се тај корпус тема најзад разматра са једног здравог српског становишта. Исто важи за дневне новине. Таква системска медијска блокада не би била могућа да није издаје већег дела националне елите. Реч је о епохалном краху елите после вишедеценијске изложености притисцима атлантске интернационале, што је правилније назвати ратом четврте генерације (fourth generation warfare) против Србије.

Страначки израз тог националног слома лако је уочљив у скупштини: више од 90 одсто чланова некад уваженог дома припада странкама чије руководства су се одлучила за лажно блаженство „плаве пилуле“ (blue pill) и гмизање кроз свет илузија и аморала. Препознаћете их веома лако, по папагајском мантрању о „Европи која нема алтернативу“. ЕУ је њихова магична реч, „Сезаме-отвори-се!“, лозинка чијим изговарањем се постаје пуноправни члан српског матрикса, предворја свеколиког личног грабежа, у тим круговима схваћеног као „успех“. Наравно, да би се дочепали скупштинских клупа неко је морао да гласа за ове шампионе негативне селекције. То редовно чине инструментализовани гледаоци већ описане телевизије. Тако се затвара кобни српски круг меке окупације из које као да нема излаза.

Но, шта је са оних 10 одсто? Како то да опозициони перформанс испред здања Владе окупи мање учесника од броја организатора? Зашто народ ћути док Србија нестаје, и то већ годинама? Шта је са алтернативом, макар она била само улична, ако је на окупираним медијима већ не може бити?

То усмерава наш поглед ка оним (малобројним) странкама које нису непосредни беочуг издаје. Као што знамо, мајски избори означили су „сечу опозиције“, што је и био циљ великих мештара из сенке. Зато је ДСС данас једина (!) парламентарна странка која се већ четири године доследно противи приступању Србије Европској унији. Поштовања вредно. Нажалост, последња збивања показују да ова странка није успела да успешно преброди највеће искушење пред којим се нашла последњих година – однос са данас владајућим напредњацима. ДСС је дефинитивно пала на том испиту. Ако су се за предизборно кокетирање с бастардима француског обавештајца који се одазива (и) на име Морис Гордон Монтањ могле наћи речи оправдања, данас то више није случај. Јер, подршка данашњем Николићу није више само подршка човеку који је у доброј српској традицији издао свогa кума после свечане заклетве у цркви. Овога пута, то је ветар у леђа ноторном велеиздајнику на месту државника. Ма колико се спин доктори патриотске аналитике трудили, друге речи српског језика не могу успешно сублимирати фактично признање границе с парадржавом Косово и размену амбасадора, еуфемистички називаних „официрима за везу“. Зато овакви потези све више удаљују Коштуницу од здраворазумске српске позиције и уваљују га у блато окупационог мизансцена из кога нема извлачења. Осим тога, овакав „топло-хладно“ однос једне опозиционе странке према властима само повећава ионако велику конфузију у народу. Очигледна је одлука Коштунице да активно утиче на део велеиздајника, надајући се њиховој поновној промени и повратку у патриотско јато. Међутим, ту искрсава логично питање – где су међе трпљења, односно није ли увођење границе са све царином те размена амбасадора с наркодржавом већ црвена линија која је прекорачена и после које сваки дијалог с властима има контрапродуктивну ноту? Ако ниси део решења, постајеш део проблема. Другим речима, не чини ли Коштуница исту врсту грешке коју лако уочавамо кад је у питању власт? Влада се, наиме, декларативно заклиње да формално неће признати Космет, али корак по корак евидентно пристаје на фактично признавање. Поставља се питање како ће се све ово на крају одразити на популарност ДСС-а.

Узгред, свесни смо да је „неслагање“ Дачића и Николића у степену велеиздаје нова „коска“ бачена опозиционој јавности. Лопта је сада на нози тројанских аналитичара на српској патриотској сцени. А како то спиновање изгледа може се већ сагледати на конкретном примеру текста написаног у циљу подршке властима. Дакле, исти они који су Тому Николића пре избора представљали као новог кнеза Милоша, политичара који ће Србији наводно донети толико потребну дипломатску мудрост и умереност аутентичне Шумадије, данас пишу као да је време стало, као да су жути још увек власт, а велеиздајничка напредњачко-дачићевска булумента тек невина опозиција. Патриотски спин доктори су неуништиви. Све док их њихови малобројни читаоци и још ређи поштоваоци трпе.

Опозициона сцена је обезглављена. Радикали су уништени уз помоћ кртица из тајних служби. И боље је што се то десило. Јер, не треба заборавити да су данашње напредњачке узданице изашле из Шешељевих јаслица. И даље нас фрапира чињеница да су тамо готово две деценије глумили српске националисте, а данас би најрадије да пребришу гумицом тај период из своје биографије. Највећа Шешељева грешка и јесте што се својевремено окружио климоглавцима, каријеристима и превртљивцима, част малобројним изузецима. А чекање на војводин повратак из Хага личи на нову илузију која ће се бруталним потезима Империје распршити наредног јуна, или можда још раније. Преостају колико-толико активне Двери, које су се нажалост одлучиле за некакво колективистичко управљање странком у стилу некадашњег централног комитета једине нам партије, уместо да изаберу једног лидера и традиционалну хијерархијску организациону структуру, што би било знатно ближе увреженом патријархалном коду народа. Харизме једноставно нема, а без ње нема ни масовних окупљања народа. (С друге стране, један део народа, наиме онај коме припадност српству и сећање на сени безбројних покланих сународника не значе ништа, лако се окупља, рецимо на концерту Прљавог казалишта, када се у хору запева и понеки усташки хит усред Београда!?)

Анализа несумњиво бољег дела политичке сцене Србије тако не оставља много простора за оптимизам. Србији је неопходна нова елита, ослобођена окова југословенства, титоизма и покондиреног мондијализма, чврста у одбрани српских националних интереса. У данима када одбројавање до Нове године прати и друго, знатно злослутније одбројавање – до дефинитивног претварања Срба у европске Курде после наслућених завршних косовских потеза власти – преостају нам активни отпор и усрдна молитва Господу да до тога не дође.

Advertisements

О Стефан Душан

Књиге су хладни, али поуздани пријатељи.
Овај унос је објављен под Колумна и означен са , , , , . Забележите сталну везу.

4 реаговања на Немоћ опозиције или тачка на „i“ српског безизлаза

  1. Двери Вршац каже:

    део текста о дверима једноставно није тачан … (некакво колективистичко управљање странком у стилу некадашњег централног комитета једине нам партије, уместо да изаберу једног лидера и традиционалну хијерархијску организациону структуру, што би било знатно ближе увреженом патријархалном коду народа)
    организација и одлучиванје је саборно, што је најближе коду нашег народа а показало се једино успешно у кризним периодима историје …
    мало изучите тему…

    • Ни Северна Кореја нема колективно руковођење. Никада у историји вишестраначја Србију нису водила безбојна, непрепознатљива „старешинства“. Без обзира да ли је то добро или не, НАРОД ТРАЖИ ВОЂУ, а ако неко сам одустане од лидера, од људи с именом, презименом и биографијом, тај своје шансе за успех своди на минимум. Добро је веровати у неке идеје, али није добро кад руководство странке почне да размишља уместо тебе. То је идолатрија. Саборност нема везе с универзалним законитостима страначког организовања. Никад није касно, учите, читајте…

  2. Дејан каже:

    У Србији се изненада, као да је пала с неба, појавила теза о „недостатку српске елите“ као главном разлогу за наше пропадање. Где год да кренеш, шта год да прочиташ, увек се протура та теза. Ускоро ће и продавци на пијаци причати о српској елити.
    Та теза не само да је чиста будалаштина него је потпуно супротна од онога што је истина.
    Дуци је једини интелектуалац у Србији који схвата да се фашистичке вертикале (уређења) не формирају одозго на доле, већ обрнуто – прво се ствара слој малограђана који, као неминовност, на власт доводи себи сличне „шампионе негативне селекције“ (по Вашим речима).
    Дуци то објашњава у емисији „Питања и одговори“ Оливере Милетовић од 18.02.2012. која се може наћи на YouTube-у.
    Просто је немогуће превидети ову чињеницу кад имамо изврсне примере – тренутно у САД и нацистичку немачку у блиској прошлости.
    А, зашто не рећи, и у Србији.
    Чак и проф.др. Милан Брдар, сасвим сигурно један од најпаметнијих људи у Србији, сматра да се режим Бориса Тадића појавио „стицајем околности“. Значи, „стицај околности“ који је трајао 8 година, а замало да траје још 4!
    Такође ме чуди да сте Ви то превидели, јер је остала анализа стања у којем се Србија налази урађена беспрекорно на Вашем блогу.
    Сумњам да би вођа из вашег коментара @ Двери Вршац имао кога да поведе у Србији, што и сами констатујете:
    „Како то да опозициони перформанс испред здања Владе окупи мање учесника од броја организатора?“

    • Слажем се да се режим БТ није појавио стицајем околности. Тако нешто никад нисам написао. Напротив, везу између „елите“ и народа често спомињем.

Затворено за коментаре.