Злоупотреба оптимизма и опстанак, упркос свему

Svetlo na kraju tunelaЉудска потреба за оптимизмом је неисцрпна. Оптимизам је она полуга која нас одржава на површини, ма какве животне буре нас шибале. Управо свест о његовој дубокој повезаности са језгром живота увећава нашу нелагоду када видимо како се оптимизам злоупотребљава. А свеопшта криза у Србији последњих година представља идеално тло за поигравање с обичним човеком у улози пасивног медијског конзумента.

Масовно гласање за напредњаке на мајским изборима било је одлична потврда тезе да оптимизам лако може да се преметне у тврду веру. Наиме, ништа у кампањи напредњака није указивало на присуство патриотизма. Напротив, папагајско мантрање о светој крави званој ЕУ, те проглашавање накарадне Тадићеве политике добром, уз напомену да ће Тома и Voochich да је спроводе успешније од самог Бориса, јасно је осликало измењено лице некадашњих радикала. У том смислу, не разумем садашње поруке да су напредњаци „превара“. Па они су вам отворено изнели своје основне ставове, кад већ програм нису имали, а ви сте гласали за њих. Једини изузетак – ватрене пароле на митингу у Косовској Митровици – био је заправо начин да се грубом злоупотребом муке косметских Срба „овери“ изборна победа на окупираним територијама. Зашто су онда, и поред нескривене „истости“ с демократама, томисти добили толико гласова?

Одговор је јасан, премда не и једнозначан – велики број бирача помислио је да су еврофанатичне и самопоражавајуће изјаве напредњака тек вешта представа за службенике Империје. Сачекајте само да они дођу на власт и покажу своје право лице! Да, човек се у тешким ситуацијама хвата за најтању сламку. С друге стране, добронамерно указивање на зло се у трену одбаци. Оптимизам има ту особину да ни из чега може да створи „нешто“. У случају напредњака показује се да је читава ствар пука опсена, будући да смо ни из чега на крају добили једно велико ништа. Проблем је међутим што се после сваке нове обмане човек буди у све горем стању.

Сличан механизам злоупотребе оптимизма запажамо код текстова водећих спин доктора невелике патриотске медијске сцене Србије. Тако у уводнику последњег Печата Милорад Вучелић исписује прави панегирик Томи и Вучићу. Шта је овде искоришћено као супстанца за злоупотребу оптимизма? У случају Томе, то је чињеница да је фамозна Платформа, о чијој крајњој судбини можемо само да нагађамо, настала под његовим окриљем. Вучићу се пак приписује елиотнесовска борба против корупције. А да се Власи не досете, нема ни речи о граници посред Србије, са све царином. Још један јефтин спин? Не бих се опкладио да такви текстови немају веома солидну прођу, управо због насушне људске потребе да се верује у нешто, ма колико то на први поглед изгледало дубиозно.

Оптимизам по себи не може бити рђав, будући да представља основу витализма човека. Међутим, управо таква његова позиција чини га идеалним за (медијску) злоупотребу. Због тога заштиту морамо потражити у повратку рационалном у нама. Наиме, сваки пут ваља добро испитати темеље нашег оптимизма, јер свака грађевина се на темеље ослања. Ако су ти темељи трошни, решење није у одбацивању оптимизма, већ у упорној потрази за другим, солиднијим фундаментима, на којима здрав и делатан оптимизам једино може да почива. Тако опстајемо, упркос свему.

Advertisements

О Стефан Душан

Књиге су хладни, али поуздани пријатељи.
Овај унос је објављен под Колумна и означен са , , . Забележите сталну везу.

Једно реаговање на Злоупотреба оптимизма и опстанак, упркос свему

  1. Вучелић ми је био помало нејасан у том тексту. Као да је у два дијела изнио два различита става према Николићу и Вучићу.
    А поента охрабривања неутемељеног оптимизма и јесте да се он убије за наредне покушаје, да се обезвјери и разочара свако у коме је и трачак наде остао. Али оптимизам се мјери спремношћу за борбу и жртву, а не интензитетом надања у спас.

Затворено за коментаре.