После нове напредњачке издаје

Noz u ledjaБриселска капитулација је још један повод да на неки начин заокружим моју опсесивну тему о напредњацима и њиховим гласачима. Верујте, нисам нимало поносан што се практично све о чему сам писао поводом групације Вучић-Николић обистинило на тако бруталан начин. Напротив, волео бих да је свака моја реч о преумљеним радикалима била погрешна, само када би време могло да се врати и срамна издаја Србије на неки начин поништи.

Још давно пре прошлих избора наслутио сам да Тадић и његови жути престају да буду главна тема када се разматра издаја Србије. Због тога сам на глобалној мрежи често био изложен вербалним насртајима бесних напредњачких присталица. И поред тога, свој став да је другосрбијански аутошовинизам попут корова нашао плодно тло у многим српским странкама упорно сам бранио. Чврсто верујем у тезу да је трилинг ЛДП-ДС-СНС био и остао својеврсна осовина издаје. Ово не значи да су неке друге странке, попут Динкићевих УРС-а или Дачићеве СПС, остале имуне на вирус издаје. Ради се о различитим улогама које су главни играчи добили у представи званој мека окупација Србије.

Но, како сам то „знао“ да су напредњаци изабрани да буду главни беочуг издаје? Одмах да кажем, нема ту ни „видовњаштва“, нити неке софистициране интелектуалне гимнастике која би требало да мистификује тако далекосежно закључивање и уједно глорификује умне способности писца ових редова. Напротив, у својим разматрањима користио сам здраву „сељачку логику“, која је, предање казује, некада заиста била одлика широких српских маса. Овај начин закључивања се можда најбоље кристализује кроз паролу коју присталице радикала често избацују у последње време: „Томо, издао си Воју, издаћеш и земљу своју“.

Посветимо дужну пажњу том слогану. Однос према њему открива много о нама самима. Најпре једна напомена: нисам био ни члан ни гласач радикала у време кад је та странка представљала битан политички фактор у Србији. Дакле, стварање напредњака нисам ни могао осетити лично, као „издају странке“. Штавише, према поменутом догађају био сам прилично равнодушан, а још неко време после фаталне 2008. провео сам у „догматском дремежу“. Много је битније за ову тему, међутим, то што огроман број некадашњих ватрених гласача Шешељеве СРС планско рушење своје странке није доживео као издају. Већ ово јасно говори о том слоју људи. Реч је, наиме, о лажним патриотама, о руљи која је све време само тражила великог вођу кога би могла да заволи. Једном је то био Шешељ, па Николић, па Вучић… Показује се да ни то што вођа говори и за шта се залаже уопште није битно. Реч је, како сам још у тексту О популарности напредњака закључио, о својеврсној заљубљености, о потпуно ирационалном везивању за поједине политичаре. Антисрпско титоистичко наслеђе нашло је своје место у подсвести ових несрећника, у чему су се изједначили са својим љубимцима. Малограђанска светина – у се, на се и пода се! – које је изгласала напредњаке може бити погубна по Србију и у годинама које долазе. Реч је о људима који су у потпуности у власти масовних медија, а до њихових гласова долази се путем једноставних трикова, манипулација и спиновања, у чему је врховни квислинг Србије, Вучић, прави махер. Одсуство критичког мишљења снажно је изражено у овој групи. То су опасни људи, то је једна темпирана, разорна бомба у срцу Србије.

За крај, понешто о будућности.Убрзо ће уследити косовизација остатка Србије. Сматрам да ће Војводина ипак тешко пасти, јер ће се довољан број искрених српских патриота мобилисати за њен опстанак у Србији. Друга су прича, међутим, Рашка област и запуштене територије сиромашног Југа, већински насељене Шиптарима. Снаге које желе слабу Србију а крију се иза фасаде Европске уније продужиће активности на слабљењу наше отаџбине и Срба у региону. У томе ће имати помоћ како квислинга на власти тако и бесловесне руље којој нажалост нико не може одузети право да својим самоубилачким гласањем упорно урушава Србију. Русија, са своје стране, на Балкану води рационалну спољну политику изражену кроз добро познату паролу „Не можемо бити већи Срби од Срба“. За мене у тој пароли ништа није спорно, Руси не могу да дођу и гласају на изборима уместо нас. А жалосни састав српске скупштине довољно говори о томе како ми гласамо. Нека нам је Бог у помоћи!

Advertisements

О Стефан Душан

Књиге су хладни, али поуздани пријатељи.
Овај унос је објављен под Колумна и означен са , . Забележите сталну везу.