Срби: крај националне историје?

Hod po ziciИма нечег непријатног, па и мучног, у сваком оглашавању птица злослутница. Ипак, свест о томе да у случају њиховог ћутања стварност неће постати нимало ружичастија делује ослобађајуће. Стога, осмелимо се да изговоримо епохално питање које већ неко време лебди у ваздуху: присуствујемо ли почетној фази нестајања и гашења српске нације као значајног каменчића у мозаику укупне европске историје?

Три ставке пропадања

Овај историјски тренутак у Србији обележен је дубоком националном апатијом и пројектованим медијским мраком без преседана. Иза кулиса догађа се фактографско слабљење једине историјске нације са тла бивше Југославије. Најпре бележимо демографску катастрофу: Србија се сваке године смањи за око 35.000 људи, јер више грађана умире него што их се рађа. Треба ли овоме неки посебан коментар?

Друга важна ставка односи се на размере националне издаје којој присуствујемо. Да ли сте размишљали, шта је кључна карактеристика издаје чији смо сведоци? То је њена разуђеност, масовност, говорећи у размерама отуђене политичке елите. Сваки другосрбијанац, наиме, смејао би вам се ако бисте изјавили да неких 93 одсто скупштине Србије чине представници квислиншких странака. Авај, били бисте у праву! Као у време Тадића, патриотска јавност прави грешку фокусирајући се на једног човека, овог пута то је његово квислиншко величанство Вучић. Врховни квислинг, међутим, заиста је само врх леденог брега. Каква би разлика била ако би на следећим изборима победиле демократе уместо напредњака? Или, којом несрећом, Динкићеви „региони“? Или Дачићеви социјалисти? Или…? У суштини, никаква. А нисмо ни споменули Драшковића или Чеду. У томе је дубока трагедија Србије. Мека окупација, праћена незапамћеним испирањем мозга, тј. удруженим телевизијским злочиначким подухватом, предуго траје. Слуђени народ није у стању да примети страховите размере издаје његове политичке елите. Тако је ДСС данас једина скупштинска странка која још заступа интересе обичног човека, чувајући завет предака о отаџбини која није на продају. Можете веровати или не: остале парламентарне странке су у служби крупног мултинационалног капитала коме опстанак Србије није у интересу.

Трећа ставка тесно је повезана с претходном: самоубилачко гласање. Колико Срба је свесно да је читава земља (дакле, не само Космет) окупирана? Један од десет? Мучно разарање српских земаља је још један доказ да је демократија најобичнија фарса. Ако имате проблем са здрављем, обратићете се лекару. Квар на аутомобилу упутиће вас к аутомеханичару. И тако даље. За сваки проблем тражи се познавалац, специјалиста. Гласање је једини изузетак. Једнако вреди глас просвећеног и необразованог, познаваоца и необавештеног, разумног и поремећеног, паметног и глупог. Ако при том корумпирана багра коју мазохистички зовемо елитом има монопол над медијима, ето поразних резултата. Збуњеном већином необразованих успешно се манипулише. Већи део скупштине који ради против интереса сопствене земље логична је резултанта разорних процеса којима смо дуго изложени.

Дефинисање српског пораза

Како смо стигли довде, на ивицу бездана? Игор Бојков у Тексту Лекције из Србије [1] нуди специфични руски поглед на трагедију, чијег присуства неки од наших суграђана нису ни свесни:

„Да ли ће Срби бити у стању да преживе последице ове катастрофе? Хоће ли оживети онај Србима раније својствени тврдоглави непокорни дух? Да ли ће Срби у догледној будућности повратити вољу за националним реваншом својим непријатељима? Или је крај њихове националне историје веома близу, а овај некад поносни западнословенски народ чека претварање у историјску прашину, самлевену на складно подешеним млинским каменовима албанско-муслиманске експанзије и европске свеуништавајуће постмодерне?

Нажалост, изгледа да се може очекивати оно најгоре, чак при пуној свести о, према историјским мерилима, невероватној српској способности преживљавања. Непријатељ, који је на Србе навалио на прелазу 20. и 21. века, показао се много страшнијим од Османске империје. Јер Турци су у своје време Србију прегазили огњем и мачем и држали је у жестокој и потпуној потчињености читавих пет векова. Но они ипак нису успели да сломе дух народа који је све време тврдоглаво жудео за слободом. Удари савременог Запада, међутим, показали су се много страшнији: коришћењем метода политичко-психолошког рата, он је Србију релативно брзо ставио на колена, не прибегавајући „млевењу меса” налик оном које се давно догодило на Косову пољу.

Срби, као и ми Руси пре двадесет и нешто година, нису поражени војно и на бојном пољу, него у сфери моралној, духовној и психолошкој [подвукао СД]. То се показало као много погубније. Телесне трауме зацељују релативно брзо. Међутим, од последица траума у националном идентитету и самопоштовању избављење ће бити много неизвесније и нагризаће многа будућа поколења.“

Уместо закључка

Снаге које се крију иза фасаде Европске уније воде антисрпску политику, доследно остварујући своје геополитичке циљеве. Неће се они зауставити на отимању Космета. С друге стране, Србију нико не брани. Здравији део српског народа, живећи на окупираном Космету и Републици Српској, угрожен је без подршке своје онемоћале матице.

Наше перспективе су суморне. Води нас издајничка политичка класа аморалних битанги које у шаци држе њихови евроатлантски господари. Највећи издајници славе се у масовним медијима као велики „борци против корупције“. Све анкете показују њихову велику популарност, а избори их редовно доводе на власт. Тежак медијски мрак спустио се на земљу Србију. Већи део народа није ни свестан да нестајемо. Политичка алтернатива је разједињена, оптерећена сујетом и у потпуности лишена харизме. Само чудо нас може спасити.

Верујете ли у чуда?

Упутнице:

[1]    http://www.standard.rs/igor-bojkov-lekcije-iz-srbije.html Оригинални текст објављен је на руском под називом Уроки Сербии: http://zavtra.ru/content/view/uroki-serbii

Advertisements

О Стефан Душан

Књиге су хладни, али поуздани пријатељи.
Овај унос је објављен под Колумна и означен са , , , . Забележите сталну везу.

2 реаговања на Срби: крај националне историје?

  1. Srbin каже:

    Ko u cuda veruje taj cuda I stvara!

  2. „Ко пристане да будецрв, не треба да се љути када га газе“. Ниче.

    „Верујући да смо досегли до највиших спознаја геополитичке реалности, потонули смо заправо до најдубљих националних скучености и уместо епохалног подвига зацвилели историјском срамотом.“

    …Упркос томе, није готово!
    Поздрав.

Затворено за коментаре.