Медитације из буџака окупације, или како до 20%?

ZatvorЧесто се запитам да ли је трулеж свеопштег распадања државе Србије само мој свакодневни осећај, можда индивидуална слика света налик на грке плодове депресије, или пак постоји респектабилан број „сродних душа“ што слично сагледавају нашу позицију. Да ли су само мени свакодневне вести, посебно оне које се односе на кључна политичка и економска питања, налик на сажетак неке нове епизоде Зоне сумрака?

Тријумф осведочених квислинга на локалним изборима у неколико српских градова горак је показатељ стања српског народа које се тешко може назвати здравим. Феномен гласања за „победнике“, за оне који се медијски славе иако суштински делују крајње штеточински, ипак није нов. Осврт на ближу историју српског вишестраначја одвео би нас у Слобино време, када беше исто. За социјалисте се тада гласало по инерцији, верно следећи трубе Милошевићевих медијских чауша. Питање је да ли се такво гласање заиста завршило на изборима 2000. Или је стварни преокрет настао тек после фамозног 5. октобра исте године? Било како било, тада је започела ера ДОС-а коју је убрзо заменило нешто жуће доба демократа. Живимо у времену naprednjaka

То је дакле већ један солидан низ гласања са заједничким садржиоцем. Његово име је рајински менталитет. Наиме, гласа се за оне које медији на више или мање суптилан начин унапред прогласе за победнике. Није дакле важно за шта се залаже онај коме подариш свој глас. Битно је да је његова политичка делатност у медијима којима си потпуно подређен „обојена“ победничким нијансама. Тако је на последњим републичким изборима највише гласова освојила странка без икаквог политичког програма. Њен тадашњи лидер, а садашњи Председник остатака вазалне Србије, чак се хвалио тиме.

Шта нам ове медитације казују? Прво и основно, демократија је фарса. Може бити да је она заиста најмање зло. Нисам живео у доба просвећеног апсолутизма, те не могу да судим. Но, сасвим сигурно је да демократија није ништа вредније од тог најмањег зла. Такав став је потпуни опозит свему што нам на најмоћнијим медијима проповедају дежурни другосрбијански жреци. Неумерено величање демократије је најобичнија тлапња, шлагворт за све остале неистине које по правилу уследе након те уводне масне лажи. Узгред, оно што се публици саопшти после те лажи представља заправо прави задатак агената новог светског поретка.

И друго, како доћи на власт у горе описаном систему демократије гарниране рајинским менталитетом? Вратимо се на случај naprednjaka. Убрзо након што су по налогу страних обавештајних служби разбили тада најјачу српску опозициону странку, naprednjaciпостају медијски миљеници. Европски комесари за ово-и-оно редовно се састају с њима размењујући вреле љубавне поруке. Све се то будно прати и преноси хипнотисаним медијским конзументима. У времену кад убице радикала нелегално седе у српској скупштини, већ увелико треште и naprednjački радио и naprednjačka телевизија. Жути су по наредби стварних господара Србије (не)вољни саучесници у уздизању naprednjaka. Епилог је познат.

Другим речима, како ствари сада стоје, странке које се противе колонијалном статусу Србије напросто не могу доћи на власт. Можете ли замислити да, примера ради, ДСС оснује сопствену телевизију? Да постане медијски миљеник? Да се европске бирократе поломе око похвала на њен рачун? И да уз све то ова странка задржи садашњи политички курс, према коме Космет не сме да се даје ни за каква блага овога света? Не, у окупираној Србији то је немогуће.

Поука. Патриотска опозиција Србије морала би да доживи темељни „редизајн“ како би се постигао историјски успех – заједничко освајање 20% гласова и статус јаке скупштинске опозиције. Толико, наиме, постоји родољуба у земљи Србији. Више него довољно. Но, до њих није лако доћи, расути су и дезоријентисани. Тражи се знатно одлучнији наступ опозиционих лидера, уз напоран рад на терену, уместо издавања јалових „принципијелних“ саопштења. Траже се личности, уместо сакривања иза којекаквих „старешинстава“, да не замере уважена манастирска братства. Потребно је оснивање опозиционе кабловске тв станице за какав-такав медијски пробој. Хм, да ли је ово последње уопште могуће? Last but not least, само јединствена листа свих који се противе издаји Србије, тј. њеном приступању трулој и непријатељској ЕУ, имала би некакве изгледе. Но, за све наведено потребни су неки другачији опозициони лидери…

Продужи ли пак са досадашњим начином рада, српска патриотска опозиција неће имати никакве шансе на било којим изборима.

Advertisements

О Стефан Душан

Књиге су хладни, али поуздани пријатељи.
Овај унос је објављен под Колумна и означен са , , . Забележите сталну везу.