Изроди као професионални политичари

Noz u ledjaНеће бити епохално откриће ако на овом месту устврдимо да Чедомир Јовановић не воли српски народ, из кога је, држимо ли се записа из књига староставних, и сам потекао. Не пребројавамо крвна зрнца. Чеда не воли српски народ. Он га презире.

Основни постулати толеранције налажу нам да свакоме алалимо његова уверења и осећања, била она у области љубави или пак мржње. Неспорно је, дакле, право грађанина Јовановића да мрзи и презире кога год пожели.

Спорно је овде нешто друго.

Одлука да се професионално бавиш политиком у средини коју не волиш, у којој се осећаш непријатно и коју би, само да је праве прилике, радо заувек напустио, заслужује осврт.

Политика је, према Википедији, „начин и манир доношења одлука групе људи“. У ширем смислу, појам се односи на готово све врсте узајамних дејстава у друштву. Политика је и процес и метод стицања и одржавања подршке јавности, односно стицања политичке моћи.

Пажљиво ишчитавање претходног пасуса уверава нас да је политички ангажман у невољеном окружењу парадокс par excellence. Зар не би било много логичније, размишља наивац, да се, сасвим супротно учињеном, дигне сидро и заувек отперја у пожељније делове земног шара?

Међутим, Чедин професионални пут далеко је од необјашњивог. Свршени драматург без дана правог радног стажа, наиме, проналази начин да политику претвори у исплатив бизнис и средство за остварење већ пословично лагодног живота. Па чиме би се тај иначе бавио?

Разуме се, да би се политика тако претворила у лични бизнис неопходна је и одговарајућа доза аморала, чега вођи ЛДП-а свакако не мањка. Тако се сумњив новац, махом антисрпског порекла и усмерења, с разних страна света слива право у Чедине џепове.

Да ова прича уопште није усамљена, већ је, напротив, својеврсна парадигма овог друштвеног тренутка, сведочи нажалост готово читава српска политичка сцена. Она је препуна људи који се стиде свог српског порекла. Хтели би да искоче из своје коже. А изабрали су управо политику за животни позив. Да ли је потребан бољи пример од Александра Вучића, тог савременог лажног цара Шћепана Малог?

Политичка сцена Србије је гадна каљуга и стециште разноразних битанги, решених да сопствене џепове напуне на грбачи српског народа. Челни људи у српској политици, који би требало да предводе и буду за пример, најобичнији су лупежи, уљези и шибицари. Отуда и жестока криза, која већ више од две деценије разара само ткиво државе и народа, има своје логичко објашњење.

Када би већи део заблуделог народа постао свестан ове колико једноставне толико и непријатне истине, били бисмо ближи избављењу из осмог круга пакла у коме се налазимо због моралног и духовног пада оних које зовемо елитом, те наивности и опаке непросвећености широких народних слојева.

Advertisements

О Стефан Душан

Књиге су хладни, али поуздани пријатељи.
Овај унос је објављен под Колумна и означен са , , , . Забележите сталну везу.