Избори 2014: зашто ће Срби поново масовно гласати за сопствене џелате?

Увод

Неповољни догађаји и трендови непрекидно се смењују с новим националним понижењима, те стога није тешко бити ефикасан пророк у данашњој Србији. Тако сам још септембра 2012. написао да је „вера у напредњаке коју исказују њихове присталице (је) дубоко ирационална: било каква нова непочинства њихових идола неће натерати ове људе да промене став. Цунами малограђанштине који је напредњаке довео на власт озбиљно прети да потопи српску будућност. Излаз се не назире“. Истог месеца прогнозирао сам потпуну пропаст демократа „у блиској будућности“. Сведоци смо да се оба предвиђања остварују: напредњаци никада нису били јачи и поред катастрофалне и издајничке националне политике вођене у међувремену, а ДС с друге стране доживљава масовно осипање чланства и потпуно заслужени крах.

Избори који долазе неће донети никакве стварне промене. Штавише, они ће представљати својеврсну легализацију издаје отаџбине која се формално одиграла потписивањем тзв. Бриселског споразума, крупног корака у правцу признања самопрокламоване државне независности косметских Арбанаса. У том смислу „мартовске изборне иде“ биће нови негативан тас на ваги српске историје. Ако је до ових избора могло да се говори како су претходни били само плебисцит против Тадићевих жутих, како су гласачи напредњака на тим изборима „преварени“ (никада нисам веровао у ту алиби причу), нови избори неће оставити никакве недоумице. Народ ће поново масовно гласати за издајнике Србије. За сопствене џелате у лику Српске напредне странке. Зашто ће српски бирачи тако гласати? Одговор на то питање налази се у наредним редовима.

Медијски мрак

Док је у време Милошевића било опозиционих гласила, у Вучићевој Србији сви главни медији раде за власт. О јадном стању штампе сведочи и недавно објављени уводник Љиљане Смајловић у некад угледној Политици. Маниром каквог искусног портпарола у тексту под називом Осећај за снег, насталом поводом наводне спасилачке акције код Фекетића, исписала је ова новинарка панегирик Вучићу, поредећи га чак са Рузвелтом. „Покренуо је“, вели глодурка за ППВ-а, „политички земљотрес и срушио жилаво увезан естаблишмент, а уместо владајуће класе на сцену извео неке нове политичке снаге, дуго држане далеко од политичке трпезе“. О чему прича ова жена?

Изузеци међу медијима и њиховим посленицима су маргинализовани. Реч је о појединим локалним телевизијама и емисији Оливере Милетовић, која је некада ишла једном недељно. Сумњам да ће је уопште бити у предизборном периоду. Најбољи српски часопис, Геополитика, нема велики утицај, јер га чита мало људи. Уосталом, само телевизија је битна у земљи Србији.

Медијски мрак је изузетно важна ставка за одржавање невероватног парадокса: народ масовно гласа за издајнике сопствене земље. Разуме се, без изузетног садејства с осталим факторима о којима пишем у наставку, медијско једноумље не би било толико страшно.

Само телевизијски канал који би имао националну покривеност и (про)руски капитал иза себе могао би донети преко потребне промене. Бојим се да смо далеко од тога.

Образовна структура становништва

Сваки пети грађанин Србије нема завршену основну школу, а свега 6,5 одсто становништва је завршило факултет. Да ли необразован човек може да разуме сопствено окружење, укључујући многобројне замке које му подмећу политичари? Питање је реторичко.

То је један од кључних недостатака тзв. демократије какву данас имамо: подједнако вреди глас зналца – човека који је године и деценије свог живота посветио образовању и раду на себи – и незналице без основне школе. Ови потоњи се иначе лако препознају по тврдој уверености како баш они све знају и схватају. Није тешко открити их ни када остављају коментаре преко Интернета. Образован човек, напротив, добро познаје сумњу и разуме сву дубину Сократовог Знам да ништа не знам.

Етичко понашање, шта то беше?

Разуме се, медијски мрак и рђаво образовање бирача нису потпуно образложење за резултате гласања који од избора до избора Србију упорно вуку у понор.

Народ је морално посрнуо.

Управо зато се гласа за највеће битанге међу нама, за моралне ништарије којима ништа није свето. Глас за те ниткове у симболичком смислу не значи ништа друго до исказ типа „и ја бих могао да заријем нож у леђа сопственом куму, у тренутку када би му било најтеже у неравноправној борби против заједничких непријатеља“. Морално зло на власти на тај начин је тесно повезано са свеопштим моралним падом у народу.

Јалова опозиција као прави показатељ стања народа

Ништа се не може замерити онима који се гласно питају „а за кога да гласамо?“. Поновни излазак опозиције у три колоне (што ће вероватно радикале и дверјане оставити испод цензуса, а неких 5-9 одсто чистих патриотских гласова силом Д’Онтовог система прелити у табор напредњака и њихових сателита, док ће ДСС напабирчити који глас изнад цензуса) није изненађујући.

За разлику од оних који се упуштају у јалове полемике лицитирајући ко је више а ко мање одговоран за такав исход, нудим радикално другачије образложење садашње неслоге у опозицији.

Лош смо народ.

Наша немоћ да се одупремо злу које нас окружује неодољиво подсећа на Други светски рат кад се српство поделило на безброј фаланги које су се међусобно немилосрдно таманиле. Потпуно ирационално. А поред захукталих геноцидних сусједа елементарно национално јединство тада је било неопходно за голи опстанак.

Лоши смо, дакле. Када то кажем, свакако немам у виду другосрбијанску дефиницију „кривице“ Срба. Наиме, Срби, супротно бројним исконструисаним оптужбама, нису били рђави према народима у окружењу. Они су традиционално лоши према себи. Ко ће коме ако не свој своме? Несносна снисходљивост према странцима је истакнута национална особина. Истовремено, према другим припадницима нашег народа понашамо се крајње бахато. Овакав третман странаца и „својих“ за мене је убедљиво најружнија српска особина. А забијајући главу у песак нећемо је искоренити.

Због тога, кад размишљамо о разједињеној опозицији, имена нису важна. Овакав исход је потпуно закономеран и уклапа се у историју српског пропадања, посебно у прошлом веку. Неслога у опозицији представља садашњу меру способности за отпор српског народа. Другим речима, немоћни смо.

Закључак

Медијски мрак, необразованост, заборав етике и моралности, бахата и издајничка власт и разједињена опозиција као израз опште немоћи народа, то су фактори који дефинишу садашње тужно стање Србије. Напредњаци стога могу освојити и преко 50 одсто посланичких места.

Србија се убрзано креће ка потпуној пропасти. Опасност да се српски народ приближава моменту после кога више неће бити могућ његов опстанак, после кога више неће постојати ни држава са његовим националним именом, врло је реална. По свему судећи предстојећи избори са убедљивом победом модерних издајника Србије – напредњака и њихових бројних сателита – биће још један корак на том кобном путу.