Одлазак сујетних кочничара као шанса за опозицију

Када се слегне прашина изазвана трагикомичним метежом у ДСС-у, обележеним „принципијелним“ одласком Коштунице и његове екипе, биће лакше проценити стварне домете српске опозиције у настајању. Епохална српска криза ствара утисак да су силе деструкције толико снажне и свеприсутне да ниједна институција не може опстати, штавише и они појединци, за које бисте руку у ватру могли ставити, морају на крају да се повију, сломе и прикажу своје најружније лице.

Једно је сигурно: досадашњи ДСС није ваљао. Да јесте, некако би се већ дочепао српске скупштине. Два су разлога за неуспех ДСС-а: персонални и идеолошки. Без сумње међу њима постоји чврсто прожимање, јер је идеологија одувек производ људског фактора.

Иако је пре изборне скупштине странке упутио писмо у коме апелује да се поражени кандидат за председника обавеже да после страначких избора неће напустити странку, Војислав Коштуница је сâм напустио ДСС. Тиме је постало јасно да је његова „неутралност“ поводом избора првог човека странке била лажна. Његов кандидат био је поражени Милош Алигрудић. Сем тога, тим потезом Коштуница ће невољно дати за право многим својим критичарима: повређена сујета није се више могла сакривати. Постало је очигледно да су Коштуница и група његових некритичких следбеника чинили окоштало језгро партијских бирократа, које је онемогућавало било какав успех странке. Због тога та странка с њима на челу напросто није имала шансу за васкрснуће.

У тесној спрези с претходним разматрањем стоји фамозни концепт политичке неутралности Србије. Слутим да је најобичнија људска сујета заслужна за претварање те неоригиналне идеје у својеврсно јеванђеље поменуте групе политичара. Не спорим да неутралност садржи у себи идеал племенитости и патос романтичности. Но, само једна строго рационална анализа може осветлити стварни потенцијал те идеје.

Данашња Србија напросто не може бити неутрална. Не дозвољавају јој то. Швајцарској [*] дозвољавају, Србији не. Време велике Титове Југославије, када је Западу било изузетно стало до својеврсног геополитичког тампона према комунистичком блоку, неповратно је прошло. Савремена светска политичка и безбедносна архитектура намеће другачија правила и структуре. Зашто би, ширећи се агресивно према границама Русије, НАТО дозволио „џеп“ у виду потенцијалног руског савезника у својој позадини? Чак и када би се то десило, малена земља која пригрли неутралност обавезује се заправо на беспомоћност у било ком будућем војном сукобу. Сетимо се да је Београд својевремено имао статус „отвореног града“, што није спречило Хитлера да га сравни са земљом. И молим вас, немојте ми само причати како западни војни савез „није Хитлер“.

Уосталом, данас у српској спољној политици на делу имамо нешто у суштини слично ономе за шта се Коштуница залаже. Наравно, неупоредиво боље би било следити Војин предлог и одустати од придруживања непријатељској Европској унији. Но, ако то наводно придруживање схватимо као оно што заиста јесте, као обичан фолклор потребан Унији за меку контролу марионетских политичара и изигравање цивилизатора злосрећног Балкана, те сагледамо плодове напредњачке политике „и ЕУ и Русија“, видећемо да неутралност земљи не доноси ништа добро. Србија пропада на свим пољима и то само крајње заслепљен човек не види. Западне земље се, својевременим учешћем у бомбардовању, те признавањем независности самозване државе косметских Арбанаса, залажу за територијално комадање Србије. Ни окретање Западу, ни придруживање његовим војно-безбедносним или политичким структурама, не би донело преокрет у таквој антисрпској политици, ма колико нас домаћи шампиони самомржње уверавали у супротно.

Поред наведеног, „неутралност“ не носи никакав емотивни набој, па је у смислу политичког маркетинга то неупотребљив појам. Народ каже, „нит’ смрди нит’ мирише“. Није чудно што је идеја која изазива само равнодушност доживела неуспех на изборима.

Право питање је заправо – шта је алтернатива? Шта је алтернатива политичкој неутралности? Од тог питања можда и треба започети сваку ваљану анализу могућих праваца српске спољне политике данас.

Супротно ономе што Владета Јанковић тврди у ауторском тексту у „Политици“, Србија није суверена држава. Србија је чланица УН, ерго Србија је суверена, а сувереност је „старија“ од неутралности, пише Владета, глумећи још једног „неутралног“ и лично незаинтересованог учесника у деесесовским изборима, да би убрзо и сâм напустио странку незадовољан њиховим резултатима. Којешта! Доказа да овом земљом de facto управљају западни амбасадори има на претек. Због простора поменимо само последњи случај са пуштањем шиптарских хулигана да присуствују фудбалској утакмици Србија-Албанија, на интервенцију појединих западних амбасадора. Сличних понижења има на сваком кораку. Напослетку, око 15% територије Србије је окупирано. Упоредимо сада те чињенице са дефиницијом суверенитета, која подразумева потпуну власт владара, државе или народа на сопственој територији, али и независност такве власти у односу на било коју спољну власт.

Обавештени читалац на овом месту може упутити примедбу везану за суверенитет других држава. Тачно је, „десуверенизација“ је глобални феномен који се нипошто не дешава случајно. Тренд системске припреме терена за будућу Светску владу већ дуго је на делу. Можда су још само нуклеарне силе у правом смислу речи суверене државе. Но, разлика између Србије и, рецимо, Чешке, је евидентна: само Србију територијално комадају. Ако ни због чега другог, због тога не можемо пристати на такво стање. Најзад, борба за суверенитет у складу је са вековном традицијом српског народа, у организованом виду од Карађорђа наовамо.

Дакле, управо је суверенитет она магична реч из које на здравим и одрживим основама природно израста конкретна спољнополитичка стратегија. У питању је борба за територијалну целовитост Србије и за основно право српског народа да се развија као равноправни члан светске заједнице народа. Та борба могућа је само ослањањем на велике силе које подржавају суверенитет малене Србије. То нас доводи до Русије.

Санда Рашковић Ивић је, избором суверенитета уместо јалове неутралности, направила изванредан искорак из догматске баруштине у коју је ДСС била увучена вољом своје бивше врхушке. Санду не треба да обесхрабри срамно напуштање брода који тоне од стране појединих оснивача ДСС-а. Напротив, ову ситуацију треба схватити као одличну могућност да се најзад формулише ваљана опозициона политика. Без обзира на извесни недостатак политичке вештине, видљив у појединим новинским интервјуима, Санди треба пружити прилику, а време ће показати да ли ће она успети да је искористи.

Једина (каква-таква!) шанса за опстанак и опоравак Србије је најшире окупљање странака, удружења и истакнутих појединаца око будућег суверенистичког блока. За успех такве иницијативе потребно је пре свега лишити се сваке сујете. Тежак је то услов за уистину штеточински менталитет садашње српске политичке класе, али први корак у виду одласка групе сујетних кочничара из ДСС-а – већ је направљен. Сада је на потезу Санда Рашковић Ивић.

[*] – Швајцарска неутралност се често погрешно доживљава. Швајцарска је политички и културолошки део Запада, што ће на сваком кораку потврђивати придруживањем политици санкција према непоћудним земљама , каква је рецимо била Милошевићева Србија.