Лажни људи: оглед о вучићевцима

NaprednjaciЛажни људи, мисле зло

лажна си и ти, плава дјевојко

Владо Георгијев

 

„Ово никад није било“, рече ми старац. „Никад гори људи нису владали Србијом.“ Поглед ми склизну ка телевизору. Први човек српске владе управо улази у скупштинску салу. Френетични аплауз његових страначких поданика одјекује, чини се бескрајно, не слабећи ни тренутка. Камера на трен открива егзалтирана лица посланика, страсно посвећена безумном подаништву. Клепетање шакама је ионако есенција њиховог посла. Ни српски Ким Ил Сунг не скрива задовољство. Разобручена воља за моћ остварила је најзад један дечачки сан: Алек је постао обожавани вођа. Старик ме тада упита: „чему аплаудирају ови несрећници…?“

Романтични наратив о Александру Вучићу који је наводно „био српски националиста“, да би се преко ноћи позитивно „променио“ и доспео на дијаметрално супротну, грађанистичку позицију, поодавно је опште место сервилних медија. С правом уплашени за своја радна места, слепо следећи диктате политичке коректности, наши новинари нису у стању да на прави начин преиспитају биографију новог српског главара. А колико год било разумљиво што је другосрбијански део Вучићу ненаклоњене блогосфере, типа Телепромтера, радо пригрлио причу о наводној Алековој промени, вазда правећи злобне излете у радикалску прошлост премијера („једном радикал, увек радикал“), толико нема оправдања када родољубива гласила упадају у исту замку.

Док је био радикал, Вучић је не трепнувши могао да изјави и ово, тражећи главе стотину муслимана за сваку српску. Национализам, према изворној француској дефиницији, представља приврженост сопственом народу и држави. Нико ме не може убедити да изјаве попут горње испољавају национализам, илити љубав према свом народу. Силеџијско понашање, улични шовинизам и изнад свега агресивни примитивизам, које је у тој својој фази пословично приказивао Вучић, говоре много више о једној структури личности, него о било каквим постојаним убеђењима. У том смислу, погрешно је раног Вучића називати и шовинистом, а камоли националистом.

У својој напредњачкој фази, пак, све у шта Вучић наводно верује дијаметрално је супротно његовим младалачким идеалима. Тако из многих његових изјава провејава уверење да је српски народ заточеник митске свести, слављеник сопствених пораза, сумњивих радних навика. Нема ни помена о постојању спољног (геополитичког) непријатеља, те народ сâм сноси кривицу за све рђаво што му се десило. Штавише, сасвим на трагу савремених германских окупационих диктата, потребно је мењати свест српског народа, мисли данашњи Вучић. Дакле, све је усклађено са другосрбијанским, родомрзачким дискурсом, који, спонзорисан извана, попут гангрене разједа меко ткиво српске културе. Некадашњи Вучић није подносио Европску унију. Данашњи је, гле, највећи еврофанатик. И тако даље, подужи списак „промена“ допуните сами.

Да ли очевидна разлика између некадашњих и данашњих ставова рефлектује истинску промену у мишљењу? Да ли се можда Вучић заиста преобратио и сазрео у процесу индивидуације? Супротно од владајућег наратива, убеђен сам да је Алек увек суштински исти и да нема ни говора о стварној промени. У чему је он то исти? Док његову рану фазу одликује лажни национализам, данашњу фазу карактерише повлађивање свему што собом доноси малигни дух меке окупације, јер је то убедљиво најлакши начин да се што дуже буде на власти. Дакле, и данас је лаж оно што најбоље дефинише Вучића.

Да ствар буде неупоредиво занимљивија, а прича о „промени“ у исти мах много неубедљивија, не ради се овде само о једном човеку. Сличну промену и просветљење је наводно доживео и Томислав Николић, па и бројни бивши функционери и чланови Српске радикалне странке, данашњи напредњаци. Можемо мирне душе у ову причу укључити и бројне напредњачке (бивше радикалске) гласаче. Дакле, сви су они били искрени националисти, да би данас постали искрени родомрсци? Па шта је то онда, можда колективно преобраћање, као у каквом архаичном религиозном култу? Не бива, пријатељи. Велим вам поново, нити су они ономад били искрени родољуби, нити су данас искрени родомрсци. Препознали смо их тако у њиховој окошталости, они су просто – људи лажи, лажни људи. Док вучићевци лажу све гласаче, њихови бирачи лажу сами себе.

Али то што су вучићевци лажни никако не значи да нису опасни по ово друштво. Напротив! Реч је, како старина с почетка текста натукну, о најгорем талогу српског народа. У питању су људи који улазе у политику и странку искључиво ради решавања сопствених егзистенцијалних питања, док их за судбину народа и Србије уопште није брига. Људи су то без икаквих чврстих моралних уверења и идеолошких ставова, да част и не спомињемо. А чињеница да данас добијају велики број гласова на изборима не говори ништа добро ни о њиховим гласачима. Велеиздаја коју је Вучић починио стављањем потписа на тзв. Бриселски споразум показује да је данас у Србији баш све на продају. Докле ће нас владавина вучићеваца довести, видећемо. Једно је, међутим, сасвим извесно, за све народе и за све епохе: владавина лажних људи ништа добро донети не може.

Advertisements

О Стефан Душан

Књиге су хладни, али поуздани пријатељи.
Овај унос је објављен под Колумна и означен са , , . Забележите сталну везу.