Недораслост српског премијера је свакодневно уочљива и лако доказива чињеница, добро позната обавештеном и објективном читаоцу. Постоје, међутим, и такви догађаји који имају особину својеврсног лакмус папира, с обзиром да додатно подвлаче премијерову неспособност и издајничку зависност његовог деловања од западних амбасада. Један од таквих догађаја је и посета Едија Раме.
До посете албанског премијера никако није смело да дође. Да је Србија суверена држава, да њено руководство заиста ради у корист свога народа, ниједан провокатор с мангупским манирима не би био позиван у госте. Међутим, у држави којом управљају западни амбасадори уз само незнатну аутономију челника режима, догађа се управо супротно.
Арбанаси су заклети, вековни непријатељи Срба. О томе сведочи њихово понашање током турске окупације српских земаља, за време оба светска рата и за време бруталне агресије НАТО на Србију. Ни мирнодопски периоди нису представљали изузетак, већ су брутална непријатељства према Србима и Србији само настављана. Етничко чишћење на Космету спровођено је деценијама, уз најгора зверства.
Неко ће рећи, па и Немци и Французи су били вековни непријатељи, а погледајте их сада. У реду, али за попуштање, за побољшање односа, неопходна је добра воља обеју страна. Иза међе наших комшија Арбанаса такву вољу нећете пронаћи. Напротив, примери новијих непријатељстава и безобразлука су заиста многобројни, поменимо само недавну провокацију са дроном на фудбалској утакмици. Да ствар буде незгоднија, коловођа је био нико други до брат албанског премијера, иначе амерички држављанин, Олси Рама.
Посета је, дакле, мимо логике елементарног националног достојанства, ипак реализована. Као што се могло и морало очекивати, Рама је и ову прилику искористио за нову провокацију и понижење Србије. Заједничку конференцију за новинаре с Вучићем, маниром неотесаног гилиптера, искористио је за промоцију независности самопроглашене државе косметских Арбанаса.
На Србију се насрће махнито. Није случајно што се то дешава баш сада. Ради се о добро познатом психолошком механизму, који се у сличној форми може запазити и у дивљини: лешинар напада тек када осети да је његова жртва довољно слаба и беспомоћна. Вучићева Србија је слаба држава, јер је предводи бескрајно неспособна, отуђена и аморална, марионетска власт.
Изнервирани Вучић на конференцији за штампу изјављује да „није очекивао“ такву провокацију Раме. Мада му иначе ништа не верујем, биће да ова његова изјава ипак одговара истини. Сви смо, иначе, очекивали неку нову провокацију албанског лидера. Сви, осим „нашег“ премијера, онога ко је по Уставу задужен управо за бригу о отаџбини.
Стога искључиву одговорност за најновије понижење сноси Вучићев режим, који је под притиском Запада дозволио посету доказаног непријатеља Србије.
Тако се још једном на делу показује апсолутна некомпетентност и недораслост Александра Вучића функцији коју има. Он, скупа са свим његовим службама, није способан да предвиђа збивања. Никада у Србији није постојао толики јаз између огромних претензија (и популарности!) једног политичара и његових скромних способности и достигнућа.
Србију под вођством Александра Вучића неминовно очекују бројна нова понижења. По механизму који сам описао, на Србију која нема правог домаћина, која је на коленима, зинула је и ала и врана. Имајући у виду да овакву власт у свим истраживањима јавног мњења подржава готово 50 одсто испитаника, да та власт има опробане механизме анестезирања грађана путем скоро апсолутне контроле медија, црно нам се пише.
Живот је непрестана борба, стога је и борба за слободну Србију једна манифестација живота. Не сме се никада одустати од те борбе, премда у овом тренутку, на основу свега наведеног, напросто нема места превеликом оптимизму.
stefandusan 