Повратак Шешеља или ближи ли се журка мишева крају?

MiseviВојислав Шешељ се после дванаест дугих година вратио из Хага. Његова јуродива појава никога не оставља равнодушним. То ствара плодно тло за обе врсте претеривања, било на једну (белу), или на другу (црну) страну. Покушаћу зато у наредним редовима да замешам своју нијансу сиве, свестан да се то можда многима неће допасти, али без икакве жеље да правим вештачке симетрије.

До одласка њиховог лидера у Хаг, никада нисам гласао за радикале. Постојала су два разлога за тако тврд став. Први је радикалски недостатак елементарне суптилности у формулисању српског националног програма. Најбољи показатељ тога је неуморно витлање изанђалом кованицом Велика Србија. Паралелним пропагандистичким радом здружене антисрпске кухиње она је вешто претворена у главни „доказ“ исконског српског зла, које се, ето, још од времена Гарашаниновог Нечертанија надвија над недужним јужнословенским народима и „народностима“. Родољубље захтева и некакав смисао за маркетинг.

Како треба радити? Одговор дају поједини арбанашки политичари, дакле припадници народа који је по менталитету још у каменом добу. Нимало похвално по нас Србе, али шта ћемо: тешко да смо доспели довде без имало сопствене кривице. Елем, Природна Србија је одувек била она права формулација. Наизглед, у питању је само промена једне речи. Али, у постмодерном свету форма је необично важна. У овом случају она је идентична садржају. Ни Србија за коју се залаже војвода не би била велика држава.

Други, не мање важан разлог мог негласања за радикале, је огромна антипатија коју сам осећао према појединим људима из тадашњег Шешељевог окружења. У првом реду ту мислим на Александра Вучића. Извините, али за странку која у прве редове избацује неуротичног кафанског дрекавца једноставно не могу да гласам. Што се мене тиче, лаж и неаутентичност су том човеку одувек били исписани насред чела. Неки кажу, после се он, попут других, заразио логиком антисрпских насилника, прихватио паролу might is right и постао ово што је данас, највећи амерички послушник. Већ сам писао о томе, не верујем у његову истинску промену. Одувек је то био рђав материјал, од кога се ништа добро није ни могло замесити.

Тиме сам и скицирао две највеће Шешељеве грешке, које су системске и стратешке, а не у домену променљивих и варљивих дневнополитичких потеза. Прва је, дакле, неуспех у формулисању националног програма, који би требало да звучи модерно и буде близак широким народним масама, уместо да подсећа на осликавање четника у филмовима Вељка Булајића. Друга грешка је окруживање лажним људима, које је Шешељ и увео у политику. Погледајте само колико радикала је окренуло ћурак и прешло у напредњаке. Најпре су мучки издали свог лидера, потом су, засевши на власт, потписали срамни Бриселски споразум, чиме су издали и Србију; њихова свакодневна политика је само наставак свеопште издаје.

Али зато је Шешељево држање у Хагу представљало чист хероизам и то му нико не може оспорити. По мом скромном суду, својом пркосном борбом против антисрпске хашке инквизиције Војислав је политичар који је највише учинио за Србију у претходних дванаест година. Парадоксално, али истинито. Тај податак казује много, како о њему, тако и о остатку политичке сцене. Човек који је седео у затвору учинио је за Србију више од целокупне политичке класе, разбашкарене у отаџбини. То што је његов допринос метафизички, што његова победа највише подсећа на ону кнеза Лазара, косовску, не мења ништа. Сви остали су ређали само поразе, и земаљске и „небеске“ подједнако. То је огроман капитал који ће опоненти војводе настојати да заобилазе у широком луку, јер им нема друге. Дванаест Шешељевих хашких година је, ако мене питате, једина успешна политичка рола било ког српског политичара нашег доба.

Тај Шешељ из Хага је, дакле, контрапункт свему што већ годинама видимо на политичкој сцени Србије. А видимо највише голо издајство, компрадорство упаковано у разнобојне амбалаже. Ту лежи и главни разлог паничног страха Вучићевог режима од повратка војводе: они веома добро схватају где је ко на замишљеној вертикали верности отаџбини. Шешељев повратак не одговара људима нечисте савести, онима који су били његови најближи сарадници.

Изјава министра Вулина, омиљеног Вучићевог трбухозборца, оног што је јуначки „одбранио“ Космет, а сада исто тако успешно брани раднике, да САД преко Шешеља руше Вучићеву владу, улази у анале бешчашћа. Бивши пулен Мире Марковић не жели да зна шта значи одвојеност од породице, одрастање синова без оца, дугогодишње тамновање на правди Бога, хронично нарушено здравље и, најзад, вероватно неизлечива болест. Да, Војислав Шешељ је, живећи своју политику, жртвовао заиста много. У данашњем српском свету, у коме се у политику најчешће улази само ради намиривања сопствених потреба, таква жртва је реткост своје врсте. Други наши политичари нису спремни да жртвују ништа за одбрану своје политике. Шешељ жртвује све. Ту лежи огромна разлика. Да је пристао на погодбу са хашким џелатима, одавно би Шешељ напустио тамницу. Није то учинио до самог краја, потврдивши голим животом задивљујућу чврстину карактера.

Сем тога, зашто би, за име Бога, Амери уопште мењали Вучића и његову екипу? Па реч је о најпослушнијим америчким пионима, који спроводе све осим аутентичне српске политике. Човек се пита како је могуће да тако јефтини спинови, Вулина и Вучић(евић)евог Информера, уопште пролазе код народа.

Тешко је прогнозирати какви ће бити крајњи домети Шешељевог повратка. Његова чврстина и харизма су неспорни, а управо то највише недостаје комплетној родољубивој опозицији. Међутим, ограничавајући фактор може бити његово нарушено здравље, али и неспремност за преко потребно модернизовање политичког програма, чиме би се привукли нови бирачи.

У амбијенту свеопште издаје власти и великог дела (лажне) грађанистичке опозиције, типа ДС и ЛДП, барбарогеније Шешељ се доживљава другачије. У српском компрадорском океану другачије може значити само боље. Што се мене тиче, радујем се повратку великог српског хероја из Хага, премда сам прилично скептичан по питању коначних резултата његове борбе. Смена марионетске власти Александра Вучића и његових напредњака била би благотворна по Србију и српски народ; због тога је добро што повратком Војислава Шешеља опозициони фронт постаје богатији и занимљивији, а нови оптимизам рађа се из пепела.

Advertisements

О Стефан Душан

Књиге су хладни, али поуздани пријатељи.
Овај унос је објављен под Колумна и означен са , , . Забележите сталну везу.

2 реаговања на Повратак Шешеља или ближи ли се журка мишева крају?

  1. prevrat каже:

    Reblogged this on P R E V R A T and commented:
    „Дванаест Шешељевих хашких година је, ако мене питате, једина успешна политичка рола било ког српског политичара нашег доба.“

    Војвода се још као млади асистент на сарајевском Правном упутио у историју и тамо је стигао… Пар продатих избора горе-доле, кад видимо с ким данас имамо посла – лако ћемо му их опростити, опраштали смо и већа срања.
    Али, куд смо се ми, Срби, упутили ако од тешко болесног човека који је последњих дванаест година провео у самици очекујемо да нам сад изиграва Месију?! Најебали смо.

  2. Ana Raspopovic каже:

    Ne radi se o mesijanstvu nego o potencijalu Seseljevog povratka koji bi mogla da iskoristi inteligentnija opozicija, ne bi li postala „bogatija i zanimljivija“, kao sto tvrdi autor clanka. Ne radi se ovde o ljubavi prema coveku Seselju nego o cinjenici da je faktor Seselj, hteli ne hteli, postao istorijski znacajan. Sposobni politicari nisu nuzno divni, drazesni ljudi, iako mogu da pokazu neverovatnu snagu karaktera i nekakvu tvrdoglavost koja se cesto, sasvim opravdano, naziva herojstvom.

Затворено за коментаре.