Могу ли родољуби извући поуку из изборних победа напредњака?

Dilemma1. „Какав народ, таква и власт!“

Колико пута сте чули, а можда и сâми резигнирано изговорили, ову паролу? Кажу да је у питању мисао Маркса, главом и брадурином. Не намеравам да поричем њену тачност, али свестан сам да поунутрење те поруке лако може да нас одвуче на странпутицу. Самомрзачку, рецимо. Уместо тешке филозофске расправе о односу народа и његове политичке елите, предлажем промену оптике. Можда највреднији део народа једног дана ипак завлада, те коначно усмери поредак ствари путем општег бољитка?

Премда су недавне изборне победе напредњака несумњиво и тријумф најгоре малограђанштине и показатељ страшног моралног пада једног дела народа, основна премиса овог огледа је да би родољубиве странке из тих поразних исхода могле извући важну поуку. Уместо гнева усмереног ка гласачима, потребна је стратегија њиховог придобијања. Изборно тело, какво год оно заиста било, тешко да се може променити до следећих избора; стога би разумно деловао покушај родољуба да свој приступ бирачима прилагоде извесним непроменљивим датостима, које ћемо у наставку покушати да осветлимо.

2. Пролегомена за колективно освешћење

Како су напредњаци засели на власт у Србији? Nota bene, Тома Николић се, после Ђурђевданских избора, негде „хвалио“ како је његова странка победила без икаквог програма. Народ каже, чега се паметан стиди, будала се поноси. Пословицу на страну, Томина тврдња јесте потпуно тачна. Напредњаци су ономад просто прекопирали суштину плесњивог програма жутих и – победили, најпре на председничким изборима. Овогодишњи њихов резултат је, према очекивањима, само подигао претходну лествицу, јер са позиције моћи није тешко поентирати.

Аналитичари који резултате напредњака посматрају стриктно кроз призму разума праве грешку самим приступом. Није спорно да је један број људи гласао за вучићевце ради директне личне користи. Узмимо да је приближно тачна бројка од око 100.000 људи, којима су кобајаги штедљиви напредњаци подарили положаје у јавним предузећима, или сличне маснокопитарске синекуре. Заједно с члановима њихових породица, то даје неких 400.000 гласова. Премда и та бројка делује прилично надувано, анализа од нечег мора почети, па ради тога усвојимо наведену процену. Међутим, за напредњаке је на последњим изборима гласало невероватних 1.736.920 грађана. Дакле, чак и да прихватимо недоказану процену, да око пола милиона људи види директну личну корист од напредњачке власти, при чему им за остатак народа и судбину отаџбине пуца прслук, то је још увек далеко од укупног броја њихових гласача.

Ако искључимо привлачност политичког програма (кога по признању самих напредњака није ни било) и директну личну корист (којој се нада ипак ограничен број људи), зашто се тако масовно гласа за напредњаке?

3. Напредњачки хардкор и барон Субота

Присетимо се, тврдо језгро напредњачких гласача некада је било радикалско. Када су Тома и Вучић променили плочу, ова маса је по инерцији наставила да гласа за њих. Пазите, не ради се о незнатној промени политичке приче: од Велике Србије, релативно брзо и сасвим отворено, стигло се до велеиздаје, неосетно оверене Бриселским споразумом. А река гласова на изборима је свеједно притицала. Најгнуснију издају у савременој политичкој историји Србије немали број грађана је тако наградио гласовима. Да ли је право значење речи преобраћених Томе и Вучића уопште доспело до свести њихових бирача?

Пре извесног времена указала ми се прилика да поразговарам с једним простодушним човеком, невеликог образовања, који упорно одбија сваку могућност да се Тома Николић икада окренуо против тада још заточеног Шешеља. Брзо сам схватио да напросто не постоје аргументи којима се до тог нашег сународника може допрети, толико је убеђен да су Тома и Шешељ и даље у некаквом, само њему схватљивом, дослуху. Да ствар буде тужнија, ради се о избеглици с Космета. Док његови љубимци отворено издају несрећне косметске Србе, ангажујући чак и криминалце, разбијаче гласачких кутија, он и даље гласа за Тому као патриоту, супротно свему што би му разум могао препоручити.

Поменути Тома Николић је пре Ђурђевданских избора изјављивао да је политика Бориса Тадића добра, али се лоше спроводи. Ни то му није окрњило гласове. Можете ли замислити изазивача на америчким председничким изборима како изјављује да је политика владајућег председника добра?! Извесно је да би сходним наступом такав јавни делатник запечатио своју политичку каријеру.

Да ли сте се срели с питањем „а за кога другог да гласам?“, у контексту изговора за давање гласа напредњацима? Питање је врло карактеристично и чујем га чим искорачим из круга мојих истомишљеника. Људи гласају тако како чине, јер напросто не виде алтернативу у облику политичара који би им се допао. Не постоји никаква шанса да они почну да гласају за идеје уместо за људе. Размишљање типа „не желим у ЕУ, ерго гласаћу за тог-и-тог“ за огромну већину народа је чиста апстракција. Овде се не гласа за идеје, гласа се пре свега за човека, за појединца. Док се грозничаво тражи и ишчекује јак вођа, његове идеје заправо остају у другом плану.

Из свега наведеног јасно је да је гласање у Србији у великој мери ирационално. Овде лавовски део народа гласа за ликове који се често појављују на телевизији. Страшно је што поруке тих политичара остају у потпуној сенци допадљивости самих ликова. Преобраћени Тома и Вучић су еклатантан показатељ тог феномена. Успех се дакле своди на харизму политичара, ствар непрозирну, ирационалну, тешко схватљиву.

Реч харизма означава ретку особину људи да поседују јак шарм и привлачну личност, а некад и јаку способност убеђивања и неприсилног усмерења тока разговора у жељеном смеру. После ове дефиниције осећам хук жестоког незадовољства: „ма каква харизма, какав шарм, побогу, па мени је Вучић одвратан!“ И мени је, верујте на реч. Али, поента је да о овом питању не можемо судити на основу интроспекције. Пустите ваш (и мој) осећај! Рачуна се осећај фамозне тихе већине. А она није гадљива на Алека. Напротив! Или хоћете да кажете да је популарност Вучића обична измишљотина?

Можда ономе што су урадили Тома и Вучић боље пристаје следећи шаљиви опис харизме: поседовање способности да кад прошеташ са мртвом патком на глави или маскиран у барона Суботу изазовеш колективно дивљене широке масе – па онда видиш како те копирају нехаризматични, да би они бивали проглашени лудацима.

У Србији грађани непрестано траже јаког лидера са месијанским особинама. Ова неуротична потрага кулминира на изборима и све друго баца у запећак. Људи масовно гласају за харизму, за политичаре који су их целокупном својом појавом освојили. Феномен је веома сличан заљубљености. Чињеница да су Тома и Вучић извршили неокрњен трансфер ауторитета од радикала до напредњака, уз окретање наглавачке њихове политичке приче, најбољи је доказ изнете тезе. О истом трошку закључујемо да политички програм у земљи Србији нема готово никакву практичну вредност.

4. Родољуби и одбачена харизма

У светлу наведеног, истражимо како родољубиве странке стоје с харизмом. Кренимо од Двери. Дверјани су се, необјашњивим инсистирањем на ауторитету старешинства, сами одрекли било какве харизме. Учинили су то без икакве принуде са стране. Харизма је увек везана за појединца, па сакривање иза колективитета значи бежање од харизме. Челни људи Двери на тај начин свесно из сопствених руку избијају оруђе које им може донети политичке поене у условима патријархалне Србије. Не знам да ли би Бошко Обрадовић или неки други њихов челник могао бити носилац харизме. Али знам да Двери, бежањем од хијерархије, саме чине све да до промоције харизме било ког њиховог представника не дође. То не личи на понашање искрене деснице, већ пре на поштоваоце Париске комуне и власти совјета. Парафразирајући француског дипломату Талерана, то је горе од злочина, то је грешка.

Сличан је случај и са ДСС-ом. Ова странка већ традиционално више подсећа на дебатни клуб, него на озбиљну политичку организацију која се енергично бори за власт. Салонско опозиционарство и успављујућа саопштења, посебно из времена Коштунице, као да су намерно остављали странку на маргинама политичког утицаја. Харизме на тој адреси напросто нема. Премда је добро што је Санда Рашковић Ивић изабрана уместо аутистичног вођства, које би сасвим сигурно наставило губитничким путем све до коначног нестанка странке, умесно је поставити питање о изгледима њене харизме. Чини ми се ипак да је стицање лидерског ауторитета у Србији много тежи задатак за једну жену. Поред тога, њени последњи медијски наступи не одају утисак нарочите политичке вештине.

Преостају радикали и харизма Шешеља. Не само да је та харизма неспорна, већ је то још један убедљив доказ онога о чему вам упорно причам: без харизме Војводе радикали практично не би ни постојали. Међутим, они морају савладати два озбиљна проблема. Прво, Воји је здравље тешко нарушено, па је крајње незахвално било шта прогнозирати. Друго, Шешељев домет има врло видљиво ограничење: Вучићеви строго контролисани медији га у очима једног броја бирача дефинитивно претварају у дежурно страшило, при чему његов аутентичан глас систематски блокирају.

Ни најављени јединствени наступ опозиције, посматран са становишта харизме, не значи много. Сабирањем људи харизма се не повећава. Она се свакако не повећава прикупљањем „истакнутих интелектуалаца“ који, по дефиницији, могу привући само врло узан круг такође учених људи. У сваком случају и уједињена опозиција мора имати препознатљиво лице на челу колоне. То значи да сујети не сме бити места, што је у српским условима нажалост веома тежак захтев. И поред свега, уједињен наступ родољубивих снага против оваквог зла какво тренутно имамо на челу Србије намеће се као императив.

5. Уместо закључка, на грешкама се учи

Програм или харизма? На тешком путу ка ослобођењу Србије неопходно је отарасити се заблуда. Једна од најгорих је она да политички програм у Србији има одлучујући значај. Напротив, изборни тријумфи напредњака кристално јасно показују да политички програм у српском случају има само симболички значај. Свиђало се то некоме или не, програм је споредна мирођија у победничкој чорби, чији је главни састојак – харизма лидера.

Харизма у Србији има моћ магије. Одбацити ово сазнање значи свесно се лишити снажне полуге која поседује енергију крунисања. Ако родољубиве странке заиста желе долазак на власт – а у супротном би и само њихово постојање било бесмислено – оне морају усмерити своје снаге ка стварању и неговању харизме. Нема ничег неморалног у таквом захтеву. Ово није залагање за стварање новог култа личности. Не треба нам још једна група демагога и популиста, имамо их више него довољно. Али, познавање сопственог народа мора се преточити у адекватну страначку стратегију. Неопходно је усмерити страначку енергију ка избацивању у први план препознатљивих личности од интегритета. Само тако народ може уочити и препознати алтернативу. У супротном, нови бескрајни изборни порази биће неминовни.

Политички програм свих правих родољуба је љубав према отаџбини. Тај програм је непроменљив и вечан. Потребна су препознатљива лица, која ће га најпре предочити широким народним масама, а затим и претворити у изборну и националну победу. Ови редови писани су у молитвеној нади да је описана промена приступа политичкој борби у табору родољубиве опозиције још увек могућа.

Advertisements

О Стефан Душан

Књиге су хладни, али поуздани пријатељи.
Овај унос је објављен под Колумна и означен са , , , , , , . Забележите сталну везу.

5 реаговања на Могу ли родољуби извући поуку из изборних победа напредњака?

  1. Повратни пинг: Стефан Душан: Могу ли родољуби извући поуку из изборних победа напредњака? | Српски културни клуб

  2. zoranamiljevic каже:

    Reblogged this on Зорана Миљевић and commented:
    Одлична анализа!

  3. Повратни пинг: Патриотска опозиција не чини ништа да постане видљива, стога су њени изгледи веома рђави | stefandusan

Затворено за коментаре.