Патриотска опозиција не чини ништа да постане видљива, стога су њени изгледи веома рђави

Ако би парламентарни избори били одржани данас, за Српску напредну странку гласало би 51.1 одсто бирача, за социjалисте 10.8, а за демократе 6.6 одсто бирача, показало jе истраживање агенциjе Фактор плус.

Сви остали били би испод цензуса. Радикали имају 4.6 одсто подршке. Странка Бориса Tадића СДС добила би 4.5 одсто, СДПС 3.6 одсто, странке мањина четири, а неке друге странке укупно 10.9 одсто гласова.

*****

Редовни посетиоци патриотских форума после објављивања оваквих резултата реагују препознатљиво. Признајем, забављају ме њихови коментари, јер их је лако предвидети. Резултати су намештени, веле они. Такве примедбе се понављају, неуморно, од истраживања до истраживања.

На крају дођу и избори, а њихови резултати се мање-више поклопе с истраживањима. Реакција наших јунака и тада је слична: и избори су, је л’ да, намештени. Па ни излазност није нека! А онда Јово наново…

Загњуреност у патриотске форуме доводи до својеврсне одвојености од реалности. У питању је синдром Zaglupitis patrioticus. Пошаље се коментар, прочита још неколико истих или веома сличних и брзоплето се закључи да то мора бити и „мишљење народа“.

Ништа погрешније од тога.

Тиха већина која одлучује изборе не виси на патриотским форумима. Многи не користе интернет, нити би то умели да чине. Многи су полуписмени. Не треба имати никакве илузије: то су људи који се обавештавају скоро искључиво путем телевизије.

Истраживања јавног мњења нам заправо сваки пут дају једну прилично реалну слику стања. Примера ради, горњи резултати савршено подупиру мени блиску теорију по којој је харизма најважнији услов за освајање власти у Србији. Према истом истраживању, чак 80 одсто бирача СНС не би гласало за напредњаке кад их не би водио Вучић. Sapienti sat.

Поменута теорија нити је оригинална, нити је везана искључиво за Србију: и у другим земљама ситуација је слична. Али, уместо да нам је та једноставна истина стално пред очима, заборављамо на њу, а заносимо се шареним лажама какве су програми, идеје, саопштења, петиције, сплетке, трачеви…

Главни стратешки проблем патриотске опозиције је њена невидљивост. Она постоји из два разлога. Први разлог је незапамћени медијски мрак Вучићевог квислиншког режима. Други, коме сам посветио ове редове, је вриштећи недостатак харизме у редовима саме опозиције. Сцена за будуће изборне поразе опозиције тако је већ намештена.

Да се разумемо, не љути мене то што неко није харизматичан. То је особина од Бога дата. У хришћанству је харизма дар Светог Духа, благодат. Сумњам у теорију по којој се харизма може научити. Или је имаш, или је немаш.

Али, веома ме љути што опозиција својом не-стратегијом заправо пристаје на невидљивост. Веома ме љути што нема ни покушаја. Том покушају морају претходити једноставан увид који овде нудим и одбацивање моралистичких расправа о томе да ли је добро ако се народу свесно нуди харизма.

Не знам чему се ти људи уопште надају. Ако не успеју да пронађу и у први план избаце јаког, харизматичног лидера, никада ништа неће урадити, на било којим наредним изборима.

За Србију нема поштенијег програма од оног чију основу чине напуштање тзв. ЕУропског пута и окретање Русији. Међутим, измучена нација од десет милиона душа већ годинама није у стању да у прве редове избаци једног јединог јаког човека који би безрезервно промовисао тај програм.

Без таквог човека, прича о стварном народном расположењу, проруском и антиЕУропском, остаће само легенда о којој ће се приповедати уз логорске ватре.