Деконструкција српске ЕУтопије: из главе бриселског бирократе

UtopiaГромогласно најављивано придруживање Европској унији већ годинама је неизоставна мантра сваке српске странке решене да се огреје на ватрици власти. Заклињање на верност европском златном телету достојно је заменило подједнако бесмислене идеолошке кованице попут „власти радничке класе“ из доба реалног социјализма. Заузврат, европски инжењери меке окупације на последњим српским изборима дозволили су прескакање изборног цензуса само правоверним странкама. Хм, еврофанатичне странке воле Брисел, а Брисел због тога подједнако воли њих!?

Ова „обострана љубав“ је утолико занимљива за анализу уколико смо свесни да Србија никада неће постати члан Европске уније.

Последња тврдња многима ће зазвучати радикално, а у њену тачност неће бити уверени ни бројни српски евроскептици с дна каце. Не треба да се правдају, потпуно их разумем. Размере гебелсовског испирања мозга (brainwashing) у нашем јавном простору су застрашујуће. Европска мантра одавно се запатила и на спортским страницама новина, да оне културне не помињемо. „Јавни сервис европске Србије!“, годинама је папагајски одзвањало са све блеђег РТС-а. Телевизијски Игмански марш самозваних аналитичара a la Предраг Симић не показује знакове посустајања. Све у свему, тешко је одупрети се таквом свеобухватном и трајном атаку на човеков централни нервни систем, јер и наша подсвест успут неминовно страда.

Ако се питате где ми је доказ за изнету тврдњу о неуласку, одмах одговарам – немам га. Авај, ни друга страна нема доказ за своју причу, осим ако у доказе не рачунамо рутинске изјаве професионалних бриселских лажљиваца. Ово свакако није егзактна наука, те неупоредиво више верујем у сопствени gut feeling, него у мишљење свезналица симићевског кова. Целовита Србија свакако никада неће ући у Унију. Тврдим да неће ни ова, крња и бедна.

Било како било, горња теза отвара читав низ занимљивих питања. Због простора овде ћу се позабавити само следећим: шта ће уопште европским бирократама фарса с наводним придруживањем осиромашене балканске државице, ако већ добро знају да од тога неће бити ништа?

До одговора ћемо доћи ако утврдимо који су стварни (а не декларативни) циљеви Уније, тј. релевантних сила унутар ње. Треба најпре рећи да је у геополитичком смислу ЕУ најобичнија трансмисија Империје, ентитет без властитог ја у светским пословима. Украјинска криза нам то савршено јасно показује. Америка (или дибук Империје који ју је запосео) је ту главни играч, док је ЕУ попут пудлице само верно следи.

Главни средњорочни циљ Злог демијурга на српском простору је довршетак формирања самозване државе косметских Арбанаса. Тиме би се накнадно оправдало злочиначко бомбардовање из 1999. и уједно наставило са спровођењем генералне стратегије слабљења српског (и, последично, обуздавања руског) фактора на Балкану. Велика Албанија је само једно средство за остварење тог циља, никако циљ по себи. Ово је дугорочна оријентација Запада, јер се политике САД, Немачке и других значајних држава по том питању увелико поклапају. Народ би рекао: можеш дубити на глави, ово променити нећеш.

Није међутим свеједно како се долази до поменутих зацртаних циљева. Безусловна европска оријентација (било које) српске власти потребна је Бриселу као залог за вечито уцењивање. Много је боље по имиџ бриселске бирократије ако она може да наступа у рукавицама. Пузање Србије ради европског чланства омогућава управо то. Осетљива европска јавност неупоредиво боље реагује на веселост „шаргарепе“ него на грубост „штапа“. Наиме, неко ново увођење санкција, друге врсте притисака, да о евентуалним војним мерама и не причамо, све би то захтевало брижљиву и дуготрајну пропагандистичку подршку. Чак и ако би се она остварила у пуном обиму, поприличан део јавности западних земаља остао би сумњичав.

Такве непријатности еврократама уопште нису потребне. Лепше је постављене циљеве остваривати милом него силом. Управо зато су им на власти у Србији просто идеални Вучић, Дачић, Пајтић, Живковић, Чеда, речју – било који еврофанатик из велике српске подгрупе бескичмењака. Јер, такви ће само климати главом док се бриселски геополитички циљеви беспоговорно остварују на штету Србије.

Трошкови ове политике ништавни су у односу на њену корист за Унију. Уосталом, ко се још сећа када је Турска започела свој европски пут? Зна се само да јој нема места у Унији. И то је једино важно. Све шарене лаже о приступању на крају се забораве.

За свакога ко разуме праву природу Европске уније, тог тужног симулакрума праве, историјске Европе – неулазак Србије је у суштини сјајна вест. Међутим, тек у том случају дугогодишња политика разних српских власти са становишта обичног човека дефинитивно добија печат потпуне бесмислености и промашености. На путу који има лажни циљ и све успутне станице једноставно морају бити лажне. Свака животна нада наслоњена на тековине таквог пута такође је лажна.

Због тога не могу замерити читаоцу ако све напред изнето одбаци и одлучи се за наставак сна о „бољем животу“, који Србију наводно очекује у Европској унији. Плава пилула, та згодна метафора из Матрикса, некако је увек при руци. Довољно је узети редовни церебрални тајм аут, укључити било који национални телевизијски канал и – наставити сањарење…

Advertisements

О Стефан Душан

Књиге су хладни, али поуздани пријатељи.
Овај унос је објављен под Колумна и означен са , , , . Забележите сталну везу.