Жуто лишће кризе

PajticНедавна најава још једног изненадног преумљења виђенијег српског политичара, исказана кроз ауторски текст Бојана Пајтића, у коме се први човек демократа напрасно залаже за „српску Србију“, могла је довести у недоумицу понеког нашег наивнијег суграђанина. Срећом, све илузије о некаквом новом курсу Демократске странке у правцу чудесно васкрслог патриотизма, овог пута су, активношћу самих демократа, брзо развејане.

Ако бисмо поменути урадак читали неоптерећени увидима у колоритну политичку биографију сочинитеља, те у досадашњи учинак његове странке, већина изнетих теза била би нам сасвим прихватљива („неће бити ни европске ни евроазијске Србије, ако прво не изградимо српску Србију“). Проблем, међутим, уопште није у тезама самим.

Још се ни штампарска боја поштено није осушила на издању дневних новина с Пајтићевим умовањима, кад дежурни критичари осуше паљбу. Због простора поменимо само Небојшу Крстића, бившег саветника бившег нам председника Тадића. Чињеница да је екс-врховник био један од најнеуспешнијих владара у гркој српској историји ваљда довољно говори и о учинку његових ономашњих саветника? Такав минули рад, међутим, не спречава бившег Идола да се згражава над појмом „српска Србија“. Веровали или не, управо то беше главна замерка Пајтићевом, иначе невином и крајње опрезном писанију. Пензионисани консиљере који у понекој таблоидној колумни уме да се назове српским националистом (смешно, зар не?), заправо се ужасава самог придева „српски“. То је нама наша борба дала.

Ако је неко ипак, и поред присуства здравог скептицизма, те солидног познавања новије политичке историје Србије, а понукан, између осталог, ликом и делом „нападача“ на Пајтићево сочињеније, помислио да је нови коперникански обрт на српској политичкој сцени заиста могућ, сама Демократска странка се хитро потрудила да га у то разувери.

Тако је врх демократа позвао чланове да присуствују тзв. Паради поноса. Подсетимо се овде луцидних запажања Срђе Трифковића, према коме је краткорочни циљ Параде тријумфално и изазовно освајање физичког простора као метафора за намеравано господарење културним простором. Дугорочни циљ је да се земља Србија, која је духовно, морално, економски и демографски ионако ослабљена до крајности, радикално преваспита у складу са идеолошком матрицом западног постмодернизма, по мери и укусу идеолошких бојовника који су тај посао на Западу добрим делом већ обавили. Дакле, позивање чланства да узме учешће у манифестацији која постулира даље слабљење Србије није ништа друго до – нови антипатриотски чин жутих.

Нажалост, ту није и крај њиховим скорашњим лудостима. Тек што смо сазнали да је Београд најзад остао без Загребачке улице (која је, додуше, неоправдано постала улица титоистичких генерала Коче Поповића и Пека Дапчевића) огласиле су се демократе, тражећи од Скупштине града да једној од централних градских улица да име – Загребачка улица?! Уклањање имена једног пургерског, провинцијалног града, огрезлог у усташоидном антисрпству, према жутима „урушава космополитски дух европске метрополе“. И још: „Београд треба да остане град будућности, а не град повратка у срамну прошлост“. Било би заиста сјајно када би нам демократе објасниле какву то „срамну прошлост“ српског народа имају на уму.

Најновија дешавања само потврђују добро познате чињенице. Демократска странка се очигледно не може вратити са антипатриотског пута у коме је одавно дубоко забраздила. Она не може избавити земљу из чељусти напредњачких конвертита. Једноставно, СНС и ДС (а нажалост, и остале парламентарне странке) налазе се на истим, вазалним позицијама према западним хегемонима. Из тога се ништа добро по државу не може изродити. С друге стране, у Србији, земљи са више од седам милиона становника, не постоји ни један једини политичар што у себи спаја неопходно родољубље и харизму која би га могла довести на власт. То је само још један детаљ, који пластично описује дубину кризе српског народа. Ова криза је свеобухватна. Она се у последњих четврт века исказује, како кроз сталне дефилее неспособних и корумпираних владајућих гарнитура, те државно-територијалне поразе, од Српске крајине, до Косова и Метохије, тако и кроз уништавање привреде, пљачкашку приватизацију и непрекидно брутално сиромашење државе. Реч је, дакле, о духовној, моралној, демографској, политичкој, економској, државној и културној кризи без преседана, која прети да угрози сам опстанак српског народа.

Advertisements
Објављено под Колумна | Означено са , , , | 1 коментар

Избори 2014: зашто су Срби поново масовно гласали за сопствене џелате?

Glava kao kl soljaОво није једна од оних постмортем анализа којима ћемо бити засути ових дана. Будући да сам о недавно завршеним изборима писао пре њиховог одржавања, ред је да овим написом дам коначну оцену.

Још једном, зашто Срби гласају овако како гласају?

Одговор лежи превасходно у тесној спрези између тешке злоупотребе масовних медија (телевизија је ту најважнија) и веома рђаве образовне структуре становништва. Додуше, ни масовну аморалност, која се попут канцера шири Србијом, не треба занемарити.

Још једном дајем податке о образовању становништва Србије. Готово половина грађана Србије има завршену само основну школу, а по броју факултетски образованих људи налазимо се на дну листе Европе. Независно од формалне школске спреме, више од милион људи у Србији је функционално неписмено.

Нико не тврди да је образовање некаква „улазница“ за патриотизам, како изгледа читају (и спочитавају) неки моји критичари. Поента се крије на сасвим другом месту. Наиме, необразован човек је својеврсна tabula rasa (неисписана табла). Он је потпуно немоћан да се одупре упорној пропаганди. Његова могућност критичког сагледавања света око нас равна је нули. Стога пропагандисти гебелсовског кова, који чврсто држе телевизију, имају неограничену власт над њим. Агресивна кампања напредњака је најбољи доказ ове тезе. Чак и потпуне бесмислице попут Београда на води погодиле су циљ и донеле нове гласове.

Управо завршени избори показују право стање ствари у Србији. Да се разумемо, због ужасне злоупотребе медија избори нису били фер. Али, опозиција је пристала на таква правила игре и учествовала на таквим изборима. Тиме опозиција губи право да се накнадно буни.

Александар Вучић, савремени лажни цар Шћепан Мали, пронашао је рецепт за владање Србијом. Чврста контрола над свим тајним службама, телевизијом и таблоидима омогућује му да и без политике побеђује на изборима. „Борба против корупције“ је изузетно ефикасна парола, чија главна функција је да непрестано одјекује у главама необразоване светине. Само мали број људи ће се упитати шта се иза тога заиста крије.

Србија улази у нову фазу меке окупације, у којој читав састав Народне скупштине ради за интересе западних сила. Велики новац је уложен у одржавање ове вишегодишње окупације (пре свега у медије и стратешки распоређене невладнике). Запад веома паметно води ову игру, чије крајње последице могу бити потпуни слом и нестанак српског народа и његове државе. Излаз из агоније се не види.

Објављено под Колумна | Означено са , , ,

Избори 2014: зашто ће Срби поново масовно гласати за сопствене џелате?

GlasanjeУвод

Неповољни догађаји и трендови непрекидно се смењују с новим националним понижењима, те стога није тешко бити ефикасан пророк у данашњој Србији. Тако сам још септембра 2012. написао да је „вера у напредњаке коју исказују њихове присталице (је) дубоко ирационална: било каква нова непочинства њихових идола неће натерати ове људе да промене став. Цунами малограђанштине који је напредњаке довео на власт озбиљно прети да потопи српску будућност. Излаз се не назире“. Истог месеца прогнозирао сам потпуну пропаст демократа „у блиској будућности“. Сведоци смо да се оба предвиђања остварују: напредњаци никада нису били јачи и поред катастрофалне и издајничке националне политике вођене у међувремену, а ДС с друге стране доживљава масовно осипање чланства и потпуно заслужени крах.

Избори који долазе неће донети никакве стварне промене. Штавише, они ће представљати својеврсну легализацију издаје отаџбине која се формално одиграла потписивањем тзв. Бриселског споразума, крупног корака у правцу признања самопрокламоване државне независности косметских Арбанаса. У том смислу „мартовске изборне иде“ биће нови негативан тас на ваги српске историје. Ако је до ових избора могло да се говори како су претходни били само плебисцит против Тадићевих жутих, како су гласачи напредњака на тим изборима „преварени“ (никада нисам веровао у ту алиби причу), нови избори неће оставити никакве недоумице. Народ ће поново масовно гласати за издајнике Србије. За сопствене џелате у лику Српске напредне странке. Зашто ће српски бирачи тако гласати? Одговор на то питање налази се у наредним редовима.

Медијски мрак

Док је у време Милошевића било опозиционих гласила, у Вучићевој Србији сви главни медији раде за власт. О јадном стању штампе сведочи и недавно објављени уводник Љиљане Смајловић у некад угледној Политици. Маниром каквог искусног портпарола у тексту под називом Осећај за снег, насталом поводом наводне спасилачке акције код Фекетића, исписала је ова новинарка панегирик Вучићу, поредећи га чак са Рузвелтом. „Покренуо је“, вели глодурка за ППВ-а, „политички земљотрес и срушио жилаво увезан естаблишмент, а уместо владајуће класе на сцену извео неке нове политичке снаге, дуго држане далеко од политичке трпезе“. О чему прича ова жена?

Изузеци међу медијима и њиховим посленицима су маргинализовани. Реч је о појединим локалним телевизијама и емисији Оливере Милетовић, која је некада ишла једном недељно. Сумњам да ће је уопште бити у предизборном периоду. Најбољи српски часопис, Геополитика, нема велики утицај, јер га чита мало људи. Уосталом, само телевизија је битна у земљи Србији.

Медијски мрак је изузетно важна ставка за одржавање невероватног парадокса: народ масовно гласа за издајнике сопствене земље. Разуме се, без изузетног садејства с осталим факторима о којима пишем у наставку, медијско једноумље не би било толико страшно.

Само телевизијски канал који би имао националну покривеност и (про)руски капитал иза себе могао би донети преко потребне промене. Бојим се да смо далеко од тога.

Образовна структура становништва

Сваки пети грађанин Србије нема завршену основну школу, а свега 6,5 одсто становништва је завршило факултет. Да ли необразован човек може да разуме сопствено окружење, укључујући многобројне замке које му подмећу политичари? Питање је реторичко.

То је један од кључних недостатака тзв. демократије какву данас имамо: подједнако вреди глас зналца – човека који је године и деценије свог живота посветио образовању и раду на себи – и незналице без основне школе. Ови потоњи се иначе лако препознају по тврдој уверености како баш они све знају и схватају. Није тешко открити их ни када остављају коментаре преко Интернета. Образован човек, напротив, добро познаје сумњу и разуме сву дубину Сократовог Знам да ништа не знам.

Етичко понашање, шта то беше?

Разуме се, медијски мрак и рђаво образовање бирача нису потпуно образложење за резултате гласања који од избора до избора Србију упорно вуку у понор.

Народ је морално посрнуо.

Управо зато се гласа за највеће битанге међу нама, за моралне ништарије којима ништа није свето. Глас за те ниткове у симболичком смислу не значи ништа друго до исказ типа „и ја бих могао да заријем нож у леђа сопственом куму, у тренутку када би му било најтеже у неравноправној борби против заједничких непријатеља“. Морално зло на власти на тај начин је тесно повезано са свеопштим моралним падом у народу.

Јалова опозиција као прави показатељ стања народа

Ништа се не може замерити онима који се гласно питају „а за кога да гласамо?“. Поновни излазак опозиције у три колоне (што ће вероватно радикале и дверјане оставити испод цензуса, а неких 5-9 одсто чистих патриотских гласова силом Д’Онтовог система прелити у табор напредњака и њихових сателита, док ће ДСС напабирчити који глас изнад цензуса) није изненађујући.

За разлику од оних који се упуштају у јалове полемике лицитирајући ко је више а ко мање одговоран за такав исход, нудим радикално другачије образложење садашње неслоге у опозицији.

Лош смо народ.

Наша немоћ да се одупремо злу које нас окружује неодољиво подсећа на Други светски рат кад се српство поделило на безброј фаланги које су се међусобно немилосрдно таманиле. Потпуно ирационално. А поред захукталих геноцидних сусједа елементарно национално јединство тада је било неопходно за голи опстанак.

Лоши смо, дакле. Када то кажем, свакако немам у виду другосрбијанску дефиницију „кривице“ Срба. Наиме, Срби, супротно бројним исконструисаним оптужбама, нису били рђави према народима у окружењу. Они су традиционално лоши према себи. Ко ће коме ако не свој своме? Несносна снисходљивост према странцима је истакнута национална особина. Истовремено, према другим припадницима нашег народа понашамо се крајње бахато. Овакав третман странаца и „својих“ за мене је убедљиво најружнија српска особина. А забијајући главу у песак нећемо је искоренити.

Због тога, кад размишљамо о разједињеној опозицији, имена нису важна. Овакав исход је потпуно закономеран и уклапа се у историју српског пропадања, посебно у прошлом веку. Неслога у опозицији представља садашњу меру способности за отпор српског народа. Другим речима, немоћни смо.

Закључак

Медијски мрак, необразованост, заборав етике и моралности, бахата и издајничка власт и разједињена опозиција као израз опште немоћи народа, то су фактори који дефинишу садашње тужно стање Србије. Напредњаци стога могу освојити и преко 50 одсто посланичких места.

Србија се убрзано креће ка потпуној пропасти. Опасност да се српски народ приближава моменту после кога више неће бити могућ његов опстанак, после кога више неће постојати ни држава са његовим националним именом, врло је реална. По свему судећи предстојећи избори са убедљивом победом модерних издајника Србије – напредњака и њихових бројних сателита – биће још један корак на том кобном путу.

Објављено под Колумна | Означено са , , , | 6 коментара

Изроди као професионални политичари

Noz u ledjaНеће бити епохално откриће ако на овом месту устврдимо да Чедомир Јовановић не воли српски народ, из кога је, држимо ли се записа из књига староставних, и сам потекао. Не пребројавамо крвна зрнца. Чеда не воли српски народ. Он га презире.

Основни постулати толеранције налажу нам да свакоме алалимо његова уверења и осећања, била она у области љубави или пак мржње. Неспорно је, дакле, право грађанина Јовановића да мрзи и презире кога год пожели.

Спорно је овде нешто друго.

Одлука да се професионално бавиш политиком у средини коју не волиш, у којој се осећаш непријатно и коју би, само да је праве прилике, радо заувек напустио, заслужује осврт.

Политика је, према Википедији, „начин и манир доношења одлука групе људи“. У ширем смислу, појам се односи на готово све врсте узајамних дејстава у друштву. Политика је и процес и метод стицања и одржавања подршке јавности, односно стицања политичке моћи.

Пажљиво ишчитавање претходног пасуса уверава нас да је политички ангажман у невољеном окружењу парадокс par excellence. Зар не би било много логичније, размишља наивац, да се, сасвим супротно учињеном, дигне сидро и заувек отперја у пожељније делове земног шара?

Међутим, Чедин професионални пут далеко је од необјашњивог. Свршени драматург без дана правог радног стажа, наиме, проналази начин да политику претвори у исплатив бизнис и средство за остварење већ пословично лагодног живота. Па чиме би се тај иначе бавио?

Разуме се, да би се политика тако претворила у лични бизнис неопходна је и одговарајућа доза аморала, чега вођи ЛДП-а свакако не мањка. Тако се сумњив новац, махом антисрпског порекла и усмерења, с разних страна света слива право у Чедине џепове.

Да ова прича уопште није усамљена, већ је, напротив, својеврсна парадигма овог друштвеног тренутка, сведочи нажалост готово читава српска политичка сцена. Она је препуна људи који се стиде свог српског порекла. Хтели би да искоче из своје коже. А изабрали су управо политику за животни позив. Да ли је потребан бољи пример од Александра Вучића, тог савременог лажног цара Шћепана Малог?

Политичка сцена Србије је гадна каљуга и стециште разноразних битанги, решених да сопствене џепове напуне на грбачи српског народа. Челни људи у српској политици, који би требало да предводе и буду за пример, најобичнији су лупежи, уљези и шибицари. Отуда и жестока криза, која већ више од две деценије разара само ткиво државе и народа, има своје логичко објашњење.

Када би већи део заблуделог народа постао свестан ове колико једноставне толико и непријатне истине, били бисмо ближи избављењу из осмог круга пакла у коме се налазимо због моралног и духовног пада оних које зовемо елитом, те наивности и опаке непросвећености широких народних слојева.

Објављено под Колумна | Означено са , , ,

Годину дана најгоре владе

mala je ovo zemljaСадашњи учинак Дачићеве владе био је предвидив још на дан њеног формирања. Можда у овом времену има и нечег доброг, јер барем можемо утврдити наук: ова, као и претходна влада Тадићевог мајстор Мирка, показује нам како данас изгледа бити вазал Запада. За разлику од средњовековних вазалних државица које су, плаћајући редовни данак својим страним господарима, ипак могле дисати пуним плућима, Србији њен западни хегемон не дозвољава ни да се колико-толико нормално развија. Напротив, српска територија се разбија, разноврсна национална понижења део су свакодневице, економија убрзано пропада, а очајно становништво живи све лошије.

Влада је обавила оно због чега су је странци и формирали: издала је Косово. Запањује лакоћа с којом је то учињено. Та лакоћа је заправо последица невиђене малодушности народа: да су у Србији на миг каквог опозиционог угледника могућа масовна улична окупљања, квислинзи би двапут размислили пре било ког потеза. Овако, они су мирни.

Само битанге могу поклањати оно што није њихово.

Прича о приступању Србије Европској унији била је потребна главним геополитичким силама иза углађене европске фасаде искључиво због „бесконфликтног“ остваривања конкретног циља: осамостаљења накарадне квазидржаве Косово. Пазите, то је само посредно проалбански потез. Његова суштина – идејни прапочетак – састоји се заправо у тежњи ка слабљењу Србије. Тим потезом се и политичким средствима накнадно оправдава зверско бомбардовање 1999. Тежи се, поновимо, слабој и све слабијој Србији. Стреми се мрвљењу целокупног српског националног корпуса на Балкану. Да ли ће Србија, при томе, бити у статусу кандидата, или чак члана ЕУ, великим играчима није нарочито важно, јер они себи могу приуштити такав парадоксални луксуз бахатости. Њихов однос према Грчкој, Бугарској, Румунији, те другим наводним failed states, показује да ни боравак у окриљу ЕУ не гарантује изузеће од непријатељског третмана. Геополитички интереси великих играча увек су на првом месту.

Шта је влада, суштински оличена у трилингу Вучић-Дачић-Николић, учинила за ових годину дана, поред већ поменуте издаје Косова? Немали број људи рећи ће како је много урађено на плану тзв. борбе против корупције (БПК). Али, шта се иза те синтагме заиста крије?

У једном ранијем писанију устврдио сам да је Александар Вучић, празњикаве биографије без икаквих експертских адута, без радног искуства, ипак успео да пронађе своју нишу за успешно опстајање у свету политике. У једној неуређеној држави каква је наша то је могуће. У уређеним друштвима, пак, борба против криминала и корупције обавља се системски, кроз усвајање и стриктну примену адекватних закона, у условима јаке правне државе и посвећених институција. Време Елиота Неса тамо је неповратно прошло. Онамо пак где нема примене закона – царује волунтаризам. Вучић је ту околност одлично искористио за непрестану медијску кампању чији једини циљ је подизање и одржавање његове популарности. У томе му помаже армија добро познатих политичких квазианалитичара, јефтиних дневних прелетача из студија у студио. Помаже му, свакако, и чињеница да су његови увели жути претходници огрезли у криминалу и корупцији до те мере да су постали прави синоним за ту социјалну патологију.

Само у неуређеним државама могуће је да неки политичар у својим јавном наступима најављује хапшења. У уређеним државама то је посао тужилаштва и ту не може бити изузетака. Разобручена воља за моћ, једна уистину голема воља да се влада људима, претвара нашег Алека у инструмент који би утамничио и рођену мати само за који проценат популарности више. Ако мислите да претерујем, живи били па видели. Вучићев је то modus vivendi, метод одржања на власти кога се, у недостатку било какве аутентичне вредности, чврсто дохватио. Светина ће му тек аплаудирати за хапшење „блиских“ људи. Нико се при том неће запитати да ли такве особе у свом окружењу уопште могу имати заиста блиске. Заосталост и примитивизам већине, што се поред осталог очитује у огромној гледаности бљувотина типа Фарме, гарантују Вучићу дуг опстанак у врху српске политике. Он је мајстор да негативне социјалне показатеље овога друштва – неуређеност државе и заосталост светине – бескрупулозно и потпуно свесно употреби у своју корист. Будимо начисто: таквој стратегији је тешко, а можда и немогуће, стати на пут.

Нашу пропаст тако наткриљује сенка популарности једног човека. Никада у једној личности нису били спојени толика омиљеност и истовремени недостатак било чега истински људски ваљаног. Све је код Вучића лаж и обмана. Његов скоро дводеценијски националистички стаж је историја једног лагања. Сваки његов медијски наступ је нови оглед из неподношљивог гомилања патетике. Фамозна реконструкција владе треба да се заврши „оставком“ Вучића на место министра одбране. Наравно, задржао би место потпредседника владе. Тако присуствујемо новој рунди огољеног шибицарења: прво мимо сваког разума приграбиш две функције, а после се „великодушно“ одрекнеш једне. Смене Алисе Марић и Братислава Петковића спадају у исти мизансцен лажи и обмана. Наиме, смењују се неважни људи који нису из политичке приче, столујући у ресорима који, будимо реални, нису кључни.

Својевремени избор пензионисаног америчког амбасадора Монтгомерија за саветника напредњака је угледни прилог за слику Алекове покондирености. Сада се зуцка да би Доминик Строс-Кан могао постати саветник владе. Има Алек и друге кандидате. Овде је заправо реч о експлоатацији познатог српског комплекса инфериорности (посебно) у односу на западњаке. Та наша неумерена снисходљивост према странцима одувек ми је била одвратна. Зар нема квалитетних домаћих стручњака? У најави је, дакле, нови медијски ватромет, у Вучићевој режији, уз арчење народних пара, поново без икаквог суштинског утицаја на побољшање живота обичних грађана.

Добро се сећам ондашњег Алековог гегања у Пионирском парку, тако важног, тако нарцисоидног и пословично патетичног, када је, као, после дужег размишљања [sic], требало да саопшти новинарима своју кључну одлуку, да ли је преломио.

Одлука о разбијању радикала била је донета давно пре тога.

БПК се иначе води готово у потпуности према списку сумњивих приватизација ког је доставила ЕУ. Циљ је јасан: отворити врата странцима да дођу у посед преосталих богатстава Србије. Домаће великаше треба немилосрдно очерупати и уништити. Почело је хапшењем Мишковића. Међутим, свако ко је имао прилику да се упозна с оптужницом, зна да она стоји на стакленим ногама. Овим не намеравам да овејаног тајкуна преведем у табор светаца. Због Мишкових стварних или измишљених грехова лако је било усмерити одијум народа и Вучић је то одлично искористио.

БПК је обична магла, бедна представа за народ, уз обилату подршку дежурних статиста из аналитичарске контраелите.

А док се дешава издаја Косова, док присуствујемо фарси званој БПК, пропадање наше отаџбине у последњих годину дана неумољиво се наставља. Будућа јасно омеђена кризна жаришта злослутно тињају. Увелико смо у реду најсиромашнијих европских држава. Државни дуг вртоглаво расте, а незапосленост поприма алармантне размере. Заправо, сви економски показатељи су катастрофални. Устав је суспендован, а Уставни суд блокиран. Живимо у времену пузајућег државног удара.

Свеопшта бесперспективност је застрашујућа.

За годину дана владавине издали су Косово, а ништа добро нису урадили за своју државу и народ.

Тиме су постали – најгора влада у историји Србије.

Само скори крах такве владе, Божјом промисли, отворио би перспективе голог опстанка наше отаџбине.

Објављено под Колумна | Означено са , , , , | 1 коментар

Медитације из буџака окупације, или како до 20%?

ZatvorЧесто се запитам да ли је трулеж свеопштег распадања државе Србије само мој свакодневни осећај, можда индивидуална слика света налик на грке плодове депресије, или пак постоји респектабилан број „сродних душа“ што слично сагледавају нашу позицију. Да ли су само мени свакодневне вести, посебно оне које се односе на кључна политичка и економска питања, налик на сажетак неке нове епизоде Зоне сумрака?

Тријумф осведочених квислинга на локалним изборима у неколико српских градова горак је показатељ стања српског народа које се тешко може назвати здравим. Феномен гласања за „победнике“, за оне који се медијски славе иако суштински делују крајње штеточински, ипак није нов. Осврт на ближу историју српског вишестраначја одвео би нас у Слобино време, када беше исто. За социјалисте се тада гласало по инерцији, верно следећи трубе Милошевићевих медијских чауша. Питање је да ли се такво гласање заиста завршило на изборима 2000. Или је стварни преокрет настао тек после фамозног 5. октобра исте године? Било како било, тада је започела ера ДОС-а коју је убрзо заменило нешто жуће доба демократа. Живимо у времену naprednjaka

То је дакле већ један солидан низ гласања са заједничким садржиоцем. Његово име је рајински менталитет. Наиме, гласа се за оне које медији на више или мање суптилан начин унапред прогласе за победнике. Није дакле важно за шта се залаже онај коме подариш свој глас. Битно је да је његова политичка делатност у медијима којима си потпуно подређен „обојена“ победничким нијансама. Тако је на последњим републичким изборима највише гласова освојила странка без икаквог политичког програма. Њен тадашњи лидер, а садашњи Председник остатака вазалне Србије, чак се хвалио тиме.

Шта нам ове медитације казују? Прво и основно, демократија је фарса. Може бити да је она заиста најмање зло. Нисам живео у доба просвећеног апсолутизма, те не могу да судим. Но, сасвим сигурно је да демократија није ништа вредније од тог најмањег зла. Такав став је потпуни опозит свему што нам на најмоћнијим медијима проповедају дежурни другосрбијански жреци. Неумерено величање демократије је најобичнија тлапња, шлагворт за све остале неистине које по правилу уследе након те уводне масне лажи. Узгред, оно што се публици саопшти после те лажи представља заправо прави задатак агената новог светског поретка.

И друго, како доћи на власт у горе описаном систему демократије гарниране рајинским менталитетом? Вратимо се на случај naprednjaka. Убрзо након што су по налогу страних обавештајних служби разбили тада најјачу српску опозициону странку, naprednjaciпостају медијски миљеници. Европски комесари за ово-и-оно редовно се састају с њима размењујући вреле љубавне поруке. Све се то будно прати и преноси хипнотисаним медијским конзументима. У времену кад убице радикала нелегално седе у српској скупштини, већ увелико треште и naprednjački радио и naprednjačka телевизија. Жути су по наредби стварних господара Србије (не)вољни саучесници у уздизању naprednjaka. Епилог је познат.

Другим речима, како ствари сада стоје, странке које се противе колонијалном статусу Србије напросто не могу доћи на власт. Можете ли замислити да, примера ради, ДСС оснује сопствену телевизију? Да постане медијски миљеник? Да се европске бирократе поломе око похвала на њен рачун? И да уз све то ова странка задржи садашњи политички курс, према коме Космет не сме да се даје ни за каква блага овога света? Не, у окупираној Србији то је немогуће.

Поука. Патриотска опозиција Србије морала би да доживи темељни „редизајн“ како би се постигао историјски успех – заједничко освајање 20% гласова и статус јаке скупштинске опозиције. Толико, наиме, постоји родољуба у земљи Србији. Више него довољно. Но, до њих није лако доћи, расути су и дезоријентисани. Тражи се знатно одлучнији наступ опозиционих лидера, уз напоран рад на терену, уместо издавања јалових „принципијелних“ саопштења. Траже се личности, уместо сакривања иза којекаквих „старешинстава“, да не замере уважена манастирска братства. Потребно је оснивање опозиционе кабловске тв станице за какав-такав медијски пробој. Хм, да ли је ово последње уопште могуће? Last but not least, само јединствена листа свих који се противе издаји Србије, тј. њеном приступању трулој и непријатељској ЕУ, имала би некакве изгледе. Но, за све наведено потребни су неки другачији опозициони лидери…

Продужи ли пак са досадашњим начином рада, српска патриотска опозиција неће имати никакве шансе на било којим изборима.

Објављено под Колумна | Означено са , ,

Срби: крај националне историје?

Hod po ziciИма нечег непријатног, па и мучног, у сваком оглашавању птица злослутница. Ипак, свест о томе да у случају њиховог ћутања стварност неће постати нимало ружичастија делује ослобађајуће. Стога, осмелимо се да изговоримо епохално питање које већ неко време лебди у ваздуху: присуствујемо ли почетној фази нестајања и гашења српске нације као значајног каменчића у мозаику укупне европске историје?

Три ставке пропадања

Овај историјски тренутак у Србији обележен је дубоком националном апатијом и пројектованим медијским мраком без преседана. Иза кулиса догађа се фактографско слабљење једине историјске нације са тла бивше Југославије. Најпре бележимо демографску катастрофу: Србија се сваке године смањи за око 35.000 људи, јер више грађана умире него што их се рађа. Треба ли овоме неки посебан коментар?

Друга важна ставка односи се на размере националне издаје којој присуствујемо. Да ли сте размишљали, шта је кључна карактеристика издаје чији смо сведоци? То је њена разуђеност, масовност, говорећи у размерама отуђене политичке елите. Сваки другосрбијанац, наиме, смејао би вам се ако бисте изјавили да неких 93 одсто скупштине Србије чине представници квислиншких странака. Авај, били бисте у праву! Као у време Тадића, патриотска јавност прави грешку фокусирајући се на једног човека, овог пута то је његово квислиншко величанство Вучић. Врховни квислинг, међутим, заиста је само врх леденог брега. Каква би разлика била ако би на следећим изборима победиле демократе уместо напредњака? Или, којом несрећом, Динкићеви „региони“? Или Дачићеви социјалисти? Или…? У суштини, никаква. А нисмо ни споменули Драшковића или Чеду. У томе је дубока трагедија Србије. Мека окупација, праћена незапамћеним испирањем мозга, тј. удруженим телевизијским злочиначким подухватом, предуго траје. Слуђени народ није у стању да примети страховите размере издаје његове политичке елите. Тако је ДСС данас једина скупштинска странка која још заступа интересе обичног човека, чувајући завет предака о отаџбини која није на продају. Можете веровати или не: остале парламентарне странке су у служби крупног мултинационалног капитала коме опстанак Србије није у интересу.

Трећа ставка тесно је повезана с претходном: самоубилачко гласање. Колико Срба је свесно да је читава земља (дакле, не само Космет) окупирана? Један од десет? Мучно разарање српских земаља је још један доказ да је демократија најобичнија фарса. Ако имате проблем са здрављем, обратићете се лекару. Квар на аутомобилу упутиће вас к аутомеханичару. И тако даље. За сваки проблем тражи се познавалац, специјалиста. Гласање је једини изузетак. Једнако вреди глас просвећеног и необразованог, познаваоца и необавештеног, разумног и поремећеног, паметног и глупог. Ако при том корумпирана багра коју мазохистички зовемо елитом има монопол над медијима, ето поразних резултата. Збуњеном већином необразованих успешно се манипулише. Већи део скупштине који ради против интереса сопствене земље логична је резултанта разорних процеса којима смо дуго изложени.

Дефинисање српског пораза

Како смо стигли довде, на ивицу бездана? Игор Бојков у Тексту Лекције из Србије [1] нуди специфични руски поглед на трагедију, чијег присуства неки од наших суграђана нису ни свесни:

„Да ли ће Срби бити у стању да преживе последице ове катастрофе? Хоће ли оживети онај Србима раније својствени тврдоглави непокорни дух? Да ли ће Срби у догледној будућности повратити вољу за националним реваншом својим непријатељима? Или је крај њихове националне историје веома близу, а овај некад поносни западнословенски народ чека претварање у историјску прашину, самлевену на складно подешеним млинским каменовима албанско-муслиманске експанзије и европске свеуништавајуће постмодерне?

Нажалост, изгледа да се може очекивати оно најгоре, чак при пуној свести о, према историјским мерилима, невероватној српској способности преживљавања. Непријатељ, који је на Србе навалио на прелазу 20. и 21. века, показао се много страшнијим од Османске империје. Јер Турци су у своје време Србију прегазили огњем и мачем и држали је у жестокој и потпуној потчињености читавих пет векова. Но они ипак нису успели да сломе дух народа који је све време тврдоглаво жудео за слободом. Удари савременог Запада, међутим, показали су се много страшнији: коришћењем метода политичко-психолошког рата, он је Србију релативно брзо ставио на колена, не прибегавајући „млевењу меса” налик оном које се давно догодило на Косову пољу.

Срби, као и ми Руси пре двадесет и нешто година, нису поражени војно и на бојном пољу, него у сфери моралној, духовној и психолошкој [подвукао СД]. То се показало као много погубније. Телесне трауме зацељују релативно брзо. Међутим, од последица траума у националном идентитету и самопоштовању избављење ће бити много неизвесније и нагризаће многа будућа поколења.“

Уместо закључка

Снаге које се крију иза фасаде Европске уније воде антисрпску политику, доследно остварујући своје геополитичке циљеве. Неће се они зауставити на отимању Космета. С друге стране, Србију нико не брани. Здравији део српског народа, живећи на окупираном Космету и Републици Српској, угрожен је без подршке своје онемоћале матице.

Наше перспективе су суморне. Води нас издајничка политичка класа аморалних битанги које у шаци држе њихови евроатлантски господари. Највећи издајници славе се у масовним медијима као велики „борци против корупције“. Све анкете показују њихову велику популарност, а избори их редовно доводе на власт. Тежак медијски мрак спустио се на земљу Србију. Већи део народа није ни свестан да нестајемо. Политичка алтернатива је разједињена, оптерећена сујетом и у потпуности лишена харизме. Само чудо нас може спасити.

Верујете ли у чуда?

Упутнице:

[1]    http://www.standard.rs/igor-bojkov-lekcije-iz-srbije.html Оригинални текст објављен је на руском под називом Уроки Сербии: http://zavtra.ru/content/view/uroki-serbii

Објављено под Колумна | Означено са , , , | 2 коментара