Изроди као професионални политичари

Noz u ledjaНеће бити епохално откриће ако на овом месту устврдимо да Чедомир Јовановић не воли српски народ, из кога је, држимо ли се записа из књига староставних, и сам потекао. Не пребројавамо крвна зрнца. Чеда не воли српски народ. Он га презире.

Основни постулати толеранције налажу нам да свакоме алалимо његова уверења и осећања, била она у области љубави или пак мржње. Неспорно је, дакле, право грађанина Јовановића да мрзи и презире кога год пожели.

Спорно је овде нешто друго.

Одлука да се професионално бавиш политиком у средини коју не волиш, у којој се осећаш непријатно и коју би, само да је праве прилике, радо заувек напустио, заслужује осврт.

Политика је, према Википедији, „начин и манир доношења одлука групе људи“. У ширем смислу, појам се односи на готово све врсте узајамних дејстава у друштву. Политика је и процес и метод стицања и одржавања подршке јавности, односно стицања политичке моћи.

Пажљиво ишчитавање претходног пасуса уверава нас да је политички ангажман у невољеном окружењу парадокс par excellence. Зар не би било много логичније, размишља наивац, да се, сасвим супротно учињеном, дигне сидро и заувек отперја у пожељније делове земног шара?

Међутим, Чедин професионални пут далеко је од необјашњивог. Свршени драматург без дана правог радног стажа, наиме, проналази начин да политику претвори у исплатив бизнис и средство за остварење већ пословично лагодног живота. Па чиме би се тај иначе бавио?

Разуме се, да би се политика тако претворила у лични бизнис неопходна је и одговарајућа доза аморала, чега вођи ЛДП-а свакако не мањка. Тако се сумњив новац, махом антисрпског порекла и усмерења, с разних страна света слива право у Чедине џепове.

Да ова прича уопште није усамљена, већ је, напротив, својеврсна парадигма овог друштвеног тренутка, сведочи нажалост готово читава српска политичка сцена. Она је препуна људи који се стиде свог српског порекла. Хтели би да искоче из своје коже. А изабрали су управо политику за животни позив. Да ли је потребан бољи пример од Александра Вучића, тог савременог лажног цара Шћепана Малог?

Политичка сцена Србије је гадна каљуга и стециште разноразних битанги, решених да сопствене џепове напуне на грбачи српског народа. Челни људи у српској политици, који би требало да предводе и буду за пример, најобичнији су лупежи, уљези и шибицари. Отуда и жестока криза, која већ више од две деценије разара само ткиво државе и народа, има своје логичко објашњење.

Када би већи део заблуделог народа постао свестан ове колико једноставне толико и непријатне истине, били бисмо ближи избављењу из осмог круга пакла у коме се налазимо због моралног и духовног пада оних које зовемо елитом, те наивности и опаке непросвећености широких народних слојева.

Објављено под Колумна | Означено са , , ,

Годину дана најгоре владе

mala je ovo zemljaСадашњи учинак Дачићеве владе био је предвидив још на дан њеног формирања. Можда у овом времену има и нечег доброг, јер барем можемо утврдити наук: ова, као и претходна влада Тадићевог мајстор Мирка, показује нам како данас изгледа бити вазал Запада. За разлику од средњовековних вазалних државица које су, плаћајући редовни данак својим страним господарима, ипак могле дисати пуним плућима, Србији њен западни хегемон не дозвољава ни да се колико-толико нормално развија. Напротив, српска територија се разбија, разноврсна национална понижења део су свакодневице, економија убрзано пропада, а очајно становништво живи све лошије.

Влада је обавила оно због чега су је странци и формирали: издала је Косово. Запањује лакоћа с којом је то учињено. Та лакоћа је заправо последица невиђене малодушности народа: да су у Србији на миг каквог опозиционог угледника могућа масовна улична окупљања, квислинзи би двапут размислили пре било ког потеза. Овако, они су мирни.

Само битанге могу поклањати оно што није њихово.

Прича о приступању Србије Европској унији била је потребна главним геополитичким силама иза углађене европске фасаде искључиво због „бесконфликтног“ остваривања конкретног циља: осамостаљења накарадне квазидржаве Косово. Пазите, то је само посредно проалбански потез. Његова суштина – идејни прапочетак – састоји се заправо у тежњи ка слабљењу Србије. Тим потезом се и политичким средствима накнадно оправдава зверско бомбардовање 1999. Тежи се, поновимо, слабој и све слабијој Србији. Стреми се мрвљењу целокупног српског националног корпуса на Балкану. Да ли ће Србија, при томе, бити у статусу кандидата, или чак члана ЕУ, великим играчима није нарочито важно, јер они себи могу приуштити такав парадоксални луксуз бахатости. Њихов однос према Грчкој, Бугарској, Румунији, те другим наводним failed states, показује да ни боравак у окриљу ЕУ не гарантује изузеће од непријатељског третмана. Геополитички интереси великих играча увек су на првом месту.

Шта је влада, суштински оличена у трилингу Вучић-Дачић-Николић, учинила за ових годину дана, поред већ поменуте издаје Косова? Немали број људи рећи ће како је много урађено на плану тзв. борбе против корупције (БПК). Али, шта се иза те синтагме заиста крије?

У једном ранијем писанију устврдио сам да је Александар Вучић, празњикаве биографије без икаквих експертских адута, без радног искуства, ипак успео да пронађе своју нишу за успешно опстајање у свету политике. У једној неуређеној држави каква је наша то је могуће. У уређеним друштвима, пак, борба против криминала и корупције обавља се системски, кроз усвајање и стриктну примену адекватних закона, у условима јаке правне државе и посвећених институција. Време Елиота Неса тамо је неповратно прошло. Онамо пак где нема примене закона – царује волунтаризам. Вучић је ту околност одлично искористио за непрестану медијску кампању чији једини циљ је подизање и одржавање његове популарности. У томе му помаже армија добро познатих политичких квазианалитичара, јефтиних дневних прелетача из студија у студио. Помаже му, свакако, и чињеница да су његови увели жути претходници огрезли у криминалу и корупцији до те мере да су постали прави синоним за ту социјалну патологију.

Само у неуређеним државама могуће је да неки политичар у својим јавном наступима најављује хапшења. У уређеним државама то је посао тужилаштва и ту не може бити изузетака. Разобручена воља за моћ, једна уистину голема воља да се влада људима, претвара нашег Алека у инструмент који би утамничио и рођену мати само за који проценат популарности више. Ако мислите да претерујем, живи били па видели. Вучићев је то modus vivendi, метод одржања на власти кога се, у недостатку било какве аутентичне вредности, чврсто дохватио. Светина ће му тек аплаудирати за хапшење „блиских“ људи. Нико се при том неће запитати да ли такве особе у свом окружењу уопште могу имати заиста блиске. Заосталост и примитивизам већине, што се поред осталог очитује у огромној гледаности бљувотина типа Фарме, гарантују Вучићу дуг опстанак у врху српске политике. Он је мајстор да негативне социјалне показатеље овога друштва – неуређеност државе и заосталост светине – бескрупулозно и потпуно свесно употреби у своју корист. Будимо начисто: таквој стратегији је тешко, а можда и немогуће, стати на пут.

Нашу пропаст тако наткриљује сенка популарности једног човека. Никада у једној личности нису били спојени толика омиљеност и истовремени недостатак било чега истински људски ваљаног. Све је код Вучића лаж и обмана. Његов скоро дводеценијски националистички стаж је историја једног лагања. Сваки његов медијски наступ је нови оглед из неподношљивог гомилања патетике. Фамозна реконструкција владе треба да се заврши „оставком“ Вучића на место министра одбране. Наравно, задржао би место потпредседника владе. Тако присуствујемо новој рунди огољеног шибицарења: прво мимо сваког разума приграбиш две функције, а после се „великодушно“ одрекнеш једне. Смене Алисе Марић и Братислава Петковића спадају у исти мизансцен лажи и обмана. Наиме, смењују се неважни људи који нису из политичке приче, столујући у ресорима који, будимо реални, нису кључни.

Својевремени избор пензионисаног америчког амбасадора Монтгомерија за саветника напредњака је угледни прилог за слику Алекове покондирености. Сада се зуцка да би Доминик Строс-Кан могао постати саветник владе. Има Алек и друге кандидате. Овде је заправо реч о експлоатацији познатог српског комплекса инфериорности (посебно) у односу на западњаке. Та наша неумерена снисходљивост према странцима одувек ми је била одвратна. Зар нема квалитетних домаћих стручњака? У најави је, дакле, нови медијски ватромет, у Вучићевој режији, уз арчење народних пара, поново без икаквог суштинског утицаја на побољшање живота обичних грађана.

Добро се сећам ондашњег Алековог гегања у Пионирском парку, тако важног, тако нарцисоидног и пословично патетичног, када је, као, после дужег размишљања [sic], требало да саопшти новинарима своју кључну одлуку, да ли је преломио.

Одлука о разбијању радикала била је донета давно пре тога.

БПК се иначе води готово у потпуности према списку сумњивих приватизација ког је доставила ЕУ. Циљ је јасан: отворити врата странцима да дођу у посед преосталих богатстава Србије. Домаће великаше треба немилосрдно очерупати и уништити. Почело је хапшењем Мишковића. Међутим, свако ко је имао прилику да се упозна с оптужницом, зна да она стоји на стакленим ногама. Овим не намеравам да овејаног тајкуна преведем у табор светаца. Због Мишкових стварних или измишљених грехова лако је било усмерити одијум народа и Вучић је то одлично искористио.

БПК је обична магла, бедна представа за народ, уз обилату подршку дежурних статиста из аналитичарске контраелите.

А док се дешава издаја Косова, док присуствујемо фарси званој БПК, пропадање наше отаџбине у последњих годину дана неумољиво се наставља. Будућа јасно омеђена кризна жаришта злослутно тињају. Увелико смо у реду најсиромашнијих европских држава. Државни дуг вртоглаво расте, а незапосленост поприма алармантне размере. Заправо, сви економски показатељи су катастрофални. Устав је суспендован, а Уставни суд блокиран. Живимо у времену пузајућег државног удара.

Свеопшта бесперспективност је застрашујућа.

За годину дана владавине издали су Косово, а ништа добро нису урадили за своју државу и народ.

Тиме су постали – најгора влада у историји Србије.

Само скори крах такве владе, Божјом промисли, отворио би перспективе голог опстанка наше отаџбине.

Објављено под Колумна | Означено са , , , , | 1 коментар

Медитације из буџака окупације, или како до 20%?

ZatvorЧесто се запитам да ли је трулеж свеопштег распадања државе Србије само мој свакодневни осећај, можда индивидуална слика света налик на грке плодове депресије, или пак постоји респектабилан број „сродних душа“ што слично сагледавају нашу позицију. Да ли су само мени свакодневне вести, посебно оне које се односе на кључна политичка и економска питања, налик на сажетак неке нове епизоде Зоне сумрака?

Тријумф осведочених квислинга на локалним изборима у неколико српских градова горак је показатељ стања српског народа које се тешко може назвати здравим. Феномен гласања за „победнике“, за оне који се медијски славе иако суштински делују крајње штеточински, ипак није нов. Осврт на ближу историју српског вишестраначја одвео би нас у Слобино време, када беше исто. За социјалисте се тада гласало по инерцији, верно следећи трубе Милошевићевих медијских чауша. Питање је да ли се такво гласање заиста завршило на изборима 2000. Или је стварни преокрет настао тек после фамозног 5. октобра исте године? Било како било, тада је започела ера ДОС-а коју је убрзо заменило нешто жуће доба демократа. Живимо у времену naprednjaka

То је дакле већ један солидан низ гласања са заједничким садржиоцем. Његово име је рајински менталитет. Наиме, гласа се за оне које медији на више или мање суптилан начин унапред прогласе за победнике. Није дакле важно за шта се залаже онај коме подариш свој глас. Битно је да је његова политичка делатност у медијима којима си потпуно подређен „обојена“ победничким нијансама. Тако је на последњим републичким изборима највише гласова освојила странка без икаквог политичког програма. Њен тадашњи лидер, а садашњи Председник остатака вазалне Србије, чак се хвалио тиме.

Шта нам ове медитације казују? Прво и основно, демократија је фарса. Може бити да је она заиста најмање зло. Нисам живео у доба просвећеног апсолутизма, те не могу да судим. Но, сасвим сигурно је да демократија није ништа вредније од тог најмањег зла. Такав став је потпуни опозит свему што нам на најмоћнијим медијима проповедају дежурни другосрбијански жреци. Неумерено величање демократије је најобичнија тлапња, шлагворт за све остале неистине које по правилу уследе након те уводне масне лажи. Узгред, оно што се публици саопшти после те лажи представља заправо прави задатак агената новог светског поретка.

И друго, како доћи на власт у горе описаном систему демократије гарниране рајинским менталитетом? Вратимо се на случај naprednjaka. Убрзо након што су по налогу страних обавештајних служби разбили тада најјачу српску опозициону странку, naprednjaciпостају медијски миљеници. Европски комесари за ово-и-оно редовно се састају с њима размењујући вреле љубавне поруке. Све се то будно прати и преноси хипнотисаним медијским конзументима. У времену кад убице радикала нелегално седе у српској скупштини, већ увелико треште и naprednjački радио и naprednjačka телевизија. Жути су по наредби стварних господара Србије (не)вољни саучесници у уздизању naprednjaka. Епилог је познат.

Другим речима, како ствари сада стоје, странке које се противе колонијалном статусу Србије напросто не могу доћи на власт. Можете ли замислити да, примера ради, ДСС оснује сопствену телевизију? Да постане медијски миљеник? Да се европске бирократе поломе око похвала на њен рачун? И да уз све то ова странка задржи садашњи политички курс, према коме Космет не сме да се даје ни за каква блага овога света? Не, у окупираној Србији то је немогуће.

Поука. Патриотска опозиција Србије морала би да доживи темељни „редизајн“ како би се постигао историјски успех – заједничко освајање 20% гласова и статус јаке скупштинске опозиције. Толико, наиме, постоји родољуба у земљи Србији. Више него довољно. Но, до њих није лако доћи, расути су и дезоријентисани. Тражи се знатно одлучнији наступ опозиционих лидера, уз напоран рад на терену, уместо издавања јалових „принципијелних“ саопштења. Траже се личности, уместо сакривања иза којекаквих „старешинстава“, да не замере уважена манастирска братства. Потребно је оснивање опозиционе кабловске тв станице за какав-такав медијски пробој. Хм, да ли је ово последње уопште могуће? Last but not least, само јединствена листа свих који се противе издаји Србије, тј. њеном приступању трулој и непријатељској ЕУ, имала би некакве изгледе. Но, за све наведено потребни су неки другачији опозициони лидери…

Продужи ли пак са досадашњим начином рада, српска патриотска опозиција неће имати никакве шансе на било којим изборима.

Објављено под Колумна | Означено са , ,

Срби: крај националне историје?

Hod po ziciИма нечег непријатног, па и мучног, у сваком оглашавању птица злослутница. Ипак, свест о томе да у случају њиховог ћутања стварност неће постати нимало ружичастија делује ослобађајуће. Стога, осмелимо се да изговоримо епохално питање које већ неко време лебди у ваздуху: присуствујемо ли почетној фази нестајања и гашења српске нације као значајног каменчића у мозаику укупне европске историје?

Три ставке пропадања

Овај историјски тренутак у Србији обележен је дубоком националном апатијом и пројектованим медијским мраком без преседана. Иза кулиса догађа се фактографско слабљење једине историјске нације са тла бивше Југославије. Најпре бележимо демографску катастрофу: Србија се сваке године смањи за око 35.000 људи, јер више грађана умире него што их се рађа. Треба ли овоме неки посебан коментар?

Друга важна ставка односи се на размере националне издаје којој присуствујемо. Да ли сте размишљали, шта је кључна карактеристика издаје чији смо сведоци? То је њена разуђеност, масовност, говорећи у размерама отуђене политичке елите. Сваки другосрбијанац, наиме, смејао би вам се ако бисте изјавили да неких 93 одсто скупштине Србије чине представници квислиншких странака. Авај, били бисте у праву! Као у време Тадића, патриотска јавност прави грешку фокусирајући се на једног човека, овог пута то је његово квислиншко величанство Вучић. Врховни квислинг, међутим, заиста је само врх леденог брега. Каква би разлика била ако би на следећим изборима победиле демократе уместо напредњака? Или, којом несрећом, Динкићеви „региони“? Или Дачићеви социјалисти? Или…? У суштини, никаква. А нисмо ни споменули Драшковића или Чеду. У томе је дубока трагедија Србије. Мека окупација, праћена незапамћеним испирањем мозга, тј. удруженим телевизијским злочиначким подухватом, предуго траје. Слуђени народ није у стању да примети страховите размере издаје његове политичке елите. Тако је ДСС данас једина скупштинска странка која још заступа интересе обичног човека, чувајући завет предака о отаџбини која није на продају. Можете веровати или не: остале парламентарне странке су у служби крупног мултинационалног капитала коме опстанак Србије није у интересу.

Трећа ставка тесно је повезана с претходном: самоубилачко гласање. Колико Срба је свесно да је читава земља (дакле, не само Космет) окупирана? Један од десет? Мучно разарање српских земаља је још један доказ да је демократија најобичнија фарса. Ако имате проблем са здрављем, обратићете се лекару. Квар на аутомобилу упутиће вас к аутомеханичару. И тако даље. За сваки проблем тражи се познавалац, специјалиста. Гласање је једини изузетак. Једнако вреди глас просвећеног и необразованог, познаваоца и необавештеног, разумног и поремећеног, паметног и глупог. Ако при том корумпирана багра коју мазохистички зовемо елитом има монопол над медијима, ето поразних резултата. Збуњеном већином необразованих успешно се манипулише. Већи део скупштине који ради против интереса сопствене земље логична је резултанта разорних процеса којима смо дуго изложени.

Дефинисање српског пораза

Како смо стигли довде, на ивицу бездана? Игор Бојков у Тексту Лекције из Србије [1] нуди специфични руски поглед на трагедију, чијег присуства неки од наших суграђана нису ни свесни:

„Да ли ће Срби бити у стању да преживе последице ове катастрофе? Хоће ли оживети онај Србима раније својствени тврдоглави непокорни дух? Да ли ће Срби у догледној будућности повратити вољу за националним реваншом својим непријатељима? Или је крај њихове националне историје веома близу, а овај некад поносни западнословенски народ чека претварање у историјску прашину, самлевену на складно подешеним млинским каменовима албанско-муслиманске експанзије и европске свеуништавајуће постмодерне?

Нажалост, изгледа да се може очекивати оно најгоре, чак при пуној свести о, према историјским мерилима, невероватној српској способности преживљавања. Непријатељ, који је на Србе навалио на прелазу 20. и 21. века, показао се много страшнијим од Османске империје. Јер Турци су у своје време Србију прегазили огњем и мачем и држали је у жестокој и потпуној потчињености читавих пет векова. Но они ипак нису успели да сломе дух народа који је све време тврдоглаво жудео за слободом. Удари савременог Запада, међутим, показали су се много страшнији: коришћењем метода политичко-психолошког рата, он је Србију релативно брзо ставио на колена, не прибегавајући „млевењу меса” налик оном које се давно догодило на Косову пољу.

Срби, као и ми Руси пре двадесет и нешто година, нису поражени војно и на бојном пољу, него у сфери моралној, духовној и психолошкој [подвукао СД]. То се показало као много погубније. Телесне трауме зацељују релативно брзо. Међутим, од последица траума у националном идентитету и самопоштовању избављење ће бити много неизвесније и нагризаће многа будућа поколења.“

Уместо закључка

Снаге које се крију иза фасаде Европске уније воде антисрпску политику, доследно остварујући своје геополитичке циљеве. Неће се они зауставити на отимању Космета. С друге стране, Србију нико не брани. Здравији део српског народа, живећи на окупираном Космету и Републици Српској, угрожен је без подршке своје онемоћале матице.

Наше перспективе су суморне. Води нас издајничка политичка класа аморалних битанги које у шаци држе њихови евроатлантски господари. Највећи издајници славе се у масовним медијима као велики „борци против корупције“. Све анкете показују њихову велику популарност, а избори их редовно доводе на власт. Тежак медијски мрак спустио се на земљу Србију. Већи део народа није ни свестан да нестајемо. Политичка алтернатива је разједињена, оптерећена сујетом и у потпуности лишена харизме. Само чудо нас може спасити.

Верујете ли у чуда?

Упутнице:

[1]    http://www.standard.rs/igor-bojkov-lekcije-iz-srbije.html Оригинални текст објављен је на руском под називом Уроки Сербии: http://zavtra.ru/content/view/uroki-serbii

Објављено под Колумна | Означено са , , , | 2 коментара

После нове напредњачке издаје

Noz u ledjaБриселска капитулација је још један повод да на неки начин заокружим моју опсесивну тему о напредњацима и њиховим гласачима. Верујте, нисам нимало поносан што се практично све о чему сам писао поводом групације Вучић-Николић обистинило на тако бруталан начин. Напротив, волео бих да је свака моја реч о преумљеним радикалима била погрешна, само када би време могло да се врати и срамна издаја Србије на неки начин поништи.

Још давно пре прошлих избора наслутио сам да Тадић и његови жути престају да буду главна тема када се разматра издаја Србије. Због тога сам на глобалној мрежи често био изложен вербалним насртајима бесних напредњачких присталица. И поред тога, свој став да је другосрбијански аутошовинизам попут корова нашао плодно тло у многим српским странкама упорно сам бранио. Чврсто верујем у тезу да је трилинг ЛДП-ДС-СНС био и остао својеврсна осовина издаје. Ово не значи да су неке друге странке, попут Динкићевих УРС-а или Дачићеве СПС, остале имуне на вирус издаје. Ради се о различитим улогама које су главни играчи добили у представи званој мека окупација Србије.

Но, како сам то „знао“ да су напредњаци изабрани да буду главни беочуг издаје? Одмах да кажем, нема ту ни „видовњаштва“, нити неке софистициране интелектуалне гимнастике која би требало да мистификује тако далекосежно закључивање и уједно глорификује умне способности писца ових редова. Напротив, у својим разматрањима користио сам здраву „сељачку логику“, која је, предање казује, некада заиста била одлика широких српских маса. Овај начин закључивања се можда најбоље кристализује кроз паролу коју присталице радикала често избацују у последње време: „Томо, издао си Воју, издаћеш и земљу своју“.

Посветимо дужну пажњу том слогану. Однос према њему открива много о нама самима. Најпре једна напомена: нисам био ни члан ни гласач радикала у време кад је та странка представљала битан политички фактор у Србији. Дакле, стварање напредњака нисам ни могао осетити лично, као „издају странке“. Штавише, према поменутом догађају био сам прилично равнодушан, а још неко време после фаталне 2008. провео сам у „догматском дремежу“. Много је битније за ову тему, међутим, то што огроман број некадашњих ватрених гласача Шешељеве СРС планско рушење своје странке није доживео као издају. Већ ово јасно говори о том слоју људи. Реч је, наиме, о лажним патриотама, о руљи која је све време само тражила великог вођу кога би могла да заволи. Једном је то био Шешељ, па Николић, па Вучић… Показује се да ни то што вођа говори и за шта се залаже уопште није битно. Реч је, како сам још у тексту О популарности напредњака закључио, о својеврсној заљубљености, о потпуно ирационалном везивању за поједине политичаре. Антисрпско титоистичко наслеђе нашло је своје место у подсвести ових несрећника, у чему су се изједначили са својим љубимцима. Малограђанска светина – у се, на се и пода се! – које је изгласала напредњаке може бити погубна по Србију и у годинама које долазе. Реч је о људима који су у потпуности у власти масовних медија, а до њихових гласова долази се путем једноставних трикова, манипулација и спиновања, у чему је врховни квислинг Србије, Вучић, прави махер. Одсуство критичког мишљења снажно је изражено у овој групи. То су опасни људи, то је једна темпирана, разорна бомба у срцу Србије.

За крај, понешто о будућности.Убрзо ће уследити косовизација остатка Србије. Сматрам да ће Војводина ипак тешко пасти, јер ће се довољан број искрених српских патриота мобилисати за њен опстанак у Србији. Друга су прича, међутим, Рашка област и запуштене територије сиромашног Југа, већински насељене Шиптарима. Снаге које желе слабу Србију а крију се иза фасаде Европске уније продужиће активности на слабљењу наше отаџбине и Срба у региону. У томе ће имати помоћ како квислинга на власти тако и бесловесне руље којој нажалост нико не може одузети право да својим самоубилачким гласањем упорно урушава Србију. Русија, са своје стране, на Балкану води рационалну спољну политику изражену кроз добро познату паролу „Не можемо бити већи Срби од Срба“. За мене у тој пароли ништа није спорно, Руси не могу да дођу и гласају на изборима уместо нас. А жалосни састав српске скупштине довољно говори о томе како ми гласамо. Нека нам је Бог у помоћи!

Објављено под Колумна | Означено са ,

Квислинг из Бајчетине

TomaПредседник Србије Томислав Николић одликовао је Верана Матића, председника УО Фонда Б92, Сретењским орденом трећег степена за спровођење друштвено-хуманитарне акције „Битка за бебе“.

*****

Како се постаје издајник свога рода? Питање звучи утолико теже уколико смо свеснији да је објект нашег интересовања скоро две деценије глумио ватреног српског националисту у странци Војислава Шешеља. Да ти памет стане, како народ каже.

Можда не можемо да објаснимо генезу, али у стању смо да издајника лако препознамо. Амери веле: „Ако изгледа као патка, плива као патка и кваче као патка, онде то вероватно јесте патка“. Овај једноставни тест индуктивног расуђивања увек сам примењивао за оцену лика и дела бајчетинског мастера. Његови гласачи, међутим, користили су неке друге аршине.

Централни догађај политичке каријере садашњег председника Србије је окретање леђа утамниченом Шешељу и оснивање странке с дијаметрално супротним програмом. Две деценије – солидно парче живота – једне политичке опције тако преко ноћи бива замењено сасвим супротном причом. Легитимна промена? Његови гласачи повероваше да јесте.

Али ни они који су својевремено по налогу Империје радили психолошки портрет будућег напредњачког двојца Николић-Вучић нису могли да замисле да ће њихов пројекат доживети такву популарност. Стварајући франкенштајновску политичку двојку копали су гроб савременој Србији.

Без гласача који су се упецали на агресивну напредњачку реторику Србија данас не би била на коленима. У други круг председничких избора ушла су два проверена човека Империје, Тадић и Николић. Знајући поменуто, остао сам тог мајског дана далеко од биралишта.

Обревши се на месту председника, показао је Тома да воли живот: Лондон, Буенос Аирес, егзотичне дестинације… свуда у друштву прве даме, свуда с истим намештеним осмехом и истом немуштом причом. Очигледно, политика је за неког и добра забава. А народ вели, чувај се оног ког осмех поружни.

Eво шта је говорио, пре само неколико година. Негујмо културу памћења.

Читајући данас како Бајчетинац с лакоћом српске државне институције на Космету назива „паралелним“, усвајајући тако језик наших окупатора, како с филозофским миром те исте институције као на тацни предаје злогласним трговцима људским органима, не могу а да се поново не запитам: где вам је била памет када сте гласали?

Објављено под Колумна | Означено са ,

Нови светски поредак и старо резоновање

Novi svetski poredakРетко коментаришем туђе текстове. Овога пута направићу изузетак. Повод за ово писаније је чланак професора Зорана Аврамовића, под називом Србија и двоглави албански метод [1]. На почетку рада аутор, вероватно понукан најновијим таласом варварског дивљања и уништавања српских споменика и гробаља на Космету, деловање шиптарског сепаратистичког покрета помало незграпно крсти као „двоглави метод“, те даје опис тог бескрупулозног понашања самозваних потомака Илира: оптужиш другу страну за најгора политичка дела а сам их практикујеш против делова демонизоване нације. Тој дефиницији се нема шта додати. Међутим, у чланку није поменуто ћутање Запада на шиптарска злодела. Помало изненађујући завршетак текста можда нуди „наративне“ разлоге за то изостављање. Наиме, професор у виду закључка предлаже српској страни следећи начин борбе против непријатеља:

Реч је о обраћању оним иностраним центрима моћи који су дубоко уплетени у српско-албанске односе и који су подржали Албанце на Косову и Метохији на отцепљење да кажу своју реч о двоглавом методу деловања албанског фактора у Србији и на Балкану. Некоме ће се учинити да је то утопија. Нипошто. Заштитници албанске ствари на Косову и Метохији су чувари идеје и праксе отвореног друштва и свих његових карактеристика. Како је могуће да подржавају говор и праксу затвореног друштва које примењују косовски Албанци и албански фактор? [Подвукао СД]

*****

Човек остаје запањен пред неразумевањем новог светског поретка које оваквим ставовима јавно исказује један универзитетски професор. Обратите пажњу, чланак је парадигматичан. Сведоци смо једног губитничког дискурса који у српском друштву нажалост није на маргини. Ако га усвојимо, ако макар из најбољих намера одлучимо да кренемо тим путем, после извесног времена ни позиције Дачићеве вазалне Владе неће нам бити далеке. О чему се ради?

У наведеном чланку се (не)свесно глорификује појам отвореног друштва, који је популарисао филозоф Карл Попер. Вреди најпре приметити да је Попер жрец савремене либералне демократије и једaн od гуруa оног људског смећа што се својевремено прогласило Другом Србијом, па у међувремену зажалило због тога, ослушкујући бројне пежоративне одјеке које је тај назив изазвао у српској јавности.

Отворено друштво представља идеал либерално-демократског поретка у коме је власт одговорна и толерантна, а политички механизми транспарентни и флексибилни. Држава не скрива информације од грађана и промовише људска права и слободе.

Тако то звучи у теорији. Пракса међутим показује да у основи поступања шиптарских покровитеља са Запада не стоји никаква брига о људским правима, демократији, или толеранцији. Понашање западних сила руковођено је изнад свега геополитичким интересима Империје и њених марионета. Управо зато се ћути на безбројне примере кршења људских права косметских Срба; зато се упорно заташкава дугогодишње варварско насиље Шиптара.

Империја је осмислила реторички систем у коме одређени појмови као што су људска права, демократија и толеранција губе своје оригинално значење и претварају се у пука пропагандна оруђа доминације Запада, уз помоћ њихове пете колоне у вазалним земљама. Разуме се, ни појам отвореног друштва није изузетак. Треба дакле засенити простоту бројним главоломним терминима, који се понављају до бесвести и тиме промовишу у појмове-светиње. Манипулишући њима, слама се морал нације, а земља-жртва држи у покорности: оптужбе на рачун кршења људских права, гушења слободе медија, или рђавог односа према мањинама увек су у функцији дезавуисања оних које Империја сматра својим непријатељима. Тешко да ћете их чути када је у питању нпр. Саудијска Арабија, важна савезница Америке позната по сталном дивљачком кршењу људских права и потпуном одсуству слободе.

Другим речима, баш брига западне елите за социјалну уређеност оних које доживљавају као балканске дивљаке. Штавише, њих не интересује ни судбина сопствених народа! Ту се дакле крије одговор на ауторово питање: како је могуће да водеће земље Запада „подржавају говор и праксу затвореног друштва које примењују косовски Албанци и албански фактор“. Што више Срба схвати ову једноставну истину, то боље.

Зато је неопходно да доминантни социјално-психолошки дискурс коначно и неповратно буде замењен геополитичким. У супротном, пливаћемо у водама којима вешто управљају непријатељи Србије и њихова пета колона. И насукаћемо се. Читава војска разних невладника је одавно ангажована и финансирана само за пропагирање „вредности“ западног света, чиме се заправо постепено подрива геополитички субјективитет Србије, а она своди на немоћни протекторат.

Аврамовић у чланку користи језик који вештом пропагандом намећу српски непријатељи и тиме чини корак у погрешном правцу. Да ли је могуће да учени аутор верује како моћни Запад ни дан-данас „није обавештен“ о нецивилизованом поступању Шиптара према косметским Србима? Да ли он заиста сматра да би „активнији“ пропагандни приступ Србије донео некакав преокрет у ставу водећих западних земаља према питању Космета? „Истина ће победити!?“ Мислили смо да су сличне заблуде неповратно отишле заједно са Слобом.

Шиптари су инструмент балканског субимперијализма Америке, чији дугорочни циљ у овом региону је да Србија, као потенцијални савезник Русије, буде што слабија. И то нема никакве везе ни с људским правима, ни с демократијом, ни с толеранцијом. Па ни с отвореним друштвом, свакако. Реч је о немилосрдном вектору геополитике. Зато је идеја о обраћању шиптарским заштитницима, а геополитичким непријатељима Србије, у очекивању њихове позитивне реакције – најобичнија утопија.

Упутнице:

[1]    http://www.nspm.rs/komentar-dana/srbija-i-dvoglavi-albanski-metod.html

Објављено под Колумна | Означено са , , , , | 4 коментара

Доушници, или пролегомена за ново родољубље

IzdajaГенерације Срба су своју слику о Другом светском рату у окупираном Београду формирале гледањем безброј пута репризираних Отписаних. Док су Прле, Тихи и наводни комунистички покрет отпора чинили подвиге достојне Супермена и Бетмена заједно, можда смо били свесни колико је та романтична прича далеко од историјске истине. Али тешко да је много гледалаца, посебно оних млађих, могло да замисли праве прилике у окупираном главном граду.

Друга једна прича, неки кажу знатно веродостојнија, казује да су током Другог рата немачке окупационе власти у Београду јавно апеловале да грађани провере податке пре него што денунцирају ближње своје, јер је достава било толико да ни Гестапо ни Специјална полиција нису могли да их обраде. Било је, наводно, више пријава него становника главног града Србије! Није тешко замислити осећање које је овакво понашање окупиране словенске раје изазивало код пословично дисциплинованих, оданих и социјално укалупљених Германа. Име тог осећања је – гађење. Постоји и друго, подједнако прецизно одређење – презир.

А да ли сте гледали пренос расправе о Томиној платформи? Ако јесте, можда сте приметили да је ДС, вероватно омашком услед потпуне дезоријентисаности изазване вишемесечним медијским ваљањем у сопственим фекалијама, најпре предложила некакав „патриотски амандман“, односно поједине у међувремену избачене формулације из првобитног предлога Николићеве платформе. И шта мислите, да ли је логично да такав амандман буде прихваћен од оног што неки и даље, упркос здравом разуму, називају патриотском влашћу? Не. И не само што амандман није усвојен, већ се у том тренутку, како пише Вукадиновић, „збуњена и запрепашћена власт жали западним амбасадорима да ‘жути’ скрећу са европског колосека“. Тада под притиском западних газда протектората званог Србија демократе брже-боље повлаче свој амандман уз невешто образложење како су само „хтели да истерају на чистац власт и њено неискрено европејство“. Уследила је нова рунда жестоког препуцавања наводне власти и наводне опозиције, као представа за лаковерни народ. На крају су обе стране новчића званог пропаст Србије, демократе и социјал-напредњаци, сложно гласале за дословно унакажену резолуцију која значи само нови корак уназад у одавно посусталој борби за Космет.

Шта евроатлантске газде осећају према својим српским доушницима? Поново, само гађење илити презир. Издајнике нико никад не воли.

И тако, згадивши се и презревши, чак два пута у горњим редовима, нашли смо се у једном караказану из кога воде два путића. Осетимо ли, поред презира, поред гађења, и мржњу, ону према целини сопственог народа, на путу смо другосрбијанства. Али то је већ дијагноза. На тај пут је, наиме, немогуће стати без доминантног утицаја (погрешне) генетике и, само донекле, кућног (не)васпитања. Уверен сам да друго објашњење генезе фрикова попут Србљановићке, хероине с кокаином и Твитером – не постоји. Научници су већ открили ген задужен за оданост идејама либерализма, рецимо. Када неко, ваљда између два мотања џоинта, упореди Марш на Дрину с Лили Марлен, сигурни смо да тамо негде чучи и ген одговоран за мржњу према народу из кога је индивидуа потекла. Слично мислимо о онима који се „поносе“ тиме што су напустили писмо српског народа, ћирилицу.

Други излаз из нашег караказана је много интересантнији, али и захтевнији. Окупација наравно не може бити оправдање за поменуте поступке наших доушника, ни она некадашња, нацистичка, ни ова данашња, евроатлантска. Да ли ћемо доћи до тога да невоље што нас деценијама прате имају узрок (и) у нама самима? Снагу, организованост и бројност српских непријатеља не доводим у питање. Од кад смо записани на брдовитом Балкану, противник је увек ту, различитих боја, али неспорни фактор кога не смемо превиђати. Међутим, фокусираност на непријатеља има рђаву страну у превиђању себе. Увек кривимо неког другог, а не видимо себе, не успевамо да проценимо сопствене поступке, да размотримо своје мане. А само сагледавање сопствених недостатака може бити почетни корак у мукотрпном раду на самопоправљању, на колективној индивидуацији или обожењу.

Анализа мана властитог национа не сме бити препуштена следбеницима медијски свеприсутног другосрбијанског култа, јер се стомак њихове мржње према српству никада не може напунити, те се неуморно храни свим расположивим подацима. Зато то мора бити прворазредни задатак искрених српских родољуба. Национализам, дакле, не сме бити некритичко величање свих особина народа, већ обрачун с разоткривеним недостацима који народ вуку у пропаст. Био би то уистину коперникански преокрет у приступу родољубљу и почетни корак ка српском васкрсу. Зато, учинимо тај немали напор, за почетак погледајмо истини у очи.

Објављено под Колумна | Означено са , , , | 2 коментара

Петоколонашким медијима у походе или Чаршија господара Вучића

B92Одавно нисам посетио неки петоколонашки медиј, будући да не осећам потребу за тим. Ваљда су ми страни такви мазохистички пориви. Здравије се живи без уплива осећања које неминовно изазива редовна изложеност медијским конструкцијама издаје и сведочанствима однарођене свести „раденика“ ових кућа. Али, и без „конзумирања“, као да их ипак свакодневно пратим, бестидне и злокобне. Производ њиховог рада је зомбирани део народа што тако програмирано и предвидљиво гласа за своју пропаст.

Повод за мој мали скаутски излет на непријатељску територију била је вест на сајту Б92 како је највећа странка владајуће коалиције, СНС, наводно одлучила да ове године ипак иде на ванредне парламентарне изборе. Тако бар пише други петоколонашки медиј, Блиц. Вучић би, веле, могао бити следећи премијер.

Вучићева ниша

„Из мојих уста нисте чули никада за ту границу (Карлобаг-Огулин-Карловац-Вировитица). Никада!“ То је убрзо по разбијању радикала и формирању нове еврофанатизоване странке, СНС, изјавио Александар Вучић. Истиномер га ефектно демантује: послушајте само следећи Вучићев говор. Негујмо културу памћења.

Иако је дипломирао на Правном факултету у Београду, Вучић нема релевантно радно искуство. Српској радикалној странци приступио је још 1993. и од тада плива у политичким водама. Познат је по бројним ултрапатетичним изјавама, праћеним одговарајућим гримасама и говором тела, али примећујемо да је напорним радом на себи, уз вероватни ангажман професионалних саветника, у последње време успео да поправи свој медијски наступ, што је пратила и адекватна промена имиџа. Памтимо га и као министра за информисање који је потписао Закон о јавном информисању праћен драконским казнама за медије.

Ипак, пажљиви посматрачи знају да се по нечему истицао: био је главни спин доктор напредњака. Тако је својевремено лансирао причу о Ђиласу као наводном финансијеру Двери. Војска напредњака ангажована је да по српским сајтовима папагајски понавља ту причу. Двери на крају нису прешле цензус и не може се рећи да Алекова стратегија није била успешна, без обзира колико нам сâм тај спин на први поглед деловао бизарно.

Као што знамо, напредњаци су на прошлогодишњим изборима постигли успех, пославши жуте у опозицију. Учињено је то без икаквог политичког програма, готово без икакве политике. Неизговорена парола „жути су рђави, ми смо добри“ била је довољна за изборну победу. Народ је гласао против демократа згађен њиховом политиком, не помишљајући да можда бира мусавију копију жутих.

Нашавши се тако на власти, без програма, без правог искуства, с кадровима буквално скупљеним с коца и конопца, те са нелагодним успоменама на време када је глумљен врели патриотизам, требало је смислити шта и како даље. Србија се налази у страховитој кризи. Без обзира што народ већ годинама делује умртвљено, глад га лако може натерати на бунт који би могао бити фаталан по неспособну власт. Будући да сâм нема никакве експертске способности, релевантно радно искуство и резултате, чинило се да Вучић нема шта да понуди и да је брзо потонуће напредњака неминовно.

Тада се појављује излаз звани „борба против корупције“. Ту нису потребни експерти, траже се само чврста воља и амбиција, а ова Вучићу свакако не мањка. Чињеница да се антикорупцијска кампања води накарадно гласачком телу изгледа не смета – судећи по истраживањима јавног мњења народ ће то прогутати. Тако Вучић себи дозвољава да медијски најављује хапшења појединих људи, што је незамисливо у било којој уређеној држави. Стварна борба против корупције се, наиме, води упорним јачањем институција правне државе, а не волунтаристичким акцијама појединих политичара. У правним државама, какве су рецимо Француска или Италија, политичари се боје судија. Било би сјајно када би се исто постигло у Србији.

Вучић је тако пронашао своју златну „нишу“, могућност да политички профитира на „борби“, коју иначе спроводи крајње сумњивим средствима. Таква политика је медијски изузетно захвална: свако хапшење има снагу бомбе. Изгладнели народ осећа извесну компензацију допингован оркестрираном, хистеричном медијском харангом, гледајући најмоћније тајкуне како пуне тамнице. Хлеба и игара! То је древна парола чији смисао Вучић одлично разуме. Невоља је што његова „борба“ представља тек димну завесу за отворену издају земље, данас на Космету, а сутра на другим, још неотвореним фронтовима. Постоји још једна психолошка „цака“ која сведочи о чврстини данашње Вучићеве позиције: веома је тешко заузети став који би се могао протумачити као противљење борби против криминала и корупције. Врло је ризично стати у одбрану омраженог тајкуна, чак и када сте свесни да, као у случају Мишковића, изнете оптужбе стоје на стакленим ногама. Не сумњам да ће будућа тамничења бити пажљиво темпирана како би донела максималну политичку корист Вучићу. Тако је и без знања, способности, искуства и кадрова, пронађена уистину победничка стратегија. Не видим да јој било ко у догледно време може успешно парирати – први човек напредњака биће најпопуларнији политичар у времену које је пред нама.

Окупација у 26 коментара

Вратимо се на Б92. Први утисак након отварања ове странице формира нам потпуно латинично окружење. Ћирилица је напросто прогнана. Исто важи за горе поменути дневни лист. Присетимо се, окупацију Србије од краја 1915. до краја 1918. пратила је забрана коришћења ћирилице. Била је то једна од првих забрана аустроугарског окупатора, зато што је ћирилица препозната као један од најснажнијих стубова српске националне свести. Порушите тај стуб и ближи сте слому читаве националне конструкције. Као што видимо, оно што је некада долазило на крвавим бајонетима непријатељских војника, у посттитоистичкој Србији је увелико етаблирано.

У наставку, ради илустрације, копирам неколико карактеристичних коментара са Б92 поводом горе поменуте вести о могућим изборима ове године.

Hapsenja koja su se desila poslednjih meseci nisu mala stvar i bice ih siguran sam jos. Prica o Kosovu se tek zahuhtava, i tek ce oni tu dosta raditi.Taj problem nije od juce i samim tim ne moze se resiti preko noci. Zato trebamo nastaviti putem kojim smo krenuli, i jos jednom dati podrsku onima koji nesto rade za Srbiju i njen narod.
(Jadranka Tosic, 9. januar 2013 18:52)

Znam da izbori mnogo koštaju i da nije baš pogodno vreme za nove, ali ipak mislim da bi vredelo skloniti ostatke prethodnih vlasti iz sadašnje vladajuće koalicije. Kao i ranije i sada pokazuju slabe rezultate u oblastima koje vode. Pokazalo se da jedino naprednjaci rade na poboljšanju sveukupnog boljeg života građana.
(Lady D, 9. januar 2013 10:29)

Bez obzira na napore pojedinaca da sve funkcioniše najbolje moguće, ipak se ostaci stare vlasti ne uklapaju u ritam promena. Treba ih u svakom slučaju skloniti da bi smo nešto postigli na planu boljeg života građana.
(Serpullum, 9. januar 2013 08:49)

Ma i treba da budu..neko je jos zaglavio, a Vucic hoce da resi stvari.
(Pospanko, 9. januar 2013 02:02)

Na izbore !!!
(Milicica, 9. januar 2013 01:41)

Bude li rezultata do tada nemojte se iznenaditi ako bude i dvotrecinska vecina
(Vladimir, 9. januar 2013 00:52)

И тако даље. Ова вест је изазвала лавину од преко петсто коментара. Најпре запажамо да приближно три четвртине свих коментатора са Б92 подржава напредњаке. Удео „страначке војске“ међу коментаторима је без икакве сумње веома висок, премда је проценат немогуће проценити. У сваком случају, љубав између петоколонашке куће Б92 и напредњака данас напросто цвета.

Закључак

Петоколонашки медији су пригрлили напредњаке као своју нову звезду водиљу. И та чињеница може нам показати у ком смеру се креће Србија. Чеда Јовановић заиста више није потребан, он је одслужио своје. Његове идеје, али и идеје злогласне Друге Србије, сада суверено баштине напредњаци. Подршка страних политичара попут ноторног србофоба Јелка Кацина, листова какав је Економист, те малосрбијанских перјаница à la Ненад Прокић, довољно говоре о садашњим позицијама напредњака. Говорити данас о њиховом патриотизму једноставно вређа здрав разум. „Борба против корупције“ представља изузетно ефикасно средство за јачање политичких позиција напредњака и истовремено замагљивање отворене издаје државе. Господар Вучић је дакле обезбедио и проширио своју чаршију. Добро за њега, не и за Србију.

Објављено под Колумна | Означено са , , , , , | 4 коментара

Злоупотреба оптимизма и опстанак, упркос свему

Svetlo na kraju tunelaЉудска потреба за оптимизмом је неисцрпна. Оптимизам је она полуга која нас одржава на површини, ма какве животне буре нас шибале. Управо свест о његовој дубокој повезаности са језгром живота увећава нашу нелагоду када видимо како се оптимизам злоупотребљава. А свеопшта криза у Србији последњих година представља идеално тло за поигравање с обичним човеком у улози пасивног медијског конзумента.

Масовно гласање за напредњаке на мајским изборима било је одлична потврда тезе да оптимизам лако може да се преметне у тврду веру. Наиме, ништа у кампањи напредњака није указивало на присуство патриотизма. Напротив, папагајско мантрање о светој крави званој ЕУ, те проглашавање накарадне Тадићеве политике добром, уз напомену да ће Тома и Voochich да је спроводе успешније од самог Бориса, јасно је осликало измењено лице некадашњих радикала. У том смислу, не разумем садашње поруке да су напредњаци „превара“. Па они су вам отворено изнели своје основне ставове, кад већ програм нису имали, а ви сте гласали за њих. Једини изузетак – ватрене пароле на митингу у Косовској Митровици – био је заправо начин да се грубом злоупотребом муке косметских Срба „овери“ изборна победа на окупираним територијама. Зашто су онда, и поред нескривене „истости“ с демократама, томисти добили толико гласова?

Одговор је јасан, премда не и једнозначан – велики број бирача помислио је да су еврофанатичне и самопоражавајуће изјаве напредњака тек вешта представа за службенике Империје. Сачекајте само да они дођу на власт и покажу своје право лице! Да, човек се у тешким ситуацијама хвата за најтању сламку. С друге стране, добронамерно указивање на зло се у трену одбаци. Оптимизам има ту особину да ни из чега може да створи „нешто“. У случају напредњака показује се да је читава ствар пука опсена, будући да смо ни из чега на крају добили једно велико ништа. Проблем је међутим што се после сваке нове обмане човек буди у све горем стању.

Сличан механизам злоупотребе оптимизма запажамо код текстова водећих спин доктора невелике патриотске медијске сцене Србије. Тако у уводнику последњег Печата Милорад Вучелић исписује прави панегирик Томи и Вучићу. Шта је овде искоришћено као супстанца за злоупотребу оптимизма? У случају Томе, то је чињеница да је фамозна Платформа, о чијој крајњој судбини можемо само да нагађамо, настала под његовим окриљем. Вучићу се пак приписује елиотнесовска борба против корупције. А да се Власи не досете, нема ни речи о граници посред Србије, са све царином. Још један јефтин спин? Не бих се опкладио да такви текстови немају веома солидну прођу, управо због насушне људске потребе да се верује у нешто, ма колико то на први поглед изгледало дубиозно.

Оптимизам по себи не може бити рђав, будући да представља основу витализма човека. Међутим, управо таква његова позиција чини га идеалним за (медијску) злоупотребу. Због тога заштиту морамо потражити у повратку рационалном у нама. Наиме, сваки пут ваља добро испитати темеље нашег оптимизма, јер свака грађевина се на темеље ослања. Ако су ти темељи трошни, решење није у одбацивању оптимизма, већ у упорној потрази за другим, солиднијим фундаментима, на којима здрав и делатан оптимизам једино може да почива. Тако опстајемо, упркос свему.

Објављено под Колумна | Означено са , , | 1 коментар