О популарности напредњака

Quem Deusvult perdere prius dementat. *

Скоро сва испитивања јавног мњења у први план избацују странку која на претходним изборима није ни постојала. Осећајући свеопшту декаденцију отаџбине, може се на крају лако испоставити да су сондирања била намештена. Уосталом, сетимо се рецимо „статистичког скандала“. [1]

Међутим, за потребе ове расправе узмимо здраво за готово податке који се јавно презентирају. Прошавши диљем патриотске блогосфере размотримо тада главне разлоге који се истурају као (наводни) мотив за давање гласа напредњацима.

1. Желим смену власти и, логично, гласаћу за најјачу опозициону странку

Ово је врло чест исказ. Ваља најпре запазити покушај маскирања емотивне наклоности према напредњацима, баш као да је у позадини присутан стид што се тако гласа, па се зато попут какве бране успоставља једна строго рационална конструкција. Често се чак најпре искаже извесна резерва према овој странци, а потом наведена реченица долази као наводна поента.

Логика горњег исказа води нас право у двехиљадиту када је рушен Милошевић. Сетимо се, тада на окупу беху и Курта и Мурта, те Слоба на крају заиста би срушен.

Али, у годинама које наступише испоставило се да су Курта и Мурта заправо рђави. Упустили би се у јалову расправу постављањем питања ко на крају у очима историје испада лошији: Слоба, или пак Курта и Мурта.

Тек, био је то дух времена. Слоба је тада напросто морао пасти. А управо апсолутна заслепљеност и прожетост тим осећајем спречише нас да пажљиво анализирамо Курту и Мурту; зато они тада нису ни могли да се нађу у нашем фокусу. Вреди ипак упамтити за нека будућа времена једну језгровиту дефиницију тих драматичних догађаја, као избора између два зла.

Остаје нада да најзад долази време када ће се гласати за, а не (само) против. Разлика у начину размишљања је огромна. Већ прихватањем наведеног става, горња реченица о гласању за напредњаке (или било коју другу странку само зато што је „најјача“) постаје потпуно бесмислена.

Није више довољно бити против нечега, треба најзад усвојити један скуп вредности за који се ваља залагати, те свој глас подарити оном ко ће те вредности по твом осећају на најбољи начин заступати. Такав приступ уводи нас у самозахтевност: принуђени смо да се пажљиво бавимо онима којима дајемо свој глас, да пратимо њихова иступања, анализирамо њихове поступке и биографије, поредимо их са другима, речју почињемо да активно мислимо о избору нашег заступника вредности.

Циник у мени приговара да такво време упорно одбија да дође, те да избор против остаје ипак вечити део једног националног менталитета. Стога унапред прихватам приговор на рачун можда одвећ великог идеализма.

2. Тома данас говори једно, а када дође на власт радиће нешто сасвим друго

Овај тако особени бисер, који се такође неретко може видети, заслужује да се брижљиво и са посебним интелектуалним ужитком сагледа са свих страна. Да ли је ико приметио колико тога је садржано у једној наизглед обичној реченици?

Размотримо најпре први део исказа. Казати да неко говори једно, већ значи да неким тајанственим даром, назовимо га начас интуицијом, знамо да он мисли нешто друго. Дакле, овде већ имамо посла са једним чудесним талентом за читање мисли. Другим речима, сви остали, лишени таквог дара, наиме ми који се руководимо правилом Окамовог бријача, те верујемо да Томислав говори управо оно што се у офисима Империје очекује од њега, тј. оно што му је наложено да мисли, не би ли за себе и своју странку извукао максималну добит која се данас очитује у виду финансија, простора у медијима и ефекта друштвене прихватљивости у условима меке окупације, а сутра последичним запоседањем власти праћеним новим и новим доказима верности – испадамо обични наивци. Какав заверолошки судар!

Да не буде забуне, поменута разлика између изговореног и мишљеног не спада у онај фолклор, неодвојив од професије политичара. (Јасно је, наиме, да се извесни облик аутоцензуре при јавним наступима, у циљу окупљања што већег броја присталица из разних друштвених слојева, подразумева за сваког политичара.)

И то нас доводи до другог дела исказа. Наиме, господин Николић не само да мисли другачије, сачекајте да заседне на власт и он ће радити другачије од оног што говори. Какав галиматијас и каква проницљивост као основа за давање свога гласа! Дакле, гласаћу за некога за кога знам да данас говори оно што не мисли и да ће сутра радити супротно од онога што данасговори.

А шта би то супротно могло да буде? Можда нас одговору најсигурније води подсећање на фамозну конвенцију поводом годишњице те странке. Наиме, овације Русији и звиждуци којима су напредњачке присталице почастиле присутне изасланике Империје, довевши тако у веома непријатан положај вођство ове странке, као да повлаче границу између онога што ће наводно бити политика напредњака и онога што је, поверујмо, само њихов садашњи политички говор. Како ће се непријатно изненадити службеници Империје када се једнога дана буду пробудили!

Ова тачка делује најзанимљивије, будући да унутар ње примећујемо обрисе једне претпоставке – наиме, оне како је баш бивши директор гробља онај легитимни настављач књазмилошевског обрасца. За разлику од нас, вехементних наиваца, његове присталице уочише како је ето дошло оно време када ваља бити мудар као змија, одбацити оружје и посегнути за неким мекшим средствима обрачуна с непријатељем. Па у чему је онда разлика између онога што ради Тадићева власт и овога што нуде напредњаци? Када Борис своју „пријатељицу“ баронесу Кетрин Ештон пред камерама од миља зове Кети, када Драшковић џентлменски љуби руку америчкој Јеврејки која се тако страсно залагала за бомбардовање Србије, да ли су и то акти примене књазмилошевског обрасца, или пак обичан кич националне неодговорности? Али, изгледа да се и Тадићевом тепању и Вуковом рукољубу замера само на неаутентичности, наиме тек када наступи преко ноћи стасали прави Милош Велики – и тепање и пољупци добиће тада своју праву вредност.

Оставимо ипак по страни расправе о етички више него спорном књазмилошевском обрасцу и (посебно) његовој наводној корисности у овом смутном времену. Јер, када је у питању први човек напредњака, од читавог тог концепта доказив је само онај део који се односи на кумоубиство.

3. Радикали имају тајни договор с Империјом, сâм Шешељ је растурио СРС (и слично)

Ово су заправо (најмање) два исказа, којe смо због њихове бизарности, тривијалности, али и својеврсне сродности, груписали у један.

У тврдњи да је на делу тајни договор поново се открива заверолошки концепт. И опет смо ми, наивни, немоћни да продремо „иза седам гора, иза седам мора“. Преокренимо зато ствар постављањем следећег питања: зашто је уопште важно да ли постоји некакав тајни договор у коме се појављују обезглављени радикали који ето уредно улазе у управне одборе? Наиме, на изборима учествују многе странке; зашто онда та, изгледа већ доказана, несолидност радикала служи као изговор за давање гласа баш напредњацима? Једина мисао која долази на ум је да је реч управо о дугогодишњем гласачу радикала, који жели најпре себи, а потом и целом свету, да објасни своју изненада откривену, а тако збуњујућу и непријатну недоследност.

Управо зато и други део горње реченице спада у исту категорију. Наиме, човек који је више од десет година живота провео по разноразним казаматима само због свог политичког уверења [2], дрзнуо се, ето, да заустави у развоју једну (или можда две?) људску громаду; одважио се да затоми један невиђени политички таленат. И заточеник тиме безочно почини нови грех – наиме, онај непристајања на двоструко утамничење: и у Хагу и у својој странци. Помислио је, дакле, дрзак какав је одувек и био, да једно ретко виђено мучеништво због вере у идеале (какви год они били!) може и треба да буде залог његовог опстајања у врху сопствене странке; а да би неки саборци, као свој одговор на његов подвиг, и зарад вере у исте идеале (какви год они били!), можда и сами могли да пронађу танану меру сопственог подвига, макар то био и подвиг самозатајности. Али то напросто није исти материјал.

Зато, када гледамо њихова лица, идеомоторно изобличена до непрепознатљивости, какву то муку наслућујемо? Није ли и стиропорски доручак на трави, како ономад помислих, рођен само као жеља да се на један истински подвиг одговори нечим што би макар истога рода било? И сећамо се добро како је то правдање оцеубиства, та својеврсна јавна манифестација постојања гриже савести у једном човеку, протекло и завршило се.

О стварним мотивима гласања за напредњаке

Шта заиста стоји иза толиког броја напредњачких гласова? То је, како би Амери рекли, питање од милион долара. И поред свести о огромној финансијској и медијској моћи оних који повлаче конце иза сцене, потписник ових редова не престаје да се чуди великој популарности напредњака. [3] Једно је сигурно: све напред наведене тврдње, јавно изречене или написане, служе само за рационализацију једне љубави. Да ли онда тајну те харизме треба потражити у познатој сентенци „љубав је лудило“? Јер, шта се десило са пословичним здравим разумом српског сељака? Да ли је ипак у условима српског медијског матрикса претешко увидети разлику између аутентичне и лажне опозиције? Одговори се свакако морају потражити у несвесном и надсвесном. И ни у ком случају не треба пристати на популистички мит о добром народу и злој, отуђеној елити. Још нешто је сигурно: цену следећег гласања платићемо сви.

Постскриптум

Евентуална примедба, која лако може искрснути из каквог малограђанског буџака, да се, критичким писањем о оном што без доказа неко још назива опозицијом, чини услуга марионетском режиму, одбацује се унапред: не производи ли, напротив, хорски сплет текстова о Тадићу и његовој дружини веселих патуљака, а све у виду пословичне националне кукњаве, онај ефекат заслепљености о коме је напред било речи, те се упорно од дрвета не види шума?

Упутнице

*      Кога богови желе уништити, прво му одузму памет.

[1]    http://nkatic.wordpress.com/2011/05/09/statisticki-sok-i-sokantna-statistika

[2]    http://www.nspm.rs/hronika/srs-zatrazila-pomoc-rusije-u-zastiti-prava-vojislava-seselja.html

[3]    https://stefandusan.wordpress.com/2011/06/13/да-ли-ће-србија-имати-снаге-за-преокрет